Sećate se šta je Di Stefano rekao kada su ga pitali ko je najbolji svih vremena: Pele, Maradona ili on?
"Vidi se da nikada niste gledali Pederneru. Posle svih ovih pobeda i svih osvojenih trofeja, posle svih asova svetskog formata sa kojima i protiv kojih sam igrao, posle svih golova koje sam dao i svih vedeta koje sam upoznao, ako me pitate šta prvo pomislim kada zatvorim oči i izgovorim reč 'fudbal', odgovoriću vam najiskrenije. Pomislim na Adolfa Pederneru. On je bio najveći svih vremena".
Obećao sam da ću pisati o Pederneri. Tačnije, o "desetki". Toj retkoj i ugroženoj vrsti fudbalske virtuoznosti.
Trekvartista. Plejmejker. Ređista.
Mnogo varijacija na temu. Sve manje klasičnih "desetki" starog kova. Izumiru i nestaju sa scene. Prepuštaju mesto surovim gladijatorima. Oni nisu kao svi drugi, atipični su. Van šablona. Svoji.
"Desetka" je po definiciji, sinonim za igrača koji poseduje fantastične tehničke sposobnosti, sjajan dribling, ubitačan završni pas. Pored toga i golgeterski instinkt. Specijalisti su za sve vrste prekida, obdareni kreativnošću i maštom.
Zatim slede hrabrost i izuzetna sposobnost da podnesu bol.
Vraški je teško biti u koži "desetke". Stalno u središtu neprijateljskih linija. Potpuno sam. Opasnost vreba sa svih strana, pljušte otvoreni đonovi i pogane uvrede. Pljuju vas, štipaju, grebu i udaraju. I sve vreme torture, smišljate ideju koja treba da se pretvoru u vrhunsku majstoriju.
Da reši utakmicu i oduva protivnika.
Ukratko, "desetka" zahteva džigericu. Mnogi su pokušali, pa se brzo pokajali. Krenuli su s "bankom", završili na krilu, polutki ili napadaču. Neki čak skliznuli na branik zadnje linije. Upravo ono "atipično" ne podrazumeva nikakvu konkretnu ulogu na terenu. To je jedna vrsta lutajućeg duha.
Nedefinisana i misteriozna. Očaravajuća koliko i opasna. Ne postoji čak ni zakoniti otac "desetke". Zna se samo da joj poreklo vodi iz Rio de la Plate u Buenos Ajresu.
Igrači su se delili u dve ekipe i kladeći se sami na sebe, nosili različitu vrstu opreme. Sredinom veka, dok je na Starom kontinentu besneo rat, u Južnoj Americi se igrao fudbal. I to kakav. Spektakularan.
Glavnu reč vodio je River Plejt. Kidali su rivale i superiorno osvajali trofeje. "La Makina", kako ih je nazvao jedan poznati urugvajski novinar.
Čarolija je izlazila iz šešira petorice mađioničara. Redom: 7 Munjoz, 8 Moreno, 9 Pedernera, 10 Labruna, 11 Loustau.
Lopta u njihovim nogama lagana poput pene na pločniku. Praćena nemoćnim pogledima protivnika, klizila je sa jednog na drugi kraj terena. "Kvintet fantastiko" se do te mere zabavljao na terenu da su često zaboravljali na suštinu fudbalske igre.
Umeli su i po celo poluvreme da se dodaju bez šuta na gol.
Mučili bi rivala sve do 90. minuta. Tada bi usledio završni udarac. Najčešće vic. Majstorija. Remek delo.
Zato su ih zvali i "Los Cabaljeros de la Angustia". Vitezovi patnje. Oni su besomučnim dodavanjem maltretirali i svoje navijače - Gospodari bola.
Za njih je fudbal bio umetnost. Izraz duha. Nikako banalna rutina.
Adolfo Pedernera! Udarna igla "La Makine". Maestro oko koga se sve vrtelo na terenu. Prirodno – špic, u praksi – mnogo više od toga. Mozak tima i lider. Kretao se između protivničkih linija, prihvatao pas, kontrolisao loptu, podizao glavu i smišljao završni potez.
Video je rupu tamo gde je niko drugi na stadionu ne bi ni zamislio. Njegove su lopte imale i dusu i srce. Pored očiju, naravno.
Osvojio je tri Kupa Amerike, dva sa Argentinom i jedan sa Čileom.
Ono što je za River četrdesetih bio Pedernera, za Evropu je pedestih bio Nandor Hidegkuti.
