Reprezentacija Francuske će za odbranu trona morati da uradi ono što nije niko od Nemačke 1993. godine.
Zemlja koja se prihvati organizacije velikog takmičenja čini to sa tri osnovna cilja - prvi je zarada, drugi (dalja) popularizacija date sportske grane, a treći šansa da se na domaćem terenu napravi sportski uspeh.
Jer, sve je lakše uz "huk sa tribina". Da li je zaista?
Ako se osvrnemo 20 godina unazad, zaključićemo da domaća reprezentacija nije osvojila Evropsko prvenstvo u košarci još od 1993. godine, kada je Svetislav Pešić odveo do trona Nemce, sa Velpom, Harnišom, Octurkom (Alibegovićem), Kohom...
Nije Pešić imao na raspolaganju legendarnog Detlefa Šrempfa, u 12 odabranih teško da ćete identifikovati nekog velikog asa evropske košarke, ali je uspeo.
Početkom jula te godine sklopile su mu se sve kockice. Srba i Crnogoraca nije bilo zbog sankcija UN, Litvanci (bronzani sa Olimpijskih igara u Barseloni 1992) nisu prošli kvalifikacije, Hrvati su bili uzdrmani pogibijom Dražena Petrovića, Grci na nizbrdici, Rusi su tek "hvatali konce" kao ekipa samostalne države...
Nemačka se plasirala u četvrtfinale pobedom nad Turskom u poslednjem kolu druge faze, a u "nokaut" fazi je dobila tri utakmice (Španija, Grčka, Rusija) sa ukupno šest poena razlike i popela se na tron!
Nema dileme da je pored poslovične germanske discipline i Pešićevog trenerskog umeća upravo domaći parket bio jedan od presudnih faktora da bi se dogodilo takvo iznenađenje.
Narednih 10 Eurobasketa održano je u devet zemalja. Oni koji nisu u startu imali šampionske ambicije, prošli su sasvim solidno.
Francuzi su 1999. došli do polufinala i zauzeli četvrto mesto. Dve godine kasnije, Turska je u Istanbulu osvojila prvu i za sada jedinu evropsku medalju, izgubivši u finalu od SR Jugoslavije, predvođene Dejanom Bodirogom i Predragom Stojakovićem.
Šveđanima je 2003. bilo važno da učestvuju, Poljaci su 2009. prošli u drugu fazu i to je bilo OK. Isto se može reći za peto mesto Slovenaca 2013.
Ali, tamo gde se očekivalo najviše i gde je obično čitava nacija bila na nogama, slaveći unapred, završavalo se krahom.
Grci su 1995. hteli da ponove podvig iz 1987, kada su Galis, Janakis, Fasulas i drugovi "pravo niotkuda" došli do titule u Dvorani mira i prijateljstva, srušivši Jugoslaviju u polufinalu i SSSR u finalu.
Osam godina kasnije, Danilović, Savić, Bodiroga, Đorđević, Divac, Paspalj... rekli su "No pasaran" i revanširali se pobedom u polufinalu 60:52. Koliko su Grci tom prilikom bili pogođeni i povređeni, govori to što su u finalu SR Jugoslavija - Litvanija navijali protiv tradicionalnih prijatelja i zviždali im.
Kao odgovor na to, u srpskim gradovima se tokom proslave zlata pevalo "Atina je mali grad, mali grad..."
Uoči EP u Španiji 1997, znalo se da je Jugoslavija najkvalitetnija, ali ostale medalje su bile "na izvol'te" velikom broju ekipa.
"Crvena furija" nadala se finalu, međutim, već u četvrtfinalu je izgubila od Rusije i oprostila se od pobedničkog postolja.
Španci su koliko-toliko izvukli štetu osvajanjem petog mesta i hvatanjem "poslednjeg voza" za Svetsko prvenstvo 1998.
Onda stižemo do Eurobasketa 2005. i "debakla svih debakala" na svom terenu.
Srbija i Crna Gora, željna da se posle neuspeha u Švedskoj 2003. i na Olimpijskim igrama 2004. vrati na sam vrh "starog kontinenta". Na klupi Željko Obradović, na parketu sve najbolje što je u tom trenutku bilo dostupno - pet NBA igrača (Rebrača, Jarić, Radmanović, Krstić, Miličić), Bodiroga, Tomašević, Gurović, Rakočević...
"Pojela" ih je nesloga i iz Novog Sada nisu ni stigli do završnice takmičenja u Beogradskoj areni (od četvrtfinala), pošto su u "baražu" izgubili od Francuske 71:74.
Konferencija za novinare Željka Obradovića posle te utakmice i danas zvuči gotovo podjednako gorko kao 20. septembra 2005...
Madrid 2007. Španija kao aktuelni prvak sveta želi da prvim osvajanjem Eurobasketa u istoriji, objedini dve krune. Tu su braća Gasol, Navaro, Garbahosa, Rejes, Kalderon, Rudi Fernandez...
Nagoveštaj nevolje stiže u poslednjem kolu prve faze, minimalnim porazom od Hrvatske u Sevilji, ali na to se "furija" nadovezala sa pet pobeda i došla do finala protiv Rusije, koju je u drugoj fazi pobedila 79:70.
Dejvid Blat uveo je utakmicu u tempo koji je odgovarao Rusima, pitanje pobednika rešavalo se u poslednjim sekundama i naturalizovani Amerikanac Džej Ar Holden je pogodio za konačnih 59:60!
Njegov šut prošao je kroz mrežicu uz pomoć obruča i table, a pokušaj Paua Gasola uz vrlo sličnu igru kože, metala i pleksiglasa - nije. Kakav šok za prepunu Palatu sportova...
Poslednje u nizu razočaranja doživeli su Litvanci 2011.
Nacija koja verovatno najviše u Evropi živi za košarku bila je domaćin takmičenja prvi put posle 70 godina. Objektivno, nisu bili prvi favoriti, ali su imali ogromnu želju, fenomenalnu atmosferu u timu i istu takvu podršku sa tribina. I naravno, mnogo odličnih igrača, na čelu sa veteranom Jasikevičijusom.
Do četvrtfinala su doživeli dva poraza i u Kaunasu je trebalo da rutinski otpišu Makedoniju, kako bi dobili drugu šansu da sruše tada prejake Špance, branioce titule iz Poljske 2009. i buduće šampione.
Ipak, pred oko 14.000 fanatičnih navijača, nisu uspeli. Uprkos činjenici da je makedonski selektor Dokuzovski praktično rotirao šestoricu igrača, pa je Ilievski igrao 38 minuta, Mekejleb 34, Antić 31...
Po principu Rusije iz pomenutog finala 2007, Makedonci su kontrolisali tempo, zaustavili litvanski "pik end rol", a dok su tradicionalno ubitačni domaćini šutirali trojke 2/15, Vojdan Stojanovski ih je "zatrpao" sa 5/5 izvan linije od 6,75 metara.
U poslednjem minutu serija Makedonije od 6:0, ključna trojka Ilievskog posle izgubljene lopte Litvanaca i promašaj Jasaitisa dve sekunde pre kraja - 65:67!
Francuzi su šampioni iz Ljubljane 2013, imaju na okupu gotovo najjači tim, ali sigurno znaju šta može da im se desi. Uostalom, letos su upravo oni srušili san Španije o finalu Mundobasketa u Madridu protiv SAD.
Posle "minus 24" u grupi, u četvrtfinalu je bilo "plus 13".