Priča o jednom od najvećih talenata u istoriji fudbala - "Imperatoru" iz Brazila koji je mogao da postane najbolji na svijetu, ali nje.
Nezaboravni brazilski goltere Adrijano (42) ostaće zauvijek upamćen kao igrač koji nikad nije ostvario svoj bezgranični talenat. Bio je dijete Flamenga, biser Intera, Fiorentine i Parme, a onda član šampionskog tima "nerazura", pod vođstvom Roberta Manćinija. Fizički izuzetno snažan, sa udarcem koji je cijepao mreže na golovima, Brazilac je dobio nadimak "Imperator" i djeluje da nije mogao tačnije da bude opisan njegov stil fudbala.
Blistao je u dresu Intera, koji je grešku u procjeni njegovog talenta morao da plati 23,4 miliona evra u januaru 2004, da bi ga ponovo kupio nakon što ga je prethodno ispustio. I nije žalio tadašnji čelnik kluba Masimo Morati, jer je samo u drugom dijelu sezone 2003/04 Adrijano sa 22 godine postigao 12 pogodaka, a onda je u sezoni 2004/05 postigao nevjerovatna 42 gola! U tom periodu bio je jedan od najboljih fudbalera na svijetu i to dokazuje i činjenica da je bio šesti u izboru za FIFA nagradu za najboljeg, iza Ronaldinja, Tijerija Andrjia, Andreja Ševčenka, Pavela Nedveda i Zinedina Zidana. To je bilo njegovo društvo.
A, onda je jedne noći dobio telefonski poziv iz Brazila. "Adri, tata je umro", čuo je sa druge strane žice od svojih članova porodice koji su živjeli u domovini. Kapiten Havijer Zaneti bio je kraj njega i prisustvovao je sceni koju nikad nije zaboravio - vidio je kako se u trenutku urušila karijera jednom od najvećih talenata koje je svijet vidio.
"Vidio sam ga u sobi. Bacio je telefon i počeo da vrišti. Takav vrisak ne možete ni da zamislite. Od tog trenutka smo ga (predsjednik Intera, Masimo) Morati i ja gledali kao da je bio naš mlađi brat. Nastavio je da igra fudbal, da postiže golove i da upire prstom ka nebu poslije svakog. I poslije tog telefonskog poziva više ništa nije bilo isto", rekao je Zaneti.
Saigrači su se trudili da mu pomognu, u timu su bili i Siniša Mihajlović i Dejan Stanković, ali ništa nije uspjelo. Adrijano je ispustio kontrolu nad svojim životom, svojom karijerom i nad svojim fudbalom. "Saigrač Ivan Kordoba bio je sa njim jedne večeri i rekao mu je 'Adri, ti si miks Ronalda i Zlatana Ibrahimovića. Da li si svjestan da možeš da postaneš najbolji fudbaler ikada? Nismo uspjeli da ga izvučemo iz depresije", takođe je dodao Zaneti u intervjuu za "Sport ilustrejted" 2017.
Adrijano zaista više nikad nije bio isti, iako je imao samo 23 godine. Tokom sezone 2006/07 dva puta su ga predstavnici kluba "hvatali" u noćnom provodu, selektor Brazila Dunga nije ga više zvao u "A" selekciju i apelovao je na njega da promijeni ponašanje i da se fokusira na fudbal... Počeo je da propušta treninge u Interu što je razbjesnilo trenera Roberta Manćinija... Kraj je bio neminovan, a rastanak se dogodio u novembru 2007, kada ga je Inter poslao ja pozajmicu u Sao Paulo.
Ideja je bila da se tamo vrati u kondiciju i da se izleči od alkoholizma, nagađalo se da bi mogao da ode u Mančester siti, Masimo Morati je tvrdio da neće odustati od njega... Ali je Adrijano odustao sam od sebe. Sao Paulo ga je takođe kažnjavao zbog kašnjenja na trening, tukao se na terenu, nestajao se iz klupskog trening centra... Uslijedio je period njegovog lutanja, pojavljivanja i nestajanja u Interu, Flamengu, transfer u Romu 2010, nagovijestio je da ima želju da opet bude "onaj stari", ali bilo je prekasno. Tokom boravka u Flamengu bio je saigrač legendarnog srpskog asa Dejana "Ramba" Petkovića.
