Ekipa MONDA obišla Doboj, grad kroz koji je reka Bosna protutnjala i ostavila pustoš za sobom. Odneli smo humanitarnu pomoć. U gradu nema dečje graje, jer dece gotovo da i nema. Dobojlije su zahvalni svima koji pomažu, ali...
"Iz Beograda ste!? Svaka vam čast ljudi, svaka vam čast!", govorile su ekipi MONDA Dobojlije kojima smo u petak, 23. maja odneli humanitarnu pomoć u želji da im bar malo olakšamo katastrofu, ali u svakom smislu - katastrofu, koju su preživeli i koju preživljavaju i koju će proživljavati još duži vremenski period.
Isto bi, čini mi se, Dobojlije rekle i da smo nekim slučajem došli iz Zagreba, Ljubljane, Podgorice, Sarajeva, Kraljeva, Novog Sada, Subotice, Čačka... Zahvalni su za bilo šta, makar za osmeh i toplu ljudsku reč.
Danima već gledam snimke poplavljenog Doboja i želim da odem da vidim. Novinarski nagon, ali, pre svega, želja da se bar nekako pomogne tim ljudima, ako ništa drugo pozdravom, toplom rečju, novinskom reportažom, pa ko pročita...
Konačno, eto me u Doboju, 23. maja, dva dana nakon što se voda povukla, a za sobom ostavila... pa, malo je reći pustoš i užas. Sa kolegama Goranom Arbutinom iz Banjaluke i beogradskim fotoreporterom Petrom Stojanovićem, seo sam u automobil, nakrcan humanitarnom pomoći i iz Banjaluke smo došli do Doboja.
Goran je napravio ogromnu stvar, pošto je u saradnji sa crkvenom parohijom iz banjalučkog naselja Česma (koja je takođe opustošena poplavom!) i humanitarnom organizacijom "Nova generacija", napunio automobil do vrha, a mi smo dodali još po nešto.
U Doboj je pre dva dana došla struja i voda, ali nije za piće. Hrana i nije toliki problem, ljudi se snalaze, ali voda za piće jeste, kao i stvari za ličnu higijenu, deterdženti, dezinfikaciona sredstva.
Ni hrana za decu se ne traži toliko. Jer, dece gotovo da i nema u gradu. Svi su svoje najmlađe sklonili po okolnim selima, kod rođaka... Dobra odluka, jer u gradu ne može da se diše od đubreta, prašine, ustajalog mirisa vlage...
Srećemo dečaka po izmenu Razim, koji gura nekakva kolica po gradu. Ima osam godina. Dajemo mu punu kutiju čokoladnih bananica, a koji minut kasnije opet nailazim na njega iza bloka zgrada. Svirnuo mu je kombi ljubljanskih registracija. Mlada žena mu kroz prozor daje veliku "Milka" bombonjeru. Razim se osmehuje. I njoj i meni.
Glavna misija nam je bila da odnesemo enzimsko mleko za četvorogodišnjeg Marka koji boluje od retkog poremećaja organizma. On je jedno od tri deteta u BiH koji ima takav poremećaj. Ali, isto tako cilj je bio i uručiti svu pomoć koju smo imali za one na koje naiđemo i uz to pokušamo da dočaramo ono što se dogodilo Doboju i šta mu se događa.
Prisećaju se stariji da je bila slična poplava 1965. godine, ali tada nije bilo gradskog jezgra, već samo poljane... A danas, maja 2014. godine, ne postoji ulica u Doboju, ne postoji kuća, zgrada, poslovni objekat... koji nije oštećen, uništen u poplavi! U Republici Srpskoj je poginulo 17 ljudi u poplavama (zvaničan podatak), a od toga u Doboju - devet (zvaničan podatak).
Teritorija koja je bila pod vodom i uopšte ta količina vode ostavlja bez daha! Svi smo bili pod istim utiskom: "Pa, ovde kao da je bio cunami!".
U Doboju apsolutno NIŠTA ne radi! Svi objekti koji su bili pod vodom sada se čiste. Supermarketi su bili pod vodom, fabrika nameštaja "Loko" (videli smo gomilu ormana, stolova... pobacanih u dvorištu fabrike), radnjice... Centar grada je pustinja! U gradu je jedan punkt za raspodelu hrane (zgrada Skupštine opštine Doboj), postoji nekoliko cisterni sa vodom za piće i na izlazu (ili ulazu) u grad improvizovani Crveni krst sa kamarama odeće i drugih stvari nabacanih ispred zgrade.
