Kako danas izgleda život ljudi u Srbiji koji su pre više od dve decenije, kao deca, ostali bez svega i zbog čega još uvek pamte fijukanje granata, dva para farmerki i mirise vrleti iz kojih su došli...
Za većinu ljudi u Srbiji oni su samo brojke kojih se sete na godišnjicu stradanja u akciji “Oluja”. Na vestima se pročita koliko je bilo prognanih, prikažu se stari snimci kolona i traktora i oni novi - u kojima se odaje pošta i pale sveće.
Ali šta se zaista događa sa ljudima koji su pre 23 godine sa zamotuljcima u ruci stigli u Srbiju i u njoj ostali?
Posetili smo ih i baš to ih pitali...
Pećinci, Obrenovac, Sremska Mitrovica, Ovča... svaka kuća krije svoju priču, i u svakoj nada da od sada mora da bude bolje...
"Život je čudo", kažu svi mladi ljudi koje smo na raznim mestima u Srbiji posetili, a zatičemo ih u stanovima i kućama do kojih su, slažu se, tek nedavno i srećom došli. Svi uglas kažu da se nisu nadali, da će posle decenija potucanja po podstanarskim stanovima, punim vlage i buđi, neko i pomisliti na njih, a kamoli obezbediti topao i siguran krov nad glavom. Sada se to konačno dogodilo, zahvaljujući međunarodnom programu.
DA MILENA OPET POČNE DA PLEŠE...
Sunčan dan obasjao je novosagrađene zgrade u Ovči kada smo se uputili da upoznamo jednu o junakinja naše priče - Milenu Tintor, balerinu u duši.
I nastavilo se tako - vedrim osmehom koji nas je dočekao jedne subote u devet sati. Čim je progovorila dalmatinskim dijalektom, donela je miris borovine, nekih davnih letovanja i neke davne zajedničke zemlje...
"Nikada nisam izgubila taj naglasak...Možda iz prkosa, jer kad smo ovde došli, često su me zadirkivali: 'Šta nam tu ajmačeš (mi smo tada stalno govorili 'ajme')? Moja braća pričaju kao rođeni Beograđani, a ja ne i neću to da menjam", kaže nam Milena dok ponosno pokazuje svoj prvi stan u koji se tek uselila sa troje dece.
Lep, svetao stančić, podno grejanje, uređen sa puno ukusa...Do juče Milena se sa osmogodišnjim dečakom i bliznakinjama od šest i po godina gurala u malom prostoru u roditeljskoj kući u Krnjači, u koju su silom prilika morali da je prime kada je drugi put u životu „izbegla“ i ostala bez svega.
"Ja sam optimista, uvek mislim da će sutra biti bolje", kaže nam ova mlada žena, kao uvod u priču o životu koji je nije mazio od osme godine, kada je počeo rat, a potom i nestalo sve što je njena porodica imala u selu Varivode, u Dalmaciji.
Milenu i njenu braću akcija „Oluja“ 1995. godine zatekla je dok su bili na letovanju, kod ujaka u Obrenovcu, i imali su tu sreću da ne budu na traktoru u izbegličkoj koloni. Njeni roditelji nisu bili te sreće, a Milena i danas pamti suze majke kad je stigla u Obrenovac i rekla joj: "Palo je Grahovo, nema nam povratka".
Ali ima Milena još čega strašnog da se seća...
"Mi smo bili samo deca. Varivode su bile uglavnom srpsko selo tako da nismo osetili da je bilo neke međunacionalne netrpeljivosti. Ipak, pamtim to, te scene kad je bilo bombardovanje, kad granatiraju. Mi smo deca tačno znali kada granata preleće, a kad će da padne, po zvuku se deca nekako nauče. Ili, kad idu ulicom i govore, bežite, sve će vas poklati.”
Seća se Milena i da su se, kada je granatiranje, krili u njivama i kukuruzima, seća se i scena kada tenkovi prolaze.
“Bila sam drugi razred osnovne škole kada je sve krenulo. Znam da tada nisam ni znala da li smo Srbi ili Hrvati i da sam mamu pitala ko smo mi”, priseća se.
Milenin otac se u Varivodama bavio poljoprivredom i novinarstvom, majka je bila knjigovođa u poljoprivrednoj zadruzi. Za tren su ostali bez kuće, njiva, krava, ovaca...
Kao 13-godišnja devojčica, Milena i njena porodica posle “Oluje” dolaze u Beograd i prvo borave u tetkinoj garsonjeri kod Đeram pijace. Onda sledi seljakanje - Kaluđerica, Karaburma, kuće bez fasade, vlaga, fobija od vlage...
