Čuveni jugoslovenski golman Zoran Simović u novoj epizodi emisije "Mojih Top 11" govorio je o nezaboravnoj utakmici protiv Bugarske, Piksiju, Savićeviću, Blažu Sliškoviću...
"Kud Simoviću, kud Simoviću". Čak i mlađi ljubitelji fudbala znaju za antologijski uzvik TV komentatora Mladena Delića na utakmici Jugoslavije i Bugarske u Splitu. Čuveni gol Ljube Radanovića u posljednjem minutu i pobjeda koja je srpski tim poslala na završni turnir Evropskog prvenstva u Francuskoj, nisu bacili u sjenku avanture i akrobacije legendarnog golmana Zorana Simovića koji je te večeri na "Poljudu" bio centralna figura meča.
"U svakom smislu riječi, kako pozitivnom, tako i negativnom", šali se na svoj račun ovaj stasiti Kruševljanin u novoj epizodi emisije "Mojih Top 11", da bi potom opisao šta je iniciralo akciju iz koje je postignut istorijski gol:
"Bugari su imali kontru tri na jedan, ali sam bio dovoljno pribran da iskoristim sebičnost njihovog igrača. U istoj akciji su ponovo mogli do gola. Kažu ’Simović je bravurozno odbranio’, šta odbranio, lopta me je pogađala gdje je stigla. U glavu, grudi, ruke... Kada sam je konačno ukrotio, znao sam da nema više vremena za neku izrađenu akciju. Htio sam da je deganžiram skroz u njihov šesnaesterac, ali jedva da je stigla da sredine terena. Psovao sam sebi sve po spisku... zar je moguće da nemam snage za jači deganž?"
Ispostavilo se da je to najbolji deganž u njegovoj karijeri:
"Lopta je stigla do Mlinarića, koji je odmah proslijedio pas ka Zlatku Vujoviću. Zlatko umjesto da centrira iz prve, kreće da zalama igrača i ja ponovo krećem da psujem. Šta ga zalamaš, vrijeme ističe... Uslijedio je centaršut i fenomenalan potez Ljube Radanovića. nije mi ni dan danas jasno kako je uspio onako da se izvije i da zahvati loptu glavom."
"Ljudi, je li to moguće... Ludnica, šta je ovo!"
"Sreo sam par dana kasnije Mladena Delića na ulici u Splitu. Rekao mi je ’Zoki, zbog tebe me niko više ne zove po imenu. Svi su me prekrstili u ’Kud Simoviću’."
Još dvadesetak dana ostalo je do početka Svjetskog prvenstva u Kataru, a javnost u Srbiji odavno je zahvatila mundijalska euforija. Legendarni golman Napretka, Hajduka, Galatasaraja i jugoslovenske reprezentacije, vjeruje da će izabranici Dragana Stojkovića biti jedno od najprijatnijih iznenađenja na samitu najboljih reprezentacija svijeta.
"Piksi je donio neku novu energiju i sada je to jedna potpuno nova reprezentacija Srbije. Igrači su puni samopouzdanja i silno motivisani da u Kataru zabilježe najveći uspjeh u svojoj karijeri. Sve su to momci koji su u mlađim selekcijama stekli naviku da pobjeđuju i osvajaju trofeje. Kostur tima čine članovi dvije slavne generacije koje su se okitile evropskom i svjetskom titulom u omladisnkom uzrastu. Sada je vrijeme da svoj ogroman potencijal potvrde i na najvišem nivou. Siguran sam da nas u Kataru očekuju sjajne utakmice i mnogo povoda za slavlje."
Simović je na ličnom primjeru osjetio koliko rezultat na nekom velikom turniru utiče na dalji nastavak karijere:
"Meni je debakl sa reprezentacijom na Evropskom prvenstvu u Francuskoj pokvario milionski transfer u Englesku. Imao sam praktično završenu priču sa Notingem Forestom. Intreresovao se i Totenhem, a kasnije sam saznao da je i čuveni Elton Džon bio veoma zagrijan da me dovede u Votford. Sve je to propalo i završio sam u Istanbulu. Nisam tada ni slutio da je to potez karijere i da će mi Turska zauvijek ostati u srcu. Ostavio sam neizbrisiv trag u Galati i stekao prijatelje za cijeli život. Kada bi me danas pitali, Engleska ili Turska, ne bih imao ni najmanju dilemu. Opet bih otišao kod moje braće Turaka, bez obzira što je u Engleskoj sve puta pet."
