„Kad sam ušao u Borik naježio sam se, imašo sjećaj da će one prazne tribine da te pojedu, a mogu da zamislim kako je kad su pune“, kaže Andreja Vukojević, trener Hapoela iz Ašdoda, aktuelnog osvajača triple krune u Izraelu.
Tokom boravka u Izraelu, gdje su juniori banjalučkog Borca igrali duel Omladinske Lige šampiona, iskoristili smo priliku da popričamo sa sportistima i trenerima sa naših prostora koji svoj hljeb zarađuju u ovom dijelu Izraela.
U Ašdodu i njegovoj okolini, najviše je rukometaša sa prostora Balkana, a među njima je i srpski trener Andreja Vukojević, jedan od najcijenjenijih sportskih imena u ovom gradu na obali Mediterana.
Vukojević je prošle sezone sa Hapoel Ašdodom ispisao istoriju i okitio se triplom krunom, te postao prvi trener koji je u bilo kom sportu donio trofej prvaka Izraela u Ašdod.
Bila je to kruna njegovog rada u ovoj zemlji u koju je stigao prije sedam godina, a onda iz godine u godinu redao sve veće uspjehe.
„Dobio sam poziv da preuzmem taj projekat u Makabi Dimoni jer sam ja sa juniorima Partizana igrao na turniru u Pragu protiv njihove reprezentacije i tu smo se upoznali. Nas je te godine 2015. devet ili deset trenera iz Beograda došlo u Izrael. Jedino je Dimona nudila prvu ekipu i ja sam zbog toga otišao u Dimonu koja je bila treća liga. Na kraju krajeva, motiv je bio finansijske prirode, imao sam malo dijete, trudnu ženu... „, počeo je Vukojević razgovor za MONDO.
Mi smo ekipa koja je osvojila tri trofeja prošle godine a treniramo četiri puta sedmično. Npr. u Srbiji juniori Partizana treniraju 7-8 puta. S te strane, oni su organizaciono, hale, medicinska oprema itd. na višem nivou od nas jer imaju novca. Ali nemaju sportsku kulturu. Ne možeš da 'uđeš klizeći' igraču, da vikneš, nema šanse.
„Sa Dimonom smo za četiri godine ušli iz 3. u 1. Ligu, osvojili taj „'Brener kup', koji igraju ekipe iz druge i treće lige, bili smo juniorski i kadetski prvaci Izraela i osvajači kupa, mnogo dobrih stvari smo uradili i jednostavno Ašdod je bio taj neki iskorak u karijeri. Ašdod sam trenirao šest mjeseci drugu ekipu dok sam radio kao pomoćni trener, uveo sam iz treće u drugu ligu i preuzeo potom prvu ekipu“.
I bio je to pravi pogodak. Pod njegovim vođstvom ekipa Ašdoda sa četvoricom igrača sa Balkana - Milanom Kosanovićem, Aleksandrom Babićem, Ristom Vujačićem i Daliborom Šukićem ispisala je istoriju izraelskog rukometa.
„U Izraelu ima prokletstvo koje je traajalo 53 ili 54 godine, sve do prošle godine, a to je da ekipa koja osvoji taj „Referi kup“ (liga kup) na početku sezone, te sezone ništa ne osvaja. Mi kad smo to osvojili tad su se svi pozdravili sa nama, kažu 'od Ašdoda nema ništa'. A mi osvojimo potom Kup. Mi smo bili jedna najstabilnija i najmlađa ekipa. Ja sam imao ideju da nijedan igrač ne smije da bude stariji od 30 godina, osim golmana. Golman mi je imao 41 godinu, Milan Kosanović, a najstariji igrač 29 godina. Uspjeli smo na svježinu, na snagu, na energiju osvojiti i prvenstvo. Nikad niko nije osvojio sve tri titule u jednoj sezoni, mi smo jedina ekipa koja je to uspjela, a od 1965. godine se igra prvenstvo. Ja sam mlad trener, ekipa je mlada, ali rekao sam, od 2003. sam trenirao prve ekipe u Srbiji i Izraelu, a nikada nisam imao ovako natprosječno inteligentne igrače“.
TRENER 'NAGAZI' IGRAČA, ON ODE KUĆI, NEĆE DA IGRA VIŠE
U svojoj ekipi ima Balkance i Izraelce, koji se uprkos nekim sličnostima umnogome razlikuju, tako da on nema nimalo lagan zadatak da sve to uklopi.