“Prvo kad sam videla ovaj stan pomislila sam, napokon toplo će biti”, osmehuje se Milena dok gleda oko sebe.
U Beogradu je završila i srednju geološku školu, pa frizerski kurs, ali ni jednim ni drugim poslom se nije se bavila. Onda se udala, rodila decu i sve je izgledalo konačno dobro. Imala je svoju porodicu i muža koji je razumeo, pošto je i on izbegao iz Zadra tokom rata.
I onda se u trenutku srušilo sve. Milena je drugi put postala “izbeglica”...
Milenin suprug se prošle godine iznenada razboleo i umro, a ona i deca su morali da izađu iz svekrovog stana na Novom Beogradu u kom su do tad živeli.
“Moj muž je puno radio, išao je u inostranstvo. Desilo se iznenada prošle godine. Imao je samo 35 godina”, priča nam Milena i pokazuje na jedine stvari koje je uspela da iznese iz svekrovog stana – televizor, čaše i posteljinu.
Pokazuje nam još jednu stvar - uramljenu fotografiju na kojoj su ona, suprug i deca...
“Kada smo se ovde doselili prvo sam stavila sve suprugove fotografije, a onda sam morala da ih sklonim...Ja zbog njih nisam mogla da uđem u stan. Ovu je vratio moj sin, insistira da bude tu. Njemu najviše nedostaje, dečak je, fali mu otac...”, priča nam Milena, dok hrabri samu sebe.
Milena sada sve nade polaže u novi život sa decom. Prijatelji joj pomažu, kako ko stigne, da opremi stan. Dobila je i nameštaj za dnevnu sobu od nepoznate žene koja je preko Komesarijata za izbeglice saznala da joj treba pomoć.
Radi sa majkom, knjigovodstvo, ali se nada da će jednog dana otvoriti svoj frizerski salon ili prodavnicu... Deca su sada velika, pa će moći, kaže...
A za decu želi da im se nikada ne dogodi kao njoj - rat. Da razmišljaju o normalnim stvarima, koju školu će da završe, koji posao ih zanima.
I za kraj, otkriva nam koje stvari ona pamti iz svoje mladosti:
“Znam da nisam imala garderobe, samo dva para farmerki tetkinih, crne i ljubičaste, model iz početka osamdesetih, široke gore. I morala sam u tome da hodam, devojčica u pubertetu”.
Pamti i da nije znala da nikada svoje emocije izrazi rečima, i da je, još dok je bila dete i čuvala ovce po šumama oko Varivoda, sanjala da će biti balerina. Zato je kao mlada počela da pleše, imala je i svoju školu salse. Sada više ne igra, nema vremena, kaže...
RATARI, PRIČA DRUGA
Mira Mihajlović, i njen sin, šestogodišnjak Damjan čekaju nas u dvorištu, na klupi u selu Ratari kod Obrenovca. Prvi do nas dotrčava Damjan i poklanja nam široki osmeh...
Njihova priča je drugačija od Milenine. Odlučili su se za selo, kućicu i baštu. U okviru istog programa, i oni su dobili krov nad glavom, ali na potpuno drugačiji način...
I kod njih smo došli da se uverimo kako su uspeli da se skuće, iako je Mira kao devojčurak, tokom "Oluje" takođe izbegla sa porodicom iz Hrvatske, sa Korduna, iz okoline Karlovaca.
Mira se javila na konkurs za otkup seoskih domaćinstava i tako došla do svog doma.
Dobili su 9.500 evra da otkupe kuću, a sve zajedno koštalo je 14.000 evra. Mira je uzela kredit na 4.500 evra, i evo ih tu, u starinskoj kućici na obodima Obrenovca.
Istini za volju, ima tu još da se ulaže, slede dalji radovi i popravka krova, ali zadovoljni su onim što imaju i nigde ne žure...
A kako je sve počelo, kako su Mira i njena porodica izgubili sve što su godinama sticali...
“Ja sam sa Korduna.... Živela sam tamo sa majkom i bratom, a tata je poginuo kad smo bili mali. Imali smo seosko domaćinstvo u Blatuši, a mama je radila u krojačkoj radnji u gradu Vrginmost”, priseća se kako je sve počelo Mira.
Miran i sređen život i u njenom slučaju prekinuo je rat, baš u trenutku kada je trebalo da završi srednju turističku školu i otisne se u neki bolji svet.
Dok je sanjala snove o karijeri na recepciji nekog hotela, sa nepunih 17 godina, sve se u jednom danu promenilo.