"Desetka" visoke klase, čovek završnog pasa, autor majstorija koje su poređene sa poezijom.
Igrom sudbine i on je nosio "9" na dresu. Predvodio je Mađarsku u čuvenoj utakmici na Vembliju '53. kada je stavljena tačka na apsolutnu dominaciju Engleza od postanka fudbala.
Poput Pedernere, igrao je na poziciji povučenog špica, što u modernoj terminologiji odgovara ulozi centralnog ofanzivnog igrača. Razlika je u tome što je Pedernera igrao jer mu je tako odgovaralo.
Hidegkuti je bio produkt savršene taktike Gustava Sebeša.
Oduševljen njegovim partijama na mestu desnog krila u ekipi MTK iz Budimpešte, legendarni selektor Mađarske predlaže mu promenu uloge. Zadatak je bio jednostavan: vraćajući se nazad, povlačio bi sa sobom protivničke halfove i tako oslobađao prostor Puškašu i Kočišu.
Izum koji je od Lake Konjice stvorio noćnu moru za najmoćnije fudbalske sile toga doba. Englezi su pregaženi i poniženi u sred Londona. Samo su ih Sovjeti zaustavili te '56.
Ali, ne fudbalskim metodama – tenkovima!
Bio je to kraj jedne epohe i jedne fudbalske ideje. Robujući sistemom, fudbalski fundamentalisti su marginalizovali virtuoze sa "bankom" na leđima.
Rađaju se "desetke" i dalje širom planete. Odolevaju modernim zahtevima igre i vraćaju veru u fudbal sa dušom. Ali, imaju sve manje prostora u taktičkim lavirintima savremenih sistema.
Fudbal se zasniva na iscrpljujućoj atletskoj spremnosti. Trčanje do iznemoglosti. Sirova snaga. Šta će nam lopta na treningu, tu su čunjevi. Vojni poligon. Tehnika je samo element više u totalno sporednoj ulozi. O fantaziji da ne govorim.
Daleko joj lepa kuća. Znam trenere koji kažnjavaju igrače zbog mašte u određenim momentima utakmice.
Skoro sam čuo sjajan komentar na temu izumiranja "desetki":
"Nema više fuce na goliće. Sklonio se sa ulica. Pobegao iz parkova. Klinci danas idu u škole fudbala dva puta nedeljno. Tamo niko nema hrabrosti da im baci loptu na centar i kaže: 'Hajde, pikajte fudbal'. Počinju odmah da ih postrojavaju kao u video igrici. Ti stojiš tu, ti markiraš onog, ti udvajaš ovog, ti ne smeš da ideš suviše napred... Ludost. Tako blokiraju deci slobodu fudbalskog izražavanja. Brane im da izbace napolje ono što imaju u sebi. Što mi je Bog podario. Fudbal u njihovim godinama mora da bude igra, zabava i sloboda. Ostalo određuje prirodna selekcija. Nekada davno, oni najbolji su igrali u špicu, oni lošiji u odbrani, one najgore su slali na gol da brane. Tako su se stvarale 'desetke'".
Nije bitno ko je to rekao. Važna je suština. "Šok za sistem" koji ubija imaginaciju: 4-4-2, 3-5-2, 4-3-1-2, 5-3-2... Apsurdne šeme nacrtane na trenerskim tablama. Ofsajd zamke, zonska odbrana, udvajanje... Sve u prilog totalne defanzive.
Misija uništenja "atipičnog", genocid nad "desetkom".
Prirodna potreba za očuvanje vrste pretvorila ih je u "devetke" i "lažne desetke". Neki su se snašli na krilnoj poziciji, neki se spustili na zadnjeg veznog i poput Pirla držali časove fudbala. Proglašavali su ih za opasne revolucionare i gurali na margine. Retki izuzeci bi prihvatali migracije u zone terena koje su još uvek mogle da podnesu njihovu maštu i lucidnost.
Treneri ulogu "atipičnog", prepuštaju igračima od zadatka. Često beskrupuloznim grubijanima koji imaju jedan jedini cilj u toku utakmice. Da ukradu loptu protivniku. To što ne znaju šta će posle sa njom - nikom ništa!
Potpuni slom fantazije. A bez fantazije, šta nam ostaje od fudbala?