Da li je ovo moglo da se spreči ili bar ublaži, bilo je prvo pitanje koje smo postavili stanovnicima Doboja.
Ima raznih mišljenja. Jedni kažu da nije moglo da se spreči, ali da je organizacija spašavanja mogla da bude mnogo bolja, a ima i onih koji smatraju da Bosna nije mogla tek-tako da preplavi ceo grad, već sumnjaju da je možda podignuta i brana. A ima i onih koji optužuju one koji su nekontrolisano vadili šljunak, postoji i toerija o sužavanju toka Bosne...
"Bar da su nas upozorili na vrijeme! Cijeli stan mi je uništen, nisam uspio da izvučem ništa! Vidiš ovu crvenu majicu i ovu trenerku u kojoj sam? E, pa u njoj sam izašao iz kuće kad je voda došla i sada sam u njoj!", kaže nam revoltirani 44-godišnji Dragan.
Pitali smo ga i za procenu štete. "Ne znam, čovječe, stvarno ne znam. Uništeno mi je sve! Mogao sam bar bijelu tehniku da odnesem kod komšije na viši sprat. Da su rekli na vrijeme, ne bih izgubio, recimo 15.000 evra, nego 5.000 evra", ogorčen je Dragan.
A da li očekuje pomoć od bilo koga?
"Ja ne!", odlučno i odsečno odgovara, a onda nas pozdravlja, uz: "Momci, hvala vam i da se vidimo nekad u kafani!".
U Doboju nismo videli nijenu mrtvu životinju, ali gotovo nijednu živu. Tek se neki mališa, kao pufna, motao oko odbačenih stvari kod kuće tik uz reku Bosnu.
Njemu i njegovom drugu smo predali pomoć na ulazu u Doboj, pored supermarketa "Tuš", gde je bila ogromna količina đubreta, a radnici, potpuno blatnjavi i preumorni, vredno su čistili i slagali nove količine uništenih stvari na gomilu. Ali, ni taj nesnosni smrad, koji je bio dodatno pojačan prženjem sunca, nije ih omeo da sednu pored te gomile đubreta, naprave pauzu, a neki su tu i jeli!
Pričali smo i sa Zlatkom. Njemu je poplava uništila i kuću i radnju sa obućom i kompletan magacin.
"Izgubio sam nekih 200.000 konvertabilnih maraka (100.000 evra). Sve je voda odnijela...", kaže Zlatko, čiji se pogled gubio negde u daljini. I on smatra da je ova katastrofa mogla da bude ublažena da se reagovalo brže, odlučnije, organizovanije...
A šta vam treba? Je l' ima hrane, vode...? Doprema li se pomoć?
"Ima, dolaze kamioni, šleperi... Ali, i tu ima svačega. Neki uzimaju... Ma, ovo je kao u ratu. Znaš ono - nekom rat, a nekom brat. Čuo sam svakojake priče, i da su ovde veknu hljeba prodavali za 5 KM (2,5 evra)... Evo, ja sam sad išao po hljeb za moje radnike, koji je star pet dana", revoltiran je Zlatko.
Baš u trenutku kada smo pričali sa njim u Doboj je ulazio konvoj kamiona iz Srbije sa humanitarnom pomoći prestolonaslednika Aleksandra Karađorđeviča koji su donosili osam tona raznih stvari. A potom je u grad došao i kamion iz Hrvatske, sa splitskom registracijom.
Kivne su Dobojlije na ovdašnje političare, koji su i ovu katastrofu, ma kako to nama "običnima" zvučalo neverovatno i nerazumno, za svoje razmirice, korišćenje situacije... Balkanska posla!
Osim... pa, SVEGA, Dobojlijama su neophodni i lekovi. Pogotovo za srčane bolesnike, ali i za nepokretne. Mnogi su nam prilazili i pitali da li imaju pele za odrasle. Nažalost, nismo ih imali...
- Volontera u gradu nema dovoljno, utisak je. A ni Crveni krst nije baš najbolje organizovan.
Sredovečni Nihad nam priča da su dve međusobno suprotstavljene partije koje se bore oko vlasti u Doboju, doprinele još jednoj nelogičnoj i nerazumnoj situaciji - da Krizni štab počne da funkcioniše tek dva dana nakon što je voda osvojila grad!