„Izraelski mentalitet je isti kao naš balkanski, jedino što mi na Balkanu poštujemo autoritet u smislu oca, majke, trenera, oni to ovdje ne poštuju. On će da te poštuje kao trenera, ali i ti njemu moraš da daš poštovanje odeđeno. Imaš kod nas trenera koji gaze igrača, a igrači to poštuju odnosno strahopoštuju i vraćaju to, ovdje toga nema. Ovdje će igrač da se posvađa s tobom, da ode kući, da napusti sve i prestane da igra rukomet. I onda moraš da nađeš balans. I bolji treneri od mene ovdje nisu pravili rezultate jer su ulazili pretvrdo. Ili premekano. Ja sma našao taj neki balans, pogodilo se, u sportu je faktor sreće vrlo bitan.“
Za razliku od Srbije i Balkana gdje su igrači u nejvećim klubovima profesionalci, u Izraelu to nije slučaj.
„Oni su ovdje poluamateri i rade. Napadač prve ekipe fudbalskog kluba radi, a uveče dođe na trening. Ima toga ovdje, posebno u malim sportovima koji nisu plaćeni. Kod mene u ekipi su mi profesionalci stranci i jedan domaći igrač i to je to. I amateri zarađuju slične novce, ali oni još rade. Moj pivot je građevinski inženjer i on od tog posla inženjera zarađuje dva i po puta više nego kao rukometaš. Da bi Izraelac živio ovdje njemu treba 5.000 evra za porodicu, ako plaća stan, a od rukometa može da dobije najviše 2.500. On negdje mora da zaradi još 2.500. Sa te strane oni su amater i moraju da budu amateri. Ali toga ima i u Danskoj, Norveškoj...“
Situacija je nešto drugačija kada su srpski igrači u pitanju, pa je nemali broj njih odlučio da igra u Izraelu, a samo u Ašdodu i bližoj okolini je oko 25-30 srpskih rukometaša.
„Naši igrači imaju olakšanje jer nemaju nikakvih troškova osim ličnih. Njima su plaćeni stan, računi, kola. Imaju gorivo da plate i sebi da jedu. Srpski igrači su rukometno superiorniji u odnosu na domaće. Ali ovdje imaš dozvoljena četiri stranca i da bi nešto uradio moraš i da imaš dobre domaće igrače“.
U ekipi Hapoela Ašdoda ovog ljeta Milana Kosanovića je zamijenio isto tako iskusni Svetislav Verkić, čime se potvrdilo još jedno Vukojevićevo pravilo kada je ekipa u pitanju
„Mora golman da bude stariji od mene“ (smijeh).
Andreja Vukojević dotakao se i srpskog rukometa u kojem su kako sitiče veliki problem – treneri.
„Moje mišljenje je da je problem srpskog rukometa što su treneri zatvoreni jedni prema drugima. Neće niko nikome da otvori vrata, da podijeli znanje, svi se gledaju preko nišana. Vi imate savršenu školu rukometa u Beogradu, Saša Kandić sa kojim sam radi drži SC Voždovac. On izbacuje igrače za koje se svi otimaju npr. Tibor Ivanišević, Vukašin Vorkapić, Vladimir Cupara, Vuk Milenković, Andrej Trnavac... Drugi klubovi se kite tim igračima, čak i u prenosu Strajnić ili neko drugi, nisam siguran, kaže 'Andrej Trnavac dijete škole Partizana'. Ne, nije on dijete Partizana, on je došao kao junior u Partizan. Treba da se apostrofira ko je to dijete povukao sa ulice da se bavi rukometom. Sad pričaju o Vukašinu Vorkapiću kao najvećem talentu, a ne shvataju koliko smo Saša i ja potrošili vremena da skloni to dijete sa koša na rukomet. To je bila nenormalna borba da ga prebacimo sa košarke na rukomet, jer smo tada procijenili da neće izrasti. Npr. za Sašu vrhunska priča – lijevi bek Aleksandar Atanasijević. Sale kaže, ne može on to, on se boji i ode kod pokojnog doktora Ljubomira Martinovića i kaže daj mi kontakt od odbojkaškog kluba Partizan da ga pošaljem tamo jer ovaj nije za rukomet i sad je on osvajač medalja u odbojci, upravo jer ga je Saša nesebično 'dao odbojci', dok bi ga neko držao zbog te jedne članarine“.
„Ja imam jedan cilj, kad završim posao ovdje, a svakako ću ga nekad završiti, želim da vrata ostanu otvorena za druge. Ja nema pravo da ih zatvaram. Ja tjeram moje igrače tako da rade, nemaš pravo da zatvaraš vrtaa da kažu 'nećemo više da zovemo Srbe'. Jer tebi je ovo od Boga dato, taj talenat. Mi zarađujemo lijepo zbog talenta koji nam je dat. OK, krvav rad, ali i talenat. Ja sam tehnički bio bolji od 90 odsto igrača ovdje, ali me Bog nije nagradio sa 1,90. Nisam imao dovoljno talenta, kad podvučeš crtu“.