“Izgledalo je strašno. Nismo tada bili ni svesni ni gde ćemo, samo znam da nije bilo straha, ne znam, nekako, čudno je to”, počinje priču o toj teškoj 1995. godini i “Oluji”.
Seća se Mira da je njena majka dugo bila u seoskim stražama, jer je iz svake kuće morao da bude jedan član, da je došla ujutru i samo pakovala i pakovala...
“Negde popodne smo krenuli, kolona je već išla. Mi smo krenuli peške, a posle s komšijama u traktor i prikolicu, kad je nestalo goriva, sve što smo poneli smo ostavili i nastavili peške. Šesti dan smo ušli u Šid, tu smo i prvi put jeli normalno”, seća se Mira.
Put nije prošao lako, pošto su kod Gline kolonu napali i bombardovali.
“Znam da smo se razbežali u šumu, i da smo izgubili mog brata, koji je tada imao 13 godina, pa smo se vraćali da ga tražimo i našli ga...Te traume ne mogu se isfiltrirati, nema šanse”, kaže uz uzdahe i dodaje: “Imali smo posle dugo noćne more, brat pogotovo, jer je bio mlađi i sve teže podneo... nije ni krenuo te godine u školu”.
Trebalo je da, po dolasku u Srbiju, upiše drugi razred srednje škole, ali majka je odlučila da pauzira:
“Ustajao je tako noću, samo izađe na terasu...Majka je s njim baš imala problema”, priča Mira o svom bratu koji sada živi kod Valjeva, u Mionici, i radi u jednoj cinkari.
Po dolasku u Srbiju, u Šid, porodica je tu ostala nekoliko dana, a potom su ih selili svuda po kolektivnim centrima – Jagodina, pa Pančevo, u kom se Mira razdvaja od porodice jer upoznaje svog prvog muža.
Taj brak je trajao kratko, Mira je dobila ćerku koja sada ima 22 godine i živi sa ocem u Pančevu. “Njemu su je posle razvoda dodelili, ja nisam imala ništa”, priča nam Mira dok joj se suze slivaju niz lice.
Za bivšeg supruga kaže da je savršen otac, a da je i ćerku sada počela da viđa.
Posle neuspelog braka, Mira odlazi kod majke i brata u Mionicu, koji su tamo uspeli da se skuće, ali na kratko. Upoznaje Damjanovog oca i stiže u Ratare.
“I onda sam se ponovo udala, ali ni to nije uspelo. To meni ne ide”, sa gorkim osmehom kaže Mira i objašnjava da se u tom trenutku ponovo našla u istoj situaciji - sama, ovog puta i sa detetom, bez igde ičega.
Kada je otišla od muža, kao podstanar je počela da živi, za kiriju od 50 evra, u kući koja je sada njena!
Pošto je deka, koji je bio vlasnik kuće, preminuo, njegova porodica je Miri prodala kuću i imanje.
Sudbina je htela da se baš tada pojavio konkurs za otkupljivanje seoskih domaćinstava na koji se Mira prijavila i ubrzo dobila obaveštenje da ispunjava sve uslove za pomoć.
“Bila je to pomoć u prelomnom trenutku. Ne znam šta bih radila, nema teorije da bih bilo šta kupila, bila bih sigurno i dalje podstanar”, priča mi Mira, dok me Damjan hvata za ruku i vodi u kuću.
Pokazuje mi svoje najveće blago – jednu jedinu ribicu koja se praćaka po malom akvarijumu. Pitam se koliko dece ima u Srbiji danas koja bi bila srećna kao Damjan, zbog jedne ribice...
Nema kod Damjana u sobi ni kompjutera, ni tableta, ni skupih igračaka. Ali mu oči sijaju od sreće dok me upoznaje sa svojim ljubimcem...
“Pet godina radim kao čistačica”, nastavlja mi priču Mira,”još radim na ugovor, a popodne sređujem kuću jednoj ženi u komšiluku”, iznosi mi svoju “imovinsku kartu”.
Biće, kaže, još troškova kad Damjan od septembra krene u školu, ali otom potom.
Možda i bolje rodi povrće koje gaji u plasteniku, još jednoj donaciji koju je dobila, pa će “kanuti još koji dinar”.
Sa komšijama, kaže, i nema neki odnos, jedino joj je uvek tu kad zatreba porodica od koje je kupila kuću.
Kolege na poslu su, lepša strana priče, prihvatili su je i baš njima najviše prodaje sveže povrće iz svog plastenika.
Pitam je šta želi za svog Damjana, kakav život, posle svih muka koje je prošla:
“Joj, samo mir, svega ostalog bude, samo mir”, nema dileme oko ovog pitanja Mira.
