"Znamo svi mi dobro ko smo i šta smo, ali treba od nečega i da živimo", kaže jedan od Srba sa kojima smo razgovarali u, kako kažu, zaboravljenom Vukovaru.
Mnogo je etnički, kulturološki i verski podeljenih gradova širom sveta, ali Vukovar je specifičan. Nema fizičkih granica među Srbima i Hrvatima, ulice su prošarane kućama i jednih i drugih, međutim, razlika u pravima i slobodi građana je ogromna.
Nije to tvrdnja na osnovu nacionalne privrženosti, već utisak koji smo stekli tokom posete ovom gradu od 20 i kusur hiljada stanovnika na ušću reke Vuka u Dunav.
Iako ih je u približno istom broju kao Hrvata, Srbi su tamo u podređenom položaju.
"Ma, ima nas i više nego njih, ali Borovo selo u kojem ima 5.000 Srba ne računaju kao Vukovar, a neka hrvatska sela koja su dalja od njega, računaju. Sve je to zbog izbora, da bi njihovi političari imali većinu", kaže nam Mirko, jedan od momaka sa kojima smo imali priliku da razgovaramo.
Vukovar je na dva sata kolima od Beograda. Duže treba do graničnog prelaza Šid, nego posle do najbrojnijeg srpskog grada u Hrvatskoj, ali izgleda da premalo ljudi to zna.
"Opa, neko se i nas setio! Lepo od vas", pozdravio nas je čovek u jednom od vukovarskih kafića, kada je čuo da smo novinari iz Beograda.
"Zaboravljeni smo... I od jedne i od druge države. Aj' od ove druge, ali što od naše?", upitao je i konstatovao da su Srbi u Vukovaru i okolini prepušteni sami sebi.
Kao najveći problem koji Srbi iz tog kraja imaju, u javnosti su predstavljene table sa ćiriličnim pismom. Njihovo postavljanje pre nekoliko godina izazvalo je gnev među Hrvatima, pa se danas u Vukovaru one mogu videti samo na zgradama policije i škola, dok su na drugim mestima prelepljene nalepnicama sa hrvatskom zastavom. U srpskim selima situacija je drugačija i mogu se videti dvojezični natpisi ulica.
Međutim...
"Pusti tu priču... J*** mi se za ćirilicu, daj posao neki. Znamo svi mi dobro ko smo i šta smo, ali treba od nečega i da živimo", ljutito će Igor.
"Dok se ekonomski nešto ne promeni, samo će se pričati o politici i problemima", smatra Rade, gospodin koji nas je uz rakiju i kulen ugostio u svom domu.
"Fabrika Borovo nekada je zapošljavala 20.000 ljudi, a danas 300-400. Neće da je prodaju strancima, jer bi oni tražili jeftinu radnu snagu i uglavnom bi se Srbi prijavili za posao. Hrvati neće da rade za sitan novac, kada već imaju dobre penzije".
Pored nezaposlenosti, veliki problem Srba u Vukovaru i okolini je brojnost. Sve ih je manje.
"Tek kada niko od Hrvata neće, onda posao ponude Srbinu. Koju perspektivu mladi imaju ovde, osim da budu đubretari ili da odu. Političari vuku konce i odlučuju oko zapošljavanja. Zato naša deca i beže... Sve nas je manje, 150.000 Srba u celoj Hrvatskoj", tvrdi Mirko sa kojim smo razgovarali uz kafu.
U jednom trenutku, u priču se uključio i dečko koji je sedeo za susednim stolom. Jovan veruje da Hrvati planski rade na smanjenju broja Srba.
"Država je posle rata kupovala srpske kuće i delila ih svojima. Šiptarski model... Oni koji se poslednjih godina vraćaju u Hrvatsku su uglavnom starine, ali se vraćaju u Knin, u Dalmaciju, dok je ovde još proces odlaska, jer sada beže mladi", tvrdi on.
Naveo je još jedan primer.
"Kada sam pošao u osnovnu školu, pre dvadesetak godina, bilo nas je 65 đaka u dva razreda. Završilo nas je 13! Ko je otišao iz Vukovara, nije se vratio. Ima ih po Srbiji, ali i Australiji, Kanadi...".
Inače, osvnovne i srednje škole u Vukovaru podeljene su na srpske i hrvatske razrede, koji uče po različitim programima, ali je jedan direktor za celu školu.
"Ide se na to da se sve spoji. Sve je više Hrvata koji se zapošljavaju kao direktori u srpskim školama i vrtićima, tako da će dosta ljudi i na taj način ostati bez posla", smatra Mirko.
Njegov sin, momak u dvadesetim godinama, kaže da mladi sve više odlaze u Englesku, Irsku, Norvešku... Oni koji su ostali, bave se uglavnom sezonskim poslovima.
Na pitanje da li se isplati preko leta raditi u kafićima na jadranskom primorju, ubacio se njegov drugar Milan:
"Šta ću dole, da radim za pleh ribe? Eno, išao je Stefan, pa ga prekrstili u Štef... Truba je, nema posla za nas Srbe u Hrvatskoj, osim ako nećeš da pristaneš na ponižavanje. Zato sve više ljudi i odlazi".
