Ovaj Partizan opet ima nešto više: "kult" trenera i entuzijazam publike

Crno-beli su na putu povratka ka Evroligi preuzeli dva velika rizika u odnosu na "DNK" kluba. "Prolazno vreme" im je više nego odlčno.

Izvor: MN PRESS

Najtrofeniji srpski klub je u uzbudljivoj i zanimljivoj utakmici pobedio Megu Bemaks kod kuće i tako posle punih devet (9!) godinaobezbedio prvo mesto pred plej-of regionalne lige.

Kada se tome doda i najbolji rezultat u Evrokupu, obezbeđena prednost domaćeg terena do kraja takmičenja - oba takmičenja - dakle, dolazi se do zaključka da momci trenera Andree Trinkjerija imaju više nego odlično "prolazno vreme".

Zašto više nego odlično?

Prosto, Partizan posle mnogo godina deluje kao tim, kao organizacija, kao stabilan klub - što su odlični pokazatelji temeljnog rada - ali ovog puta ima i ono "više", što je nekad činilo taj KK drugačijim od konkurencije: "kult" trenera, vernost i entuzijazam navijača, sujete igrača ostavljene u svlačionici i nijednu zvezdu koja baš odskače od ostatka tima.

Dobro, ovo poslednje ne mora da bude znak nečeg apsolutno pozitivnog, imao je Partizan u svojoj istoriji gomile zvezda i lidera, ali je u ovom slučaju važno, jer je takva zamisao trenera.

Njegov ("klještima izvučeni") moto glasi otprilike:

"Tim ne zavisi ni od koga, a svako je važan".

Italijan je u drugoj sezoni u Beogradu, a prvoj "punoj", uspeo da tu nameru sprovede u delo, što je njegova ekipa pokazala na terenu više puta ove sezone. Poslednji put protiv inspirisane Mege.

Crno-belima su falila četvorica igrača – Zagorac, Volden, Birčević i dugo povređeni Reding – ali se to nije osetilo, jer je ostatak ekipe odigrao koliko je potrebno za trijumf. Jednostavno, ko god da fali, tim učini da se to ne oseti.

Napredak je posebno uočljiv ako ga posmatramo iz "one" 2015. godine ili, možda bolje, od dolaska aktuelnog rukovodstva sa predsednikom Ostojom Mijailovićem na čelu. Dakle, od 2017. do danas.

U pitanju je biznismen i političar iz stranke za koju (dobar) deo navijača veruje da joj je cilj da "uništi Partizan". Kada se tome doda njegov političarski (on bi rekao "diplomatski") način govora, ponekad javni istupi u kojima kao da nije razumeo šta znače KK Partizan i njegova istorija, jasno je da je otkud tolika skepsa kod (dobrog) dela navijačkog korpusa.

Ali, treba odati priznanje kada je ono na mestu: radi se dobar posao u Partizanu.

Uz uspešno izveden prelazak u "Arenu", rezultati, karakter i sastav tima, samostalnost u radu stručnog štaba i kvalitet igre ovog Partizana gotovo da nemaju dodirnih tačaka sa nemuštim klubom od pre dve-tri godine i to, u velikoj meri, potvrđuje entuzijazam kojim partizanovci "kao nekad" dolaze na utakmice u sve većem broju.

Činjenica da Partizan može slobodno da dovodi igrače, da ih dovodi i ponovo dovodi, govore u prilog tome da finansijski problemi ne opterećuju klub kao pre, recimo, tri godine.

Treba reći još ovo - crno-beli su na putu povratka ka Evroligi preuzeli dva velika rizika u odnosu na "DNK" kluba.

Prvi: doveo je pravog stranca za trenera, "pravog" jer JSD ne doživljava prostor ex-YU za inostranstvo.

Drugi: Većinu u timu čine pravi stranci, a ekipa je sastavljena od zrelih igrača, u kojoj ne bi bilo nijednog igrača "za budućnost" da nije bilo srećnog povratka Uroša Trifunovića (koji je tema za sebe, o tome drugom prilikom).

Eksperiment koji se nije često završavao srećno na ovim prostorima, u dosadašnjem toku sezone ispostavio se kao pun pogodak, jer i prvi strani (i najskuplji) trener u istoriji kluba i košarkaši sa raznih strana sveta okupljeni privremeno u Beogradu - osećaju šta znači Partizan.

Crno-beli komuniciraju na istoj košarkaškoj frekvenciji i dele zdrav karakter na treninzima i utakmicama, što daje novu dimenziju bogatoj istoriji kluba. Ako na kraju dođu i trofeji, oni pravi, ovu generaciju niko neće pamtiti po zlu. Naprotiv.

Ako dođu i trofeji, jer su oni (često) jedini važni.

Zato Partizan, za sada, ima više nego odlično "prolazno vreme".