"Neprospavane noći provodim razmišljajući o rezultatima koje nisam ostvario", kaže legendarni srpski šuter, osvajač šampionskog NBA prstena. Pamti i 2002. i finale SP: "Nije bio faul!", tvrdi i danas.
Srbija nije spavala prateći Sakramento Kingse u najslavnijim danima te franšize. Vlade Divac, Peđa Stojaković, Kris Veber, Dag Kristi, Majk Bibi i saigrači bili su ljubimci zemlje, udaljeni od zemlje više od 10.000 kilometara.
Zore su dočekivane kraj TV ekrana, euforično se slavilo i tugovalo kao da je zaista u pitanju srpski tim. Nažalost, nije bilo sreće da ta generacija kluba iz Kalifornije donese u Srbiju titulu i šampionsko prstenje.
Danas, Divac i Stojaković godinama su penzionisani košarkaši, a njihovi dresovi stoje pod krovom dvorane Kingsa. Vlade je i potpredsednik franšize, dok je Peđa daleko od NBA lige.
U "penzionerskim" danima, legendarni šuter, trostruki učesnik Ol-stara i dvostruki osvajač titule najboljeg trojkaša, i dalje živo pamti boravak u Sakramentu (1998-2006) i žal koji je poneo iz tog grada zbog neosvojene titule.
O tome je opširno govorio gostujući na TV Prva.
"Da bi bio uspešan u nečemu, moraš da budeš gladan i željan većih uspeha. Da se ne zadovoljavaš momentom. Sad, kada sam okončao karijeru, neprospavane noći provodim razmišljajući o rezultatima koje nisam ostvario. Recimo te serije protiv Lejkersa, pa i 2002, 2003, 2004, kada smo svi bili na vrhuncu karijera, a nismo uspevali da osvojimo NBA titulu".
Tim iz El-Eja tri godine je uzastopno zaustavljao "kraljeve" na putu ka tituli. Najbliže su joj bili 2002, kada su izgubili majstoricu finala Zapada. Lejkersi su prošli i u finalu počistili Nju Džersi (4:0), što bi sigurno uradio i tim Rika Adelmana.
"Sa jedne strane, možda smo i nesrećni jer smo igrali u tom periodu kada su igrali Šakil i Kobi. To su bila dva najbolja igrača na tim pozicijama tih godina. Ipak, lično, svako od nas kretao je od samog sebe i u sebi tražio razloge neuspeha, u greškama koje smo pravili i u svemu smo mogli da uradimo, a nismo. Šta god da smo posle toga uradili i osvojili, vraćamo se u taj period i žalimo što nešto nismo uspeli".
Sakramento ne pamti da je pre i posle tih godina u gradu igrao bolji i voljeniji tim.
"Sve se toj ekipi brzo izdešavalo. Svi smo došli u sezoni 1998/99 i od ekipe koja nije imala ciljeve postali smo pravi NBA tim. Došli su Veber, Divac, par slobodnih agenata i brzo smo počeli da igramo dobru košarku i osetili da možemo da dostignemo vrhunac. Brzo je došla i hemija. Divac je imao tu harizmu i pomogao nam da budemo kao jedan. Kasnije smo jedni druge korigovali da bismo došli do određenog nivoa".
Na kraju NBA karijere, 2011. godine, stigao je i do šampionskog prstena i titule, koju je osvojio sa Dalasom.
"Kažu da su takav kraj i splet okolnosti ti košarkaški bogovi dodelili ljudima koji po njihovom mišljenju to zaslužuju. To (osvajanje titule sa Dalasom) je bio drugačiji osećaj, bez obzira na moje zadovoljstvo da se nađem u tom timu pred kraj karijere. Nije bio isti osećaj taj protagonistički kao u Sakramentu, gde se igra tih par godina bazirala oko mene i gde smo nas par vodili glavnu ulogu. Ipak, bez obzira na to, završiti karijeru titulom je stvarno fenomenalno", kaže Stojaković.
"To je, pre svega, profesionalna liga. Dočekan si kao profesionalac i od tebe se očekuje da budeš profesionalac. Ako tako ne bude, dolaze novi momci iza tebe. Imao sam priliku da igram u Dalasu, koji je po organizaciji najbolja ekipa u NBA. Ti detalji oko ishrane, ličnih želja i prohteva su sjajni...
U šali sam jednoj stjuardesi rekao da volim da jedem suši i to me je sačekalo na sedištu na sledećem putovanju. Daju sve svojim radnicima, svojim igračima, profesionalcima, da, sa druge strane, oni ne bi imali izgovor za neuspeh. To je njihov moto. Kod nas to ne bi bila fora", objašnjava Stojaković.
Zauvek će ostati zapamćeno da je Peđa jedan od četvorice igrača kojima su Kingsi podigli dres na vrh hale.
