Legendarni košarkaš oseća se dobro, komunicira sa prijateljima i porodicom i vratiće se u Beograd uskoro, kada dovoljno ojača i bude spreman za dug let.
"Paspalj je dobro. I biće dobro. Ionako je neuništiv", napisao je na Twitter profilu naš glumac, a prijatelj Žarka Paspalja, Sergej Trifunović.
Sergej je očigledno bio u prilici da se, posle uznemirujuće vesti o tome da je legenda naše košarke doživela moždani udar tokom proputovanja po SAD, uveri u to da prve, ohrabrujuće prognoze o tome da šlog nije ostavio posledice i da se Paspalj oseća dobro i komunicira sa prijateljima i rodbinom nisu date olako i bez pokrića.
Njih dvojica često su u društvu pratili važne utakmice Partizana, San Antonio Sparsa i reprezentacije Srbije u jedno od beogradskih bluz i džez barova, gde će Paspalj uskoro ponovo zauzeti svoje mesto i zamoliti da se malo utiša muzika kako bi mogao lakše da prati, recimo, Sparse u finalnoj seriji sa Majami Hitom, itd.
Beogradski mediji, pozivajući se na izbore bliske jednim od najvećih košarkaša koje je naša zemlja imala, takođe donose lepe vesti iz Teksasa, tačnije kuće Žarkovog prijatelja i trenera "mamuza", Popoviča. Malo toga u ovom trenutku poznato je, osim da je Paspalj na vreme i adekvatno bio zbrinut u jednoj od bolnica u San Antoniju koje su specijalizovane za moždane udare i da, što je najvažnije, ova bolest modernog doba koja "dolazi" dugo i sporo, a "nastupa" brzo i iznenada nije ostavila trajne posledice po zdravlje 51-godišnjeg asa Partizana, Olimpijakosa, Panatinaikosa, reprezentacije Jugoslavije, itd.
Paspalj je, nezvanično, već u kontaktu sa porodicom i prijateljima, a u Beograd bi trebalo da se vrati kada dovoljno ojača za let dug preko deset sati utoliko što se i pretpostavlja da je do nedostatka kiseonika u mozgu i došlo usled dugih, napornih i vezanih putovanja avionom kojim je Pljevljak prvo stigao od Beograda do Sakramenta, gde je posetio Divca, a onda produžio do San Antonija, gde se sreo sa Popovičem i ubrzo osetio prve tegobe.
U međuvremenu, čuvši šta se dogodilo, Divac je poslao svoje Sakramento Kingse u Njujork na utakmicu sa Niksima, a on doputovao u San Antonio gde je proveo dan sa Paspaljem u bolnici.
Paspalj i Popovič upoznali su se 1989. godine kada je tadašnji reprezentativac Jugoslavije bio jedan od prvih Evropljana koji su stigli u NBA ligu krčeći put današnjoj plejadi talentovanih tinejdžera koji odlaze u SAD pre nego što završe školu ili odigraju prvu seniorsku sezonu u Evropi.
"Moždani udar (cerebrovaskularni insult, šlog, apopleksija) označava prestanak funkcionisanja određenih grupa moždanih ćelija (oštećenje moždanog parenhima), a nastaje usled nedostatka hranljivih materija i/ili kiseonika. Nedostatak ovih materija se javlja kao posledica poremećaja krvotoka usled začepljenja krvnih sudova ili usled njihovog prskanja i izliva krvi u moždano tkivo ili moždane ovojnice. S obzirom da moždane ćelije ne poseduju rezerve hranljivih materija i kiseonika, dolazi do njihovog propadanja što se klinički manifestuje ispadom onih funkcija za čije su izvršenje ćelije odgovorne". (izvor: Wikipedia)
S obzirom na to da je od stranih jezika znao samo ruski, odlučeno je bilo da Paspalj za početak odsedne u Popovičevoj kući zajedno s njegovom suprugom Erin, dvoje dece i psom, a Žarko je potom u intervjuima često pominjao taj period i otkrivao brojne anegdote.
Ove jeseni Popovič i on dogovorili su se da provedu jedno vreme zajedno, ali se ispostavilo da je ceo taj put bio previše naporan za višestrukog svetskog i evropskog prvaka, koji je 2001. godine u razmaku od četiri meseca, u martu pa julu, doživeo vezane srčane udare baveći se sportom rekreativno - prvo posle malog fudbala, a potom i posle partije tenisa sa prijateljem.
"Ako je išta dobro u svemu tome, jeste to što sam infarkt dobio rano, kada je organizam bio jak i sposoban da se izbori. Bilo je i nečeg lošeg, jer nikad u karijeri nisam bio povređen, niti sam propustio utakmicu, pa mozak ne prihvata da može nešto loše da ti se dogodi", pričao je svojevremeno Paspalj u intervjuu za "Vreme".
"Pre svega zbog mog neprihvatanja bolesti, lečenje nije bilo kratkotrajno, kako je trebalo, nego je potrajalo dve godine. Tek posle sam shvatio da baš taki i ne može i da moram da promenim određene navike. Sada sam za nijansu manje tvrdoglav i spremniji da se, ako nešto ne prija, sklonim ili uradim nešto za sebe", nastavio je i dodao:
"Sve aktivnosti sam sveo na meru koja mi prija. Ako mi nešto izaziva nelagodnost, pokušam da bežim od toga. I da radim stvari koje mi prijaju. Trudim se da se što manje nerviram i da pazim na ono šta mi govori organizam".