Srećna je, kaže, što konačno ima svoj dom, a on je - Srbija.
“Ovde sam sad duže nego što sam živela tamo, tamo su bili prvi koraci i reči, a ovde su sad neki drugi koraci”, kaže Mira i pokazuje mi na Damjana dok nas ispraća iz zelene oaze koju je stvorila sa svojih deset prstiju i “vetrom u leđa” koji je, kada je kupila kuću, nenadano dobila...-
PEĆINCI: POBEDIO JE ŽIVOT
Kuća kao iz “reklama za sreću - na obodima vojvođanskog mestašceta sa porodicom živi Marica Čugalj, devojčurak sa traktora iz “Oluje”, a sada majka tinejdžerke Marine i uskoro još jedne devojčice koja za koji dan treba da se rodi.
U poodmakloj trudnoći, Marica nam s ponosom pokazuje novi dom u koji ona i suprug ulažu svaki vredno zarađeni dinar.
Marica i njen suprug Nenad odlučili su da konkurišu za program pomoći u kom se, izbeglima koji imaju kupljene placeve, obezbeđuju sredstva za montažne kuće.
Nenad i Marica kupili su plac na kredit za 8.000 evra, za građevinske dozvole su dali još 3.000 evra, posle čega su dobili “ključ u ruke”, kuću vrednosti 17.000 evra.
Iako kredit još otplaćuju, ne žale se, kažu da svojim rukama mogu sve da stvore, da imaju dobre poslove i lepo zarađuju.
Marica radi u lokalnoj privatnoj mesari, a Nenad je frigomehaničar, koji radi na više frontova- i u jednoj firmi u Rumi, i privatno, po kućama.
Da se nimalo ne štedi u nameri da svojoj porodici obezbedi sve najbolje pokazuje i stanje u kom nas dočekuje - sa rukom u gipsu, polomljenom na četiri mesta.
“Kada samo došli u Srbiju, svi su mislili da smo mi izbeglice puni para, da smo na traktorima doneli blago iz Hrvatske. Ali ne, sve smo tada izgubili, a sada sve ponovo stekli teškim radom i sa svojih deset prstiju”, priča nam Nenad, takođe izbegao iz Hrvatske, koji je nenadano, u Rumi, upoznao ženu svog života koja je u ravnicu Vojvodine takođe došla u vihoru “Oluje”...
“Imala sam 16 godina, došla sam sa roditeljima, bukvalno bez ičega kod nekih rođaka u Rumu. To ne može da se zaboravi, te trauma...Put je baš bio dugačak - sve te kolone, ti traktori, ti iscrpljeni ljudi. Svi nekako idemo a ne znamo kud”, priseća se, uz uzdahe, Marica.
Ne može nikada da zaboravi, kaže, prelaz iz Hrvatske u BiH, u Bosanski Novi, kada je bombardovan most preko kog su prelazili. I Dvora na Uni, svog rodnog grada se po zlu seća.
“Našli smo se u Dvoru kad je kolona bila napadnuta i kad je most bio bombardovan...Onda smo se svi razbežali, pogubili, pa se posle tražili”.
Prekidam priču o ratu, vidim da joj je teško, ne želim da joj pred sam porođaj pozli.
Prepričava nam Marica dalje svoj život u Srbiji, od kratkog boravka u Rumi kod rođaka, pa o podstanarskim danima u Pećincima, trenutku kada je posle jednog propalog braka iz kog ima Marinu, našla sreću s Nenadom u novoj lepoj kući...
Dvadeset godina živela je kao podstanar, do pre dve godine kad su dobili montažnu kuću.
Pitam kako su protekle sve te godine, kako su ih primili, da li su u Srbiji dočekani prijateljski?
“Nismo imali neprijatnosti. Trudimo se da se uklapamo i sa komšijama i sa kolegama na poslu. Već 10 godina radim u mesari i nemam problem s ljudima”, kaže nam Marica.
Nenad nema baš tako prijatna iskustva.
“Bilo je toga na početku - ‘izbeglice stigle, stigli puni traktori para’. A došli smo bez dinara, ali smo snalažljivi i vredni”, objašnjava Nenad.
Komšije im sada dolaze i pomažu, kada je Nenad polomio ruku oni su prenosili novi krevet, frižider...
Imaju svega, i prijatelja i uslova za život, ali ima nešto što Marici fali...
“Zadovoljni jesmo - ovde stvaramo porodicu, to je naša kuća, naše parče zemlje, ali normalno je da se nostalgija pojavi...Ipak smo mi u Hrvatskoj odrasli, fali mi taj vazduh, kako da objasnim - rođeni smo i odrasli u drugom podneblju, smeta mi ova prašina, ravnina...Zlatibor bi mi više odgovarao, vetrovi i promene vremena me ubiše".