"Nisam nikad razmišljao o tome tokom karijere, niti sam verovao da će se tako nešto desiti. Kada su me pozvali i kada su rekli da će povući moj dres, bio sam dosta emotivan. Počeo sam da se vraćam na početak karijere, kako sam počeo, kako sam došao u NBA, kako sam proveo sedam i po godina u Sakramentu, na sve što smo prošli, sve lepo i tužno..."
U penziju je otišao 2011, kao šampion, 18 godina nakon što je titulom završio i prvu profesionalnu sezonu, u Crvenoj zvezdi.
U međuvremenu je igrao za PAOK (1994-1998), Sakramento (1998-2006), Indijanu (2006), Nju Orleans (2006-2010), Toronto (2010-2011) i Dalas (2011).
Kako mu je u penziji? Bavi se humanitarnim radom, igra tenis...
"U penziji nije loše, jer sam svesno odlučio da je kraj.. Shvatio sam da je došao moj kraj kao košarkašu. Imao sam dosta povreda i to me je dovelo do određenog razmišljanja da prestanem. Poslednju godinu sam igrao sa lekovima, da bih izdržao celu sezonu. Jednostavno, shvatio sam da je tu kraj. Bez obzira na to, mi sportisti smo navikli na adrenalin i kada prestaneš sa sportom lako padaš na dno. Posle svega, dođeš kući, vidiš da imaš ženu, troje dece.Ćerka je nedavno shvatila da joj je otac popularan, pa me voda po školi (osmeh)".
Kada mu deca budu malo starija, saznaće šta je značilo i to da je njihov otac bio prvi neamerički košarkaš koji je dva puta pobeđivao u Ol-star takmičenju u šutiranju trojki. Peđa uz osmeh kaže da bi pobedio i treći put, da ga zemljaci nisu "omeli"...
"Treći put su iza mene bili Divac i Radmanović, baksuzi, pa sam zbog toga izgubio. U paketu su baksuzi".
U čemu je bila tajna onako preciznog šuta? Da li je to bio njegov najveći kvalitet?
"Jednom sam došao na trening, ušao iz svlačionice, a tu je bio momak koji je radio za ekipu. Zezao sam se u ćošku i krenuo da šutiram trojke. Zezanje, zezanje, ali je trajalo 10-15 minuta. Onda je došao jedan iz uprave i vikao mi da sam dao 50 zaredom", pamti Stojaković.
"Mi šuteri se vodimo statistikom da ako ubacujemo oko 90 odsto šuteva na treningu, bez odbrane, to bi na utakmici, sa odbranom i uz pritisak, trebalo da bude oko 40-45 odsto. To daje samopouzdanje. Mislim da je moj najveći kvalitet bila moja volja, moj rad i sati provodeni na treninzima".
"Kada sam 1993. došao u Zvezdu tadašnji trener Predrag Badnjarević nam je utulio u glavu da bez rada nema rezultata. Tokom cele karijere bio sam opsednut radom i tim treninzima. Uvek sam mislio da će mi dobar trening dati rezultate. U Zvezdi sam trenirao po četiri-pet sati dnevno. U NBA sam to smanjio, jer smo tamo naučili na bolji život, pa smo više uživali (smeh)", objašnjava Stojaković.
NIJE BIO FAUL NA SKONOKINIJU!
Prema mišljenju mnogih, sudije su u poslednjem napadu pomogle našoj reprezentaciji nedosudivši navodni faul Vlada Divca na Ugu Skonokiniju. Peđa kaže:
"Nije bio faul!"
To obrazlaže jasnim objašnjenjem:
"Sudije međusobno imaju pravilo da ne žele da budu presudne na kraju. Mislim da je bilo i korektno da to presude i igrači. Da je bio kraj treće četvrtine, možda bi i svirao. Međutim, ovako... Ne verujem da je bio faul. Nije bila to toliko očigledna i prljava odbrana da bi oni presudili finale".
Dobro pamti i provode pred to takmičenje, ali i pred put u Tursku godinu ranije.
"I tada, kao i pre uspeha u Istanbulu, dolazili smo u zemlju željni provoda, previše se provodili, ali je to donosilo rezultat. Celo to Svetsko prvenstvo je bilo uzbudljivo. Bilo je tu svega i svačega. Dosta emocija, dosta nervoze među svima nama. Prelomio je individualni talenat. Mislim da smo to izvukli na neku našu srpsku ludost. Bez obzira na to šta nam je Pešić govorio, sve je bilo u tome da idemo da osvojimo titulu".
Naravno, u Istanbulu je takođe "palo" zlato.
"Mislim da i u te dve godine bilo važno da smo imali vremena da sazremo kao igrači. Bili smo ljuti zbog neuspeha u Sidneju, pa je od početka je vladala pozitivna energija. Shvatali smo uloge koje je Pešić tražio od nas i bili smo mnogo dominantni. Igrali smo kao švajcarski sat. Baš smo svi bili našpanovani", pamti veliki Peđa Stojaković.