Državni udar nije novina za Tursku, čak bi se moglo reći da je gotovo normalna stvar kojom vojska s vremena na vreme "počisti" teren i vrati na sekularistički put "zalutalu" demokratiju.
Aktuelni vojni puč, koji joše nema izvesni kraj, je peti ili šesti u novijoj istoriji Turske. Prvi put u moderno doba Republike Turske vojska je preuzela stvar u svoje ruke od suviše islamizirane vlasti u maju 1960. godine. Tada je 38 mladih oficira van Generalštaba izvršilo puč pod vođstvom generala Kemala Gursela protiv demokratski izabrane vlasti Demokratske partije, koja se odmakla od Ataturkove doktrine malo previše za vojnički ukus.
Situacije se ponovila u martu 1971 godine, u situaciji poznatoj kao "Puč memorandumom". Načelnik Generalštaba Mehmed Takmac je predao premijeru memorandum, u stvari ultimatum, da se po demokratskim principima stvori snažna i kredibilna vlada, koja bi neutralisala aktuelnu anarhičnu situaciju i, prema načelima oca nacije Kenala Ataturka, primenila reformističke zakone donesene u skupštini.
Nije prošlo ni deset godina a već sredinom septembra 1980 načelnik generalštaba Kenan Evren poveo je treći puč, kako bi okončao stalne oružane sukobe između krajnje desnice i levice u zemlji, koje su podržavali SAD i SSSR. Do kakvog takvom mira se došlo uz 50 pogubljenja i 500.000 uhapšenih.
Sledeće tri godine vojska je vladala zemljom preko Nacionalnog saveta za bezbednost, ustav je bio suspendovan, i zabranjene sve partije i sindikati. Zemlja se vratila Ataturkovom sekularizmu a udaljila od komunizma, fašizma, separatizma i religijskog sektaštva.
Potom je bila restaurirana demokratija.
Vojska je dalje mirovala bar do 1993. godine kada je, po nekim shvatanjima, izvršen tihi udar serijom misterioznih smrti viđenijih političara.
Novi zvaničan udar usledio je 1997. sa novim memorandumom u "Postmodernom puču" kojim je prekraćen mandata vladi Nedžbetina Erbakana, ali nije raspušten parlament ni suspendovan ustav. Erbakan je na vlast došao godinu dana ranije kao prvi islamistički premijer, na izborima na kojim je nesekularne gradonačelnike dobilo i 30 velikih gradova.
Udar je vodio admiral Salim Dervišoglu, a tada je danas aktuelni predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, tada gradonačelnik Istanbula i lider Partije vrline (Virtue Party), završio u zatvoru i sa petogodišnjom zabranom bavljenja politikom zbog nacionalističke islamističke pesme. Partija mu je zabranjena odlukom Ustavnog suda 2001. ali je Erdogan onda osnovao Partiu pravde i razvoja.
Vojska je potom opet mirovala decenijama, prevashodno zbog toga što je Turska bila na putu ka Evropskoj uniji koja je strogo neblagonaklono gledala na mešanje vojske u politička dešavanja.
Takvo gledište je zvanično ostalo do danas, mada je pitanje kakvo je zaista intimno gledanje evropskih političara na Erdoganova "sultanistička" nastojanja da bude "sve i svja" u Turskoj, njegove sve islamističkije nastupe u javnosti, kao i tihu podršku Islamskoj državi protiv Kurda u Siriji ali i surovih ubistava te manjine u zemlji.