"Nikoga nije imao, dolazio je kod mene"
"Nažalost, nije imao nikoga kod sebe. Te 2009, 2010. kad smo igrali u Flamengu dolazio je kod mene u piceriju. S vremena na vrijeme se isplače, a onda ga opet nema. Poštovao me je izuzetno, još od 2000. kad je ušao u prvi tim kada sam ga povukao. Bježao je. Znaš kad bežiš od onoga ko ti da dobar savjet. Lakše ti je kad ideš kod onoga ko te tapše po ramenu".
"Imao je neko društvo iz kraja, iz jedne od najvećih favela u Rio de Žaneiru. Super su to drugovi, ali oni su iz druge priče. Ispoštuj sve to, ali budi na distanci...", sa žaljenjem je govorio Rambo o prijatelju. "Izuzetan momak, kao panja što se kod nas kaže, ali bio je za sebe loš, pa i za svoju karijeru. Bio sam na rođendanu njegove ćerkice skoro, slavio je kod dede, na placu u šumi. Bilo je to prije dva mjeseca. Sada je super, ambasador jednog sportskog brenda, ima savjetnike, atašee za štampu. Sada je bolja situacija i OK je", rekao je Rambo za MONDO 2021. godine.
Adrijano o svom krahu - karta u jednom pravcu!
"Ne želim da pričam o tome, ali jedino što mogu da vam kažem da poslije tog dana moja ljubav prema fudbalu nikada nije bila ista. On je volio fudbal, tako sam ga zavolio i ja. Bilo je toliko jednostavno. Bila je to moja sudbina. Kada sam igrao, činio sam to za moju porodicu. Kada sam postizao golove, postizao sam ih za porodicu. Tako da kada mi je otac umro, fudbal više nikada nije bio isti.
Bio sam preko okeana, u Italiji, daleko od porodice i jednostavno nisam mogao da se pomirim sa tim. Postao sam depresivan. Počeo sam da se opijam. Nisam želio da treniram. Nije bilo do Intera. Jednostavno sam želio da idem kući. Da budem iskren, iako sam postigao mnogo golova u Seriji A tih par godina, iako su me navijači voljeli, moje zadovoljstvo je iščezlo. Bio je to moj otac, znate? Nisam mogao samo da pritisnem prekidač i da se ponovo osjećam kao ranije.
Nisu sve povrede fizičke prirode, razumijete? Kada sam povrijedio Ahilovu tetivu 2011. godine? Znao sam da je to bio kraj za mene, fizički. Možete otići na operaciju, oporavak i pokušati da nastavite, ali nikada neće biti isto. Moja eksplozivnost je nestala. Balans takođe. I dalje hodam mlitavo i dalje imam rupu u skočnom zglobu. Isto je bilo kada mi je otac preminuo. Samo je ožiljak tada bio unutar mene.
- “Čovječe, šta se desilo sa Adrijanom?”
- Brate, jednostavno je.
- Imam rupu u zglobu i još jednu u duši.
Tokom 2008. Murinjo je bio u Interu i svega mi je bilo previše. Novinari su me pratili svuda i sve sa Murinjom predstavljalo je “Je**ni pako! Je**no sr**e!” Rekao sam sebi, Gospode, izvuci me odavde. Jednostavno nisam mogao da se izborim. Pozvali su me za reprezentaciju i prije nego što sam otišao Murinjo mi je rekao: "Ne vraćaš se, zar ne?" Rekao sam mu, "Već si to znao". Karta u jednom pravcu, brate.
Novinari ponekad ne razumiju da smo mi ljudska bića. Za mene je bio ogroman pritisak da budem Imperator. Došao sam ni iz čega. Bio sam dijete koje je samo željelo da igra fudbal, da kasnije popije svoje piće i da izlazi sa drugovima. Znam da to nije nešto što bi većina fudbalera rekla ovih dana zato što je sve tako ozbiljno i zato što je prisutno mnogo novca. Ali ja sam iskren. Nikada nisam prestao da budem klinac iz favela.
(MONDO - M.Š)