Predali smo Nihadu mleko za malog Marka, koji je sa majkom živeo u kući ispod kasarne. Kada je Bosna nadošla i do njihove kuće, morali su da se evakuišu, a Nihad svedoči da su prvi u pomoć pristigli rafteri iz Bihaća.
Kako je bilo ovde?
"Auuu", izgovorio je Nihad i sve nam je bilo jasno. "Popeo sam se tu na jedno brdo i pogledao dole ka gradu. Sve je bilo pod vodom! Vidjeli su se samo soliteri".
A uspeo je, dodaje, i da nabavi izvesne količine mleka za Marka i pre nego što smo mi došli sa novom količinom.
"Preko moje prijateljice sam zatražio pomoć za malog. On smije da pije samo to mlijeko i ponekad da pojede pileća prsa. I to je sve! Ta moja prijateljica je postavila na Facebook-u obavještenje i moj telefon i odmah su me zvali ljudi iz Sarajeva, Travnika... ", ispričao nam je Nihad.
Kad već političari ne mogu ili ne umeju da se slože, tu je narod, razmišljam.
i Rade, koji je sa porodicom živeo na prvom spratu zgrade u cenru Doboja, smatra da je mogla da bude bolja organizacija kada je voda već ušla u svaku poru grada.
"Idu ljudi čamcem, a nemaju megafon. A ovdje, na svakoj utakmici, navijači imaju po pet megafona! Tim ljudima, koji su išli čamcima svaka čast, nego...", ne završava rečenicu Rade.
On je dobro organizovao komšije i ulaz u tu zgradu je, čini se, najbolji. Ali, šta to vredi kada treba ponovo čistiti i čistiti... "Ne znam kad ćemo da se vratimo u stan... Za tri mjeseca, ako bude novca da se sve očisti, kupe nove stvari...".
Sunce je u Doboju nemilosrdno pržilo. Temperatura iznad 30 stepeni, a mi smo morali dalje da dostavljamo pomoć. Svaka nova zgrada, svaki novi ulaz u nju, svaka ulica, kuća... ostavljala nas je šokiranim. Voda je lomila saobraćajne znakove, krivila semafore... U svakoj ulici gotovo ista slika - gomila i gomila đubreta, gomila i gomila blata, pomešanog sa prašinom, muve, insekti...
Himzo nam pokazuje devastiranu kuću i koliko je metara bila pod vodom.
"Ma, dobro je, mi smo još dobro prošli", kaže on i ostavlja nas u čudu. Hm, pa kako li su tek ostali prošli, naglas razmišljamo u automobilu.
Naselje Pijeskovi. Tik uz reku Bosnu, koja je bila nemilosrdna prema ovom gradu na severozapadu Bosne i Hercegovine.
Dolazimo do ulice Solunskih dobrovoljaca i parkiramo ispred broja 9. Ispred zgrade broj 7 radna akcija. Iz podruma zgrade se iznose uništeni nameštaj. Isto je i u okolnim zgradama.
Otvaramo gepek i pozivamo ljude da dođu da uzmu šta im treba.
Iz "sedmice" nam prilazi mlađi muškarac u sivoj trenerci: "Ne treba meni ništa, ali ako može za komšiju. Nepokretan je. A tu je još jedan sa petočlanom porodicom".
"Ma, naravno da može", odgovorili smo i počeli da punimo kese.
"Odakle ste vi momci?", pitao nas je.
"Nas dvojica iz Beograda i kolega iz Banjaluke", rekli smo mu.
"Iz Beograda? Jaooo, svaka vam čast, svaka vam čast... Zaplakaću...", rekao je taj momak i zaista pustio suzu.
Knedla nam je zastala u grlu. Zagrlili smo se.
Iz iste zgrade izlazi jedna starija gospođa. Ona nas je dodatno naterala da spustimo glavu, jer usta nisu mogla da govore. "Moja ćerka živi u Obrenovcu i njoj je kuća poplavljena. I meni ovde. Ne možemo da pomognemo jedna drugoj", kaže ona, a mi joj punimo kesu konzervama, testeninom... Zabijamo glave u gepek kola i u kese samo da se ne vide da su nam oči mokre.
Raspoloženje je podigao veseli momak iz zgrade prekoputa, koga je kolega Goran gotovo naterao da dođe po kesu, dve hrane, kozmetike i sanitetskog materijala.