Trener Hapoela ističe još jedan problem, koji je umnogome prisutan i u ostalim sportovima.
„Mi imamo na Balkanu taj talenat za geg, da se igramo. A kako će da se dijete igra kad je na telefonu, kad mu govorimo nemoj da padneš, ogrebaćeš se. Ima tu i do onoga što treneri jure rezultate u mlađim kategorijama umjesto da puste da se igraju. I ja imam problem u seniorima, kažem ma baci je, nema veze, daj da se radujemo. To je npr. Vukašin Vorkapić. Vraćam se na njega, on baci 'suvi list', 'kokicu', lobuje golmana i onda ljudi skoče na mene 'što ga puštaš da radi to, pravi cirkuzanta od sebe'. Treba to da radi. Za to će ljudi da dođu da gledaju rukomet. Ne možemo da napravimo njemački mentalitet, mi moramo da se igramo. A isto tako našem igraču nije problem da trenira tri sata, nikad“.
Problem je, kako ističe što treneri nemaju samoktirike, samoanalize, a spremni su da kritikuju. Kao i javnost.
„Šta znači rečenica 'Šta će nama Toni (Đerona, op.a.), mi imamo naše trenere'? A čuje se po rukometnim kuloarima. Zašto mi ne vidimo šta taj Toni dobro radi? Da vidimo gdje smo, jer nešto se desilo. Problem je što mi nemamo tu samokritiku. Mi napravimo u Ašdodu rezultat i ima kojekakvih komentara. Da je to na Šri Lanki, trebaš da napraviš rezultat i budeš prvak jedne zemlje, nije to lako! Svetislav Pešić je ispao sa Evropskog prvenstva, desilo se pomračenje dvije četvrtine, šta da se radi. I imate ljude koji sebi daju za pravo koji drvlje i kamenje, a trebaju da stoje mirno pred čovjekom koji je bio svjetski i evropski prvak. Moramo da imamo poštovanje.“, rekao je Vukojević i nastavio:
„Kod nas je pitanje pobjede i poraza pitanje života i smrti, mi se ne igramo. Ok, nismo bili prvaci Evrope i šta sad? Ajde da demotivišemo tog Jokića pa da se više nikad ne odazove. Kažu izbacio Teodosića iz ekipe, čekaj, pa nijedan igrač ne može da bude iznad ekipe. A svi znamo šta se desilo. Ako je povečerje u 11, nisi u sobi dvije noći zaredom, ma vrata su ti tamo. Ne poštujemo veličine“.
Vukojević je potom otkrio još nešto što mu izuzetno smeta.
„Boli me što nismo otvoreni jedni prema drugima, što dozvolimo da propadne Borac Banjaluka i Metaloplastika Šabac, Željezničar Niš, to nismo smjeli“, rekao je Vukojević i dotakao se crveno-plavih koji su nekada bili šampioni Evrope.
„Ja sam rekao imam četiri trenerske želje, volio bih bar jedna da se ostvari. A to su da bar mjesec dana budem trener ili Borca iz Banjaluke, Metaloplastike iz Šapca, Crvene zvezde ili Partizana. Ja sam dijete Partizana i to mi je san da ih vodim. Ali jedna od četiri želje je Borac Banjaluka. Kad sam ušao prvi put u Borik, ja sam se naježio. Imaš utisak da će one tribine da te pojedu prazne, a zamisli tek kakve su pune“.
U istom dahu Vukojević je nastavio.
„Nemoguće je da grad Banjaluka pusti Borac da se ugasi. Nesposobni smo. Nije sve politički i ne može niko da mi kaže da je sve politički. Posebno ne u Banjaluci gdje je Borac – Borac. Ti nemaš Zvezdu i Partizan pa da kažeš eto gradonačenlik je zvezdaš ili partizanovac pa će malo da potegne na tu stranu. Ti imaš Borac, nemaš ništa drugo. Ti dozvoliš da ti ovi u predgrađu Banjaluke, Bože kako se zovu – Igokea, da ti Igokea igra sve, a nemaš Borac u SEHA ligi. Pa kako to može? Je l' ne postoji neka firma koja može da bdue sponzor? Za rukomet ne treba puno para. Sa malo para može da Borac igra Ligu šampiona. Za košarku treba tri, četiri miliona evra, a tek fudbal...“, završio je razgovor Vukojević.