Sada već prekaljeni srpski teniser, nada se da će mu telo dozvoliti da u finišu karijere dođe do igre kakvu želi i za kakvu misli da je sposoban.
Profesionalna karijera Janka Tipsarevića može da se podeli na dva dela - pre i posle Australijan opena 2013, kada se posle trijumfa na turniru u Čenaju plasirao u osminu finala i u drugom setu predao meč Nikolasu Almagru.
Problem sa stopalom, koji je tada prvi put osetio, pratio ga je pune dve godine, da bi 2015, u silnom nastojanju da se vrati na nekadašnji nivo, ušao u seriju drugih zdravstvenih problema. Posle kompletno propuštene 2014, praktično mu je "otišla u vetar" još jedna dragocena sezona.
S obzirom na to da je pre desetak dana u Nemačkoj operisao i koleno, kod nekih se javila sumnja da je susret sa novinarima, u njegovoj teniskoj akademiji na Novom Beogradu, zakazao kako bi saopštio neželjenu vest... O završetku karijere.
Na sreću, pokazalo se da Janko u ovoj fazi oporavka i ne pomišlja na tako nešto. Ne samo da želi da igra profesionalno još nekoliko godina, nego i čvrsto veruje da će mu to poći za rukom!
"Sa većinom ljudi nisam u prethodnom periodu mogao da pričam otvoreno o ovim stvarima, jer ne bi mogli da me razumeju. Većina misli: 'Imao si sjajnu karijeru, zaradio si dovoljno novca za lagodan život, baš te briga i ako sada prekineš'. Ne razumeju kroz koje muke prolazim svakog dana, zato što ne mogu da radim ono što najviše volim", rekao je Tipsarević.
"Voleo bih da igram još 10, ali objektivno mislim na pet godina. Tenis je nešto što najviše volim da radim na svetu. Život profesionalca je za neke težak, ali ja sam se na njega ne navikao, nego 'navukao'. Ako uz to igraš dobro i imaš uspeha, ne bih ga menjao ni za šta na svetu".
Sve kroz šta je prolazio 2013. i 2014, može da se svede na izreku "bilo, ne ponovilo se".
Kako bi odigrao veći deo sezone 2013, lekove za ublažavanje bolova je uzimao "kao bombone" i zbog toga ozbiljno naškodio jetri. Koncentracija određenih enzima bila mu je sedam-osam puta veća od dozvoljene.
Od predaje meča Marselu Granoljersu na turniru u Valensiji (oktobar 2013) do prvog sledećeg zvaničnog nastupa, aprila 2015. u Hjustonu, prošlo je 17 meseci.
U tom periodu operisao je prvo benigni tumor na peti leve noge, pa mu je drugom prilikom odstranjeno "oko 80 odsto plantarne fascije".
"To je bila ozbiljnija operacija, sa mnogo većim rezom, nego prva. Plantarna fascija je kao žica u tabanu, koja drži stopalo u normalnom položaju. Zato mi je levo stopalo sada blago deformisano".
Oporavak posle drugog hirurškog zahvata stavio ga je na najveća mentalna iskušenja...
"Često umem da budem negativan, čak i kada je to potpuno nepotrebno, ali tada sam gledao da budem pozitivan i da stalno razmišljam kako će proći... Iako mi je doktor rekao da bi u slučaju treće operacije stopala morao da mi odstrani sve i da ne vidi način kako bih onda mogao da nastavim da se profesionalno bavim tenisom".
"Oporavak je išao kao prvi put - tri meseca bazena, homeopatičnih injekcija i tako dalje... I počelo je ponovo da me boli. Taj period od mesec i po dana je period najgoreg raspoloženja u mom životu. Imao sam ozbiljne probleme sa depresijom i dešavalo se da prođe dan, a da ne izustim ni reč. Čak ni sa najbližima".
"Na sreću, imao sam sjajnog fizioterapeuta, Nemca Klausa Edera, koji mi je govorio da bol koji osećam ne potiče od tumora, nego od formiranja novog tkiva. I da to mora da boli dva-tri meseca. To je bilo jedino što me je držalo da ne poludim... Posle tri meseca se pokazalo da je Klaus bio u pravu. Ožiljak je počeo da smekšava, ali ukupno je trebalo da prođe šest meseci od operacije, dok nisam bio u stanju da igram tenis dva-tri sata dnevno".
Kako to obično biva, sportista posle duge pauze počinje sve da radi kao nekad, nesvestan da više nije onaj stari i da su neophodna prilagođavanja.
"Od najmlađih dana sam naučio na 'staru školu', da za vredan rezultat mora da se trenira 6-7 sati dnevno. Problem je u tome što više nemam 23 godine i što moje telo više ne može da podnese taj obim rada".