"E, ne treba meni to, da nemate nešto drugo u toj pomoći, recimo neki džoint ili tako nešto", govorio je a lice mu se celo smejalo.
I mi smo se sa njim smejali i rekli smo mu da nemamo, da bi se Goran našalio: "Evo, drugi put kad se ovo desi, donijećemo". Svi smo se već glasno smejali, da bi taj momak napravio "završni udarac" u ovoj kratkoj komičnoj sceni: "Eh, ni humanitarna pomoć nije kao što je bila!".
Za oproštaj, pošteno smo mu napunili ruke, tutnuli mu flašu vode pod jednu, a dve kese testenina pod drugu. Ako već neće on - hoće njegove komšije.
Ni po koju cenu nismo mogli da odemo bez kafice i kratkog pića. Ni naša ubeđivanja da moramo da se vratimo, da pišemo izveštaje, nisu pomogla. "Kad je već sve voda odnijela, neka odnese i tih 10 minuta", bio je argument gospođe Nade Paleksić, na koji nismo imali kontraargument.
U kući porodice Paleksić na prvom spratu, gde je voda već gotovo pokucala na vrata, ugošćavaju nas svime što imaju.
"Evo kafa, hajde da popijete jednu domaću", ubeđuju nas ljubazni domaćini.
Koji minut kasnije u stan uleće komšinica, koja takođe nosi rakiju. Višnjevaču. "Jaoj, kad sam čula šta su donijeli, odmah sam dotrčala. Imam još jednu flašu rakije. Da donesem?".
Nismo mogli a da se ne nasmejemo. "Ma, donesite nam sve, sve ćemo da popijemo", kažem kroz smeh, a domaćin kuće se nadovazuje: "Šali se ti, ali ja sam zaspao prvi put ovih dana tek kad sam popio tri litre rakije. E, onda sam mirno spavao".
Opšti smeh u stanu Paleksića.
Nada nam priča kako su njihove komšije iz Federacije BiH odmah došle u pomoć, a sramota je, kaže, što su iz obližnjeg Srebrenika došli momci da čiste podrume, a "ima ovdje omladine koja sjedi i ništa ne radi". Hrvati su, dodaje, odmah poslali zašitne maske.
I Paleksići nas ubeđuju da su njihovi sugrađani iz naselja Pijeskovi dobro prošli, za razliku od nekih drugih delova Doboja.
Nas trojica smo se pogledali u čudu: "Pa, ovde svako kaže da je dobro prošao u odnosu na nekog drugog!".
Kao oparena, Nada je skočila sa stolice da nam nešto "nasjecka". "Da probate suho mjeso, sa Ozrena je, domaće". Naša ubeđivanja da ne treba, da nismo gladni - ne pomažu.
Posle 15-ak minuta se pozdravljamo sa njima, a pozivaju nas da kad god prolazimo kroz Doboj obavezno svratimo.
Zastajemo na narednoj raskrsnici, gde stoji grupa žena. Izlazimo iz kola i dajemo im preostale kese sa deterdžentima, kupkama... Jedna kesa ide u ruke lepe devojke sa tirkizno plavim očima.
Kada smo se vratili u kola, okrenula se ka nama i poslala nam poljubac!
Bilo nam je puno srce - da se ne lažemo :)
Podelili smo sve i trebalo je napraviti još koju fotografiju Doboja. Popeli smo se na najviše mesto u gradu - na Dobojsku tvrđavu. Tek tada nam je zastao dah kada smo videli kolia je to bila količina vode!
Po povratku ka kolima opet nailazimo na našeg junaka - osmogodišnjeg Razima.
"Jesi li pojeo sve čokoladice?", pitam ga, a on se osmehuje.
Uz kolica, koja je vukao, sada je uz brdo šutirao i loptu. Pozdravio nas je visoko uzdignutim palcem.
Umesto zaključka:
Da bi se Doboj očistio i ponovo počeo da živi pozovite 1458 (za BiH)!!!
da bi se u Doboju normalno disalo pozovite 1458!!!
Ako želite da se u Doboju opet čuje dečja graja pozovite 1458!!!
PS: Veliko hvala svim ljudima koji su doneli pomoć u parohiju pravoslavne crkve u banjalučkom naselju Česma i organizaciji "Nova generacija".
PS2: Goran Arbutina je veliki laf!
(tekst, foto i video: Predrag Vujić i Petar Stojanović)