Pitam ih na kraju šta žele svojoj deci, čemu se nadaju kad je o potomstvu reč.
“Samo da su živi i zdravi, ne znam u ovo vreme ni šta da savetujem moju Marinu...”, odgovara Marica dok rukom gladi trudnički stomak.
“Ono najvažnije je da se ne desi ‘Oluja’, to je pod broj jedan. Velika je patnja kretati od nule”, kao iz topa odgovara Nenad dok nas ispraća na kapiji koju je svojim rukama, stub po stub, pre nego što je polomio ruku, pravio.
Pitam se, dok napuštamo vojvođansku ravnicu, šta bi Nenad i Marica, svojim vrednim rukama postigli da nije bilo rata i "Oluje"... Gde bi im onda bio kraj?
OPET VOJVODINA, RAVNICA I ZNOJ...
Da, znoj se svakog dana sliva niz lice sada tridesetogodišnjakinje Biljane Kljakić, koja jedina iz naše priče nije izbegla iz Hrvatske, već davne 1991. godine, iz drugog poprišta jugoslovenske drame - Bosne i Hercegovine.
Živi u Kuzminu, a radi u Sremskoj Mitrovici, šest dana nedeljno u jednom lokalu peče i prodaje pljeskavice, a o tome priča kao o najboljem poslu na svetu. Gazda je, kaže, prema njoj dobar, stalno je u društvu i razgovara s ljudima a i zaradi taman toliko da othrani sebe i svoje dete.
Biljana je majka 11-godišnje devojčice, i to samohrana, pošto se pre nekoliko godina razvela.
Živi u kući u Kuzminu, sa roditeljima i dvojicom braće. Sve njene nade, posle strahota koje je porodica preživela uprte su u novi stan koji je čeka baš u Mitrovici, u novosagrađenoj zgradi.
Biljana se nada da će novi stan doneti nove mogućnosti i za nju i za njeno dete.
“Čekamo useljenje. Ne znam kakav stan me čeka, ništa nisam ni pitala...Znam samo da je zgrada sa 40 stanova”, priča nam Biljana, kao da se plaši da pričom o stanu celu stvar “ne urekne”.
A put do konačnog i životnog rešenja koje joj se osmehuje za ovo “dete rata” nije bio nimalo lak.
Sa samo četiri godine izbegla je iz sela kod Bugojna, sa majkom, bratom, bakom i dekom, dok su stariji brat i otac otišli na ratište.
“Par dana pre nego što ćemo izbeći mami je poginuo brat, tako da su ga tog dana sahranili, a mi smo uveče napustili svoju kuću”, priča nam Biljana.
Od tada traje porodično putešestvije i ove porodice koja prvo 12 godina provodi u Janji kod Bijeljine, a potom dolazi u Srbiju i uz pomoć rođaka i programa pomoći stiče dovoljno novca za kuću u Kuzminu. Ipak kuća je premala za mnogočlanu porodicu, zbog čega se Biljana i prijavljuje na konkurs za stan i ispunjava sve uslove...
Njen život je, bez dileme, kaže - Srbija. Sećanja na Bosnu su slaba i bleda.
Ipak i sada joj kroz glavu prođe da ju je, kada počnu da pucaju, mama “ubundavala u neko ćebe” i da su bežali u šumu“.
“Sećam se i momenta kad su došli mami da kažu da joj je brat poginuo, i još par scena i to je sve”,kaže nam Biljana.
Zna da je rat, ako ne na nju, ostavio velike posledice na celu porodicu.
“Jako je bilo teško gledati mamu, kad joj je drugi brat poginuo...Sećam se da je ležala u krevetu više od mesec dana kao mrtva. Mnogi u familiji izgubili su sinove. Kada su svadbe, sahrane i veselja uvek se povede tema rat, jer smo sve izgubili”, objašnjava Biljana.
I tu je i kraj – nema dalje, Biljani, Marici, Nenadu, Mileni i Miri rat je odneo sve što su imali.
Dvadeset i kusur godina posle ostaje da se pitamo, iz hiljadu razloga, da li je taj rat ikome išta dobro doneo. Ako znate nekog ko to zna, javite...Možda tada i junacima naše priče bude lakše.
Sledeće nedelje čitajte o uslovima u kojima žive izbegli u Hrvatskoj.
/Tekst: Danijela Pašić, fotografije: Goran Sivački, mondo.rs/