Početkom ove godine pokidao je mišić lista desne noge i to je bio uvod u novi težak period, tokom kojeg mu je pukla i prepona.
"Mentalno mi je bilo teže ove godine, nego 2014, jer sam čas bio na terenu, čas van njega. Konačno - bilo je to dve nedelje pre meča protiv Argentine u Dejvis kupu - prvi put posle tri godine sam počeo da se na terenu osećam kao stari Janko. Rekao sam svom timu 'Dobro je, biću spreman za američku turneju'... Da bi mi se ovo sa kolenom desilo dan pred polazak za Argentinu".
Usledilo je novo maltretiranje, nastup na Rodžers kupu u Montrealu ("Ne znam ni ja zašto"), pa poraz u prvom kolu US opena, u pet setova od Garsije Lopeza.
"Tada sam ponovo pomislio da mogu, a umesto toga sam otišao na treću operaciju", priča Janko.
Kao datum povratka "punom" treningu, po proceni doktora koji ga je operisao, stoji 1. decembar.
"Operacija nije bila velika. Zvuči strašno, ali nije bilo 'kasapljenja', samo čišćenje kosti u delu koji mi je pravio problem, ubijanje nerava i uklanjanje nekrotičnog tkiva. Doktor misli da treba da prođe šest do osam nedelja, da bih bez problema mogao u kontinuitetu da menjam ritam, što je najveći problem sa kolenima".
"Ako imaš kontrolisane pokrete, u svakom trenutku znaš šta radi tvoje koleno i kako se pomera. Na teniskom terenu je drugačije. Pet sati ideš levo-desno, na betonu ima klizanja i proklizavanja, što je katastrofa za koleno".
Janko će početkom sledeće sezone biti na pola puta između 31. i 32. rođendana i jasno mu je da mora neke stvari da promeni.
"Generalno igram 'težak' tenis. Imam oružja, ali nemam dovoljno oružja da nekog razbijem sa jednim ili dva udarca sa osnovne linije. Za većinu poena moram da se oznojim. Biće nekih promena u tehnici i kretanju, koje ćete, nadam se, primetiti".
"Moram da promenim i način rada, jer ne mogu više da treniram po pet-šest sati dnevno. Ono što me sigurno tera napred je kad vidim da Federer, David Ferer, Felisijano Lopez... sa 35 godina igraju možda i najbolji tenis u karijeri".
Turnir na kome želi da nastupi i testira mogućnosti je Australijan open, sredinom januara.
"Sto odsto sam uveren da ću igrati tamo, ali izgovoriću i onu famoznu rečenicu - neću žuriti, iako mi svaki propušten turnir teško pada, zato što sam svestan da mi u teniskoj karijeri nije ostalo mnogo vremena".
Janko je podsetio da je tokom karijere imao mnogo uspona i padova, počev od juniorskih dana, kada je bio svetski broj jedan i osvajač grend slem titule.
U glavi ima jednu specifičnu stvar koju nije uradio, a koja je sada pred njim.
"Nikada nisam napravio veliki povratak i to mi je motivacija. Imam još dosta tenisa u sebi i mislim da još nisam zaigrao onako kako mislim da mogu i kako bih voleo".
"Bio sam među 10 na svetu, dva puta sam igrao Masters u Londonu i sve to sam uradio prvenstveno iz discipline i ogromne želje da to postignem. Ali, način na koji želim da igram tenis, ja još uvek nisam ostvario".
Ono što Janko želi i za šta se moli je period kontinuiranog treninga, bez zdravstvenih problema. Imao ga je od kraja Rolan Garosa do kraja Vimbldona, ali ga je onda koleno "iseklo".
"Želim dva meseca neprekidnog rada, da bih našao sebe i svoju igru. Da ustajem iz kreveta i odlazim na spavanje, a da me ništa ne boli. To nisam imao bukvalno tri godine. Kada se na takav rad nadoveže samopouzdanje, iz mečeva koje si dobio na ovaj ili onaj način, onda počinješ da se osećaš bolje na terenu i priča kreće u pozitivnom pravcu".
Nepisano je pravilo da se u teškim životnim situacijama prepoznaju pravi prijatelji...
"Sve je ostalo isto. Ljudi koje sam smatrao najbližim prijateljima su ostali uz mene. Niko me nije preterano iznenadio, ali me definitivno niko nije razočarao".
Janko Tipsarević, nekada među 10 najboljih na svetu u svojoj profesiji, još nije pronašao ono što traži. Ova teniska sezona se bliži kraju, neka 2016. bude njegova!