Poslednja autentična "desetka" bio je Huan Roman Rikelme. Odlaskom Argentinca, ostalo je nekoliko bledih kopija koje čak i ne nose taj broj na dresu. Ne verujem da se sećate čudne odluke Karla Anćelotija da stopira transfer Roberta Bađa u Parmu, jer je smatrao da za igrača njegovih karakteristika nema mesta u fomarciji 4-4-2.
Karleto tu grešku sebi nikada nije oprostio.
"Razmišljajući o tome, često pitam sebe da li sam tada bolovao od ozbiljnog oblika ludila".
Kao i svaki pametan čovek, Anćeloti je naučio na sopstvenoj greški, pa je vodeći Juventus, sve taktičke zamisli prilagodio kvalitetima Zinedina Zidana. Možda i najbolja "desetka" u istoriji torinskog kluba nikada nije imala "desetku" na leđima. Osim u reprezentaciji.
A, ona je u Juveu božanstvo. Đovani Ferari, Omar Sivori, Lajam Brejdi, Roberto Bađo, Ale Del Pjero, Karlitos Tevez. Sada i Pol Pogba. U Milanu je bila rezervisana za virtuoze sa Balkana. Boban je dejstvovao sa leve strane, Dejo sa desne, ali su u duši bili klasične "desetke".
Uostalom, zar i Zidan nije voleo da se izvuče na bok kako bi prihvatio loptu i krenuo u crtanje fudbalskih minijatura.
U sistemima 3-5-2 ili 4-3-3 koji se sve češće koriste i na našim terenima, nema prostora za ovakve šmekere. I naša reprezentacija najkreativnije igrače gura i gurala je na bokove. U sistemu 4-3-3 treneri očekuju od svojih ofanzivnih krila da često ulaze u sredinu terena i da se kreću tamo kuda ih povede njihova fantazija i inteligencija. Impuls koji ih vuče uvek tamo gde najviše mogu da naude protivniku.
U ortodoksnijoj varijanti 4-3-1-2, "desetka" deluje u centralnom delu terena, odakle može lakše da komunicira sa dva napadača. Pritom je blizu protivničkog gola i koristi svaki slobodan prostor za šut sa distance. Po potrebi, napada bokove i dolazi u poziciju za centaršut.
Zanimljivo da idejni tvorci fudbala nemaju svoj izraz za klasičnu "desetku". Zovu ih jednostavno plejmejkerima.
Zato je na Ostrvu sistem 4-2-3-1 prerastao u doktrinu i pruža prostor ofanzivnim veznim igračima da do kraja iskoriste svoje tehničke karakteristike.
Čelsijevu igru u šampionskoj sezoni kreirali su vrhunski tehničari poput Vilijana, Fabregasa i Azara. U Sitiju se time bave David Silva, Jaja Ture i De Brujne.
Svi oni organizuju igru svog, ali i kvare onu tuđeg tima. Ubaciju se između defanzivne i vezne linije protivnika, primoravajući ga na određene korekcije u vidu podizanja jednog defanzivca ili spuštanja jednog veznog igrača. Sve u cilju disbalansa i panike u odbrambenim redovima rivala uz mogućnost brzog protivudara.
Davno su prošla vremena "desetki" sa poptunom slobodom u igri, koje trče malo i uzdaju se u druge veznjake da će ginuti za njih i obavljati prljave poslove. Od moderne "desetke" se očekuje da bude dinamična, brza i efikasna. Sposobna da se po potrebi spusti na poziciju zadnjeg veznog kako bi izbegla direktnu markaciju, pa čak i da pomogne defanzivcima u udvajanju najopasnijeg protivničkog igrača.
Fantazija i tehnika dolaze tek na kraju. I nemojte da vas začudi ukoliko na leđima ne nose "desetku". Zidan je osvojio Ligu šampiona sa peticom, a Kaka Zlatnu loptu sa dvadesetdvojkom.
Euzebio, Pele, Rivera, Meaca, Ziko, Toti, Ronaldinjo, Mesi, Romario, Manćini, Zola, Platini, Rui Košta, Gulit, Mateus, Stojković, Hadži, Valderama...
Magija!
Partizan je ovaj broj davao Beku Fofani i Asenu Nikolovu. Zvezda Mirnesu Šišiću i Danijelu Avramovskom.
Ni brojevi više nemaju dušu.
Molim, nekoga sam zaboravio? Grešite. Samo sam ga izuzeo iz galerije.
On ipak zaslužuje posebno poglavlje. Neku novu kolumnu. Uskoro... DESETKA!