Braneći boje državnog tima, popularni Čoče dijelio je svlačionicu sa mnogim vedetama jugoslovenskog fudbala.
"Stojković i Savićević su za mene pojam fudbalskog majstorstva. Nažalost, nisam imao sreću da duže budem u reprezentaciji i da igram sa njima na više utakmica. Uglavnom su mi bili protivnici. Piksi je na tom Evropskom prvenstvu 1984. tek ulazio u A tim i odmah je pokazao da zrači harizmom i autoritetom. Odmah se prihvatao odgovornosti, sjećam se da je na debiju protiv Portugala izveo penal kao da mu je stoti nastup u reprezentaciji. Poslije je i na završnom turniru pogodio mrežu protiv Francuske. U pravom smislu riječi, lider na terenu i u svlačionici. Ipak, jedan igrač je takođe imao neslućeni talenat, ali nije znao da ga iskoristi."
A to je?
"Baka Slišković. Kakav je to fudbaler bio, ljudi moji. Samo da je volio da trenira, bio bi Maradona. Ali on dođe kod mene i Pešića u sobu i kaže ’kume, danas mi se ne ide na trening, šta da slažem?’ I onda mu mi damo ideju za povredu članka, tetive, koljena... Kaže ’bravo, to će sigurno da upali’. Dva dana kasnije izađe na utakmicu i to je pakao. Sjećam se gola protiv Štutgarta iz slobodnog udarca, nikome na stadionu nije bilo ni na kraj pameti da bi iz te pozicije mogao da šutira direktno na gol. U tome i jeste tajna fudbalskog genija, da te jednim potezom ostavi bez daha. U Mostaru su ga voljeli kao boga. Izađe iz kola u centru grada i ostavi ključeve u vratima. I onda cijeli Mostar vozi njegova kola tokom noći. Mi ga pitamo ’Baka, da li si normalan’. A on kaže ’neka ih, neka voze, slupati ga neće sigurno’. Pravi šmeker i fudbalski velemajstor."
Status fudbalskog božanstva koji je Slišković imao u Mostaru, Simović je stekao u još većem obimu braneći boje Galatasaraja u Istanbulu:
"To je neopisivo. Policajci su mi na ulici stavljali lisice na auto iako je bio propisno parkiran, samo da bi sačekali da se pojavim i da im potpišem autogram. Čak i kada sam završio sa aktivnim igranjem, zvali su me svakog vikenda da gostujem u najpopularnijoj TV emisiji ’GOL ŠOU’. Djeca su me zaustavljala na ulici, vikala ’mama, mama, eno ga GOL ŠOU’. Ma to je nešto nevjerovatno. Oni te dižu u nebesa ako si pošten prema njima i ako daješ sve od sebe na terenu. Ali ako ih ujedeš za srce, teško tebi. Sjećam se kad su vođe navijača došle kod mene da me pitaju je l' se neću naljutiti ako na početku utakmice prvo skandiraju ime Tanžua Čolaka, pa poslije moje. Rekao sam ’ljudi, mene slobodno ostavite za kraj’. Mene to uopšte nije zanimalo. A Čolak je u to vrijeme bio fudbalski bog Istanbula. I šta se desilo? Pređe iz Galate u Fener. Danas kad bilo kome od ovih mojih pomenem njegovo ime, samo odmahnu rukom i kažu ’Simo, hajde da promijenimo temu’", kaže Simović i u dahu nastavlja:
"Bio je neki momak, zvao se Muamer Borozan... taj je skupljao sve žive novine u kojima bi se pojavila bilo kakva inoformacija o meni. Kada mi je donio, nisam mogao da vjerujem. Izvadio sam pare da mu dam, ipak je to neki trošak. Nije htio da čuje. Dolazio je poslije svakog treninga i slikao se sa mnom. Jednog dana se pojavio tužan i rekao mi da je vrijeme da pozdravimo... Pitao sam ga šta je bilo, kaže da mu je gazda dao otkaz u firmi i da mora da se seli iz Turske. a gazda je bio član Uprave Galatasaraja. Uhvatio sam ga za ruku i odveo pravo u gazdinu kancelariju. Rekao sam ’Abe, ovo je moj sin, molim te vrati ga na posao, to je sirotinja’. Do tada je radio na održavanju automobila i jedva sastavljao kraj s krajem. Znaš li šta je poslije bio? Šef voznog parka."