O problemima mladih pričao je i Lazar, momak koji radi nekoliko poslova da bi povremeno mogao da odvoji za put u Beograd, na utakmicu Crvene zvezde, za koji je potrebno 100 kuna (oko 15 evra).
"Nekada nas ide više, pa je lakše da se organizujemo za prevoz, a kada nas je manje, uglavnom idemo auto-stopom od Šida... Ja ne znam kako preživljavaju neki moji drugari koji su sami ili čiji roditelji ne rade. Moji roditelji rade i ja nešto zarađujem, pa opet nemam dovoljno da odem u Beograd kad god hoću ili leti na more".
Pošto nam je objasnio da u Vukovaru postoje i navijači ostala tri kluba iz nekadašnje "velike četvorke", ispričao nam je i kakva je situacija među pristalicama Zvezde i Partizana.
"U dobrim smo odnosima. Pa, najbolje još i između sebe da se 'ganjamo'".
Da su složni, Delije i Grobari pokazali su 2013. godine, kada je ženska košarkaška reprezentacija Srbije baš u Vukovaru osvojila bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu za juniore.
"Bilo je oko hiljadu ljudi na utakmici protiv Holandije. Naše košarkašice pobedile su košem u poslednjoj sekundi. Možete samo da zamislite kakva je atmosfera tada bila u hali! Odlično smo navijali, imali zastave...", prisetio se Lazar.
Priča o zastavama je posebna tema. Da biste istakli srpsku, morate pored i Hrvatsku.
"Ako to ne uradite, mogu da vam napišu prekršajnu prijavu. Neki klinci su se za Božić slikali sa badnjakom i zastavom Srbije, okačili fotografiju na Fejsbuk, a onda imali probleme zbog toga".
Za razliku od srpskih, hrvatske zastave vijorile su se sa terasa velikog broja kuća. Možda je to bio slučaj zato što smo u Vukovar došli na dan inauguracije predsednice Kolinde Grabar Kitarović, mada taj događaj nije izazvao veliku pažnju lokalnog stanovništva.
Ulice su bile prazne, a lokali zatvoreni, uz poneki otvoreni kafić. Na improvizovanom klizalištu na glavnom gradskom trgu bio je samo otac sa detetom, iako smo se tamo zadesili u nedelju oko podneva.
"Drugačije je radnim danima. Do 15-16 sati je 'živo', ima više ljudi, automobila, ali posle toga je opet uglavnom tiho", ukratko nam je objasnio ovaj čovek.
"Ne kažem da bi bilo velikih problema, ali sigurno ne biste prošli nezapaženo sa tim slikanjem. Bolje ovako, izbegli ste dobacivanja i eventualnu provokaciju".
Probleme, zaista, nismo imali, ali jesmo uhvatili nekoliko znatiželjnih i nezadovoljnih pogleda na BG tablice našeg automobila.
"Ima ih (Hrvata, prim.aut.), naravno i normalnih. Nisu svi iskompleksirani, ali najgori su oni koji leče komplekse na svojoj deci. Ljudi koji nisu uzeli pušku u ratu danas su najveći 'domoljubi' i brane svojoj deci da se druže sa Srbima. Između sebe su isto mnogo zavisni, zbog razlika u penzijama... Imaš primer čoveka koji je ostao bez obe noge u ratu, a ima manju penziju od jednog koji je jedva okrznut metkom", priča nam naš "vodič" i dodaje:
"Meni su najneverovatniji oni koji pojedinim Srbima brane ulaz u njihove diskoteke, a onda dovode Acu Lukasa, Zvezde Granda i slične. I, što je najluđe, ti klubovi su uvek puni kada gostuje neko iz Srbije... Za razliku od njihovih mesta za izlaske, u naše kafiće mogu da dođu i Hrvati, a da ne bude problema".
Saznali smo i da, uprkos brojnim nesuglasicama, postoje mešoviti brakovi.
"Postoje, ali uglavnom od pre rata. Srpkinje i hoće da budu sa Hrvatima, zbog sigurnosti i posla, ali Hrvatice neće sa Srbima. Jedino krišom... Imao sam i ja devojku Hrvaticu u srednjoj školi, sve dok jedan dan nije došla i rekla da joj otac brani da se viđa sa mnom. Danas kada se sretnemo pozdravimo se onako, u prolazu, i to je sve", kaže još jedan mladić kojeg smo upoznali i koji nas je zamolio da ne navodimo njegovo ime.
"Ovde samo čekaju da te 'uhvate' za nešto što si pričao o njima i da te posle 'smaraju'".
Poseta MONDA Vukovaru poklopila se sa odlaskom premijera Srbije Aleksandra Vučića u Zagreb, gde je obostrano najavljen pomak u srpsko-hrvatskim odnosima, čemu se posebno nadaju u Vukovaru.
"Možda se posle Zagreba neko od političara seti da dođe i kod nas i proba nešto da promeni", bio je jedan od komentara koje smo čuli na pitanje šta misle o premijerovom odlasku na inauguraciju prve hrvatske predsednice u istoriji, koja posle dugo vremena stiže iz redova HDZ, nacionalistički orijentisane partije.
