Andrija Delibašić je deo stručnog štaba Partizana. Nekadašnji napadač Partizana, koji je igrao u Ligi šampiona, kaže da je ostvario svoj igrački san. A trenerski mu je...
Kada je dao Portu u Beogradu 2003. godine nije bilo srećnijeg čoveka od njega.
Bilo je to u grupnoj fazi LIge šampiona, prve od dve Partizanove u prvoj dekadi novog milenijuma. Andrija Delibašić bio je član generacije koju je sa klupe predvodio Lotar Mateus, a koja je posle penal-drame u Njukaslu izborila plasman u grupnu fazu elitnog klupskog takmičenja.
"Kada sam debitovao za Partizan, a potom dao gol, ostvario mi se san", priseća se Nikšićanin trenutaka od pre 15-ak godina.
Kao tinejdžer je došao u Partizan iz Nikšića. Nije mu bilo baš lako da se odvoji od porodice, prijatelja, ali želeo je da uspe u onome što voli - fudbalu.
"Mogao sam da dođem i godinu dana ranije, ali tada sam se vratio. Godinu dana kasnije sam sazreo. Da odustanem nisam hteo nikad. Moj jedini san je bio da zaigram u Partizanu, da dam gol i otrčim na 'Jug' da se radujem. To je jedino što sam priželjkivao. I desilo se protiv Porta u Ligi šampiona", priča Delibašić u intervjuu za TV Partizan.
Kao klinac je "upijao" sve u vezi sa fudbalom. Kaže da je krišom gledao kasete utakmica sa Svetskog prvenstva u Italiji 1990. godine umesto da radi domaće zadatke.
"Sada vidim da su došla neka druga vremena, da snovi momaka idu daleko od naše kuće, da gledaju Partizan kao usputnu stanicu. To po meni nije ispravno. I kad sam dostigao nešto u Evropi, nije me ispunjavalo u potpunosti. To je bilo, da tako kažem, odrađivanje posla, a u Partizanu je to bilo to".
Zanimljivo, Andrija Delibašić je u Partizanu skupljao lopte Saši Iliću, potom mu bio saigrač, a sad mu je trener!
"Jako čudne stvari... Saši Iliću sam 1998. godine skupljao lopte, bio sam iza gola kod južne tribine i sećam se penala Rašovića i gola protiv Njukasla, a sada sam Saletu trener. Mnogo je doprineo da Partzan bude to što jeste i da se uz njegovo ime vezuje ime Partizana. Drago mi je da mi imamo Sašu Ilića, kao što Real ima Raula, Roma Totija", kaže Delibašić.
Dodaje da je tajna igračke dugovečnosti Saše Ilića u...
"Njegovoj dobroti, pozitivnosti, duhu. I kad stvari ne idu kako bi trebalo, on je pozitivan. Mislim da je to taj njegov recept. Mnogo nam pomaže u svakodnevnom radu".
PARTIZAN - NJUKASL 1:0 (1998. godine)
Upitan da napravi paralelu između napadača iz njegovog vremena i sada, Delibašić odgovara:
"Ovi klinci su, čini mi se, zreliji, mnogo više razmišljaju. Čini mi se da ih ne dodiruju mnogo stvari kao što su nas. Mislim da im je to prednost. Vidim i da nemaju treme. Ja sam i na treninge dolazio sa tremom, pod pritiskom. A oni su puni samopouzdanja i to je veoma dobra stvar. Mnogo vremena će uštedeti i sebi i nama".
Svojevremeno, kada je odlazio iz Partizana, to nije želeo. Želeo je da ostane još 6 meseci, ali...
"Žao mi je zbog toga, ali situacija je bila takva, ja se nisam mnogo ni pitao. Da sam ostao, pomogao bih da dođemo do titule i na ličnom planu bih ostvario bolji ugovor.To je bilo posle Lige šampiona, bio sam sa Žigićem najbolji strelac na polusezoni i ta trka za najboljeg strelca lige bi trajala do kraja. Ipak, zadovoljan sam svojom karijerom".
Ne žali ni zbog jednog transfera koji je ostvario u karijeri i posebno mu je drago što je imao prilike da igra i na Tajlandu.
"Kao da sam 6 meseci bio u nekom filmu. Žao mi je što nisam ostao duže, da nisam bio povređen verovatno i bih, jer bih uživao u toj divnoj zemlji, gde su 24 sata nasmejani i pozitivni".
Zašto je izabrao trenerski poziv?
"Hteo sam da vidim kako izgleda sa ove strane, i vidim da su to dva sveta različita", odgovorio je.
Kao igrač, rekao je Delibašić, ostvario je svoju najveću želju, a kao trener...
"Voleo bih da, pogotovo ove godine, osvojimo titulu, jer je veoma teška za sve koji vole Partizan i bio bi to idealan poklon za sve nas. Svi smo svesni koliko će biti teško, ali kad radiš pozitivno, vratiće ti se na kraju. Mi stvarno naporno radimo na terenu i bilo bi to lepo i za ove igrače koji su stvarno zdrava i homogena grupa".