Već posle par dana postalo mi je jasno da se neću najesti kao čovek, ako budem nasumično upadao u mesta koja rade i nađu mi se na putu. Počeo sam da se raspitujem, mada se na kraju ispostavilo da je najpametnije pitati telefon.
/Od reportera Monda iz Rusije Nikole Jankovića/
Najgluplja stvar koju čovek sebi može da uradi na putovanjima je da se hrani po globalno poznatim lancima restorana brze hrane, kakvih u Rusiji recimo ima na svakom koraku.
Da, tačno je da vas tamo za uglavnom prihvatljivu cenu čekaju dobro poznati ukusi i da nećete doživeti da vam posluže nešto što vam se neće dopasti, ali upravo je u tome stvar: neće vam poslužiti ni nešto što će vam se dopasti, nešto po čemu ćete zapamtiti taj grad, mesto, zemlju, nešto zbog čega ćete poželeti da spremite prijateljima kad se vratite kući.
To nekad može biti samo jedan začin, miris kuhinje, način na koji je jelo posluženo, bilo šta.
Tokom prethodnih 20 dana mnogo utisaka koje sam 2006. i 2008. stekao o Rusiji i Rusima promenilo se, uglavnom u nabolje, ali jedan je ostao isti - ovo nije zemlja ukusne hrane, oni nisu baš neki majstori kulinarstva, niti se tome pridaje pažnja. Ne postoji namirnica koju sam probao, a da je bila ukusnija nego u Srbiji.
Povrće, voće, meso, čak i testenine... sve ima nekako "ravan" ukus.
Od ideje da se hranim u Media centru na stadionima odustao sam prvog dana, kad sam izabrao pastu sa pesto đenoveze sosom, a dobio tvrdo kuvane rezance sa nekoliko kapi sosa iz tegle za koji nisam bio siguran da je uopšte prolazio kroz bilo kakvu vrstu termičke obrade. Na kraju, Media centar služi da radiš, ne da jedeš.
Već posle nekoliko dana u Moskvi i Samari postalo mi je jasno da, ma koliko žurio ili pregladneo, ne mogu samo uleteti u prvi fast food, restoran, bar, pub ili šta već i naručiti jelo koje mi se učini zanimljivim. Ishod je uglavnom bio isti - njah.
Ali... Koliko je tačno da je teško proizvesti ukusnu hranu za skoro 150 miliona stanovnika, toliko je tačno i da ona postoji, ali da je ili papreno skupa na mestima za koje i preko ulice vidite da nisu za vaš džep ili sakrivena u nekoj od sporednih ulica u koje ne vode jarke strelice i putokazi, za koje je potrebno pešačiti, pitati, pa i guglati.
I, situacija je počela drastično da se menja.
Počeo sam razgovorom sa ljudima, bilo da se radilo o domaćinima, bilo o ljudima koje bih upoznao u međuvremenu. Sećam se da sam u potrazi za barom u kom pivo neće biti 400 rubalja, a (užasna) krilca 800, čak pisao i kolegi Andreju, koji me je poslao u Pivbar kod Majakovskaja stanice metroa (jedne od najlepših u Moskvi) i da sam tamo probao jedan od najukusnijih burgera do sada.
U životu, ne u Rusiji. To je bar u kom sam uradio i onaj video intervju sa Darkom. Iako se toči 25 ukusa piva po prihvatljivim cenama (oko 200 rubalja), taj burger je i dalje bio burger. Ukusan, ali klasičan fast food "klasik".
U Nižnjem, recimo, nisam imao koga da pitam. U potrazi za smeštajem ili bar mestom koje radi dovoljno dugo da mogu da se sklonim sa hladnoće i "prespojim" do jutra i odlaska na železničku stanicu, prepustio sam se svojim čulima i intuiciji. To mi je bio drugi boravak u tom gradu, a još iz sećanja nisam bio obrisao "šniclu" koju sam naručio prethodni put i to nakon što mi je jedan ruski kolega preporučio restoran u blizini stadiona.
Priznajem da sam slučajno naleteo na taj restoran, koji vodi jedna druželjubiva i nasmejana porodica poreklom iz Azerbejdžana, a koju sam zatekao kako pilji u televizor i prati završnicu utakmice između Kolumbije i Poljske čini mi se.
Privukao me je miris ćumura, sa kojim mi sa Voždovca hteli-ne hteli živimo... da ne reklamiram sad, pretpostavljam da znate o čemu je reč.
Nisam pogrešio. Naručio sam pileći ražnjić, koji majstor sprema tako što ga rukom okreće na vatri, približava i udaljava, a potom zajedno sa nekoliko orijentalnih začina i nešto povrća urola u tortilju, pa sve to skupa okrene par puta na vreloj plotni. Pored toga što takvo jelo nisam ranije probao, bilo je preukusno.
Mada, moram da priznam, i ceo razgovor sa Azerima bio je zanimljiv i prijatan iako smo ga vodili tako što smo naizmenično izgovarali reči u moj telefon, a on nam prevodio šta je sagovornik želeo da kaže, pita, sazna, primeti... Na kraju sam momku za kasom i poklonio bedž s mog ranca, koji mu se neobično dopao.
I meni se neobično dopao ova specijalitet sa Kavkaza, koji je u poređenju sa "šniclom" koja mi je bila preporučena bio najbolje jelo ikada.
Generalno, kada pitate za to gde je dobra hrana, šta bi trebalo da probam, imate li neko mesto gde svi vole da dolaze, može vam se dogoditi da vam ljudi iz najbolje namere preporuče mesta prema tome šta je njima važno: cena pre svega, blizina, neko njima omiljeno jelo koje ne mora i vama da se dopadne, itd.
Dok sam nasumice "upadao" na mesta koja rade - svaki put sam izlazio razočaran. Dok sam se raspitivao - događalo mi se i jedno i drugo.
Vremenom sam, poučen raznim iskustvima, sve više počeo da verujem telefonu i preporukama koje sam pronalazio u njemu. Radilo se o iskustvima više ljudi. Iako i tu ima nameštaljki, spinovanja i botovanja, telefon me nijednom nije odveo u razočaranje - naročito od trenutka kad sam počeo da koristim Yandex, a ne Google mapu.
Yandex je nešto najbolje što možete instalirati od aplikacija u Rusiji. Verujte.
Sofi mi je prekjuče preporučila bar Brat u centru Sankt Peterburga, koji sam već bio spomenuo u priči o putovanju sa njenim starijim bratom, Svetom, i hvala joj. Iako se ispostavilo da služe samo veganska jela, ne znam da li mi se više dopala pasta sa cveklom i crnim maslinama ili francuski omlet sa bri sirom i suvim paradajzom koji sam smazao dok ovo kucam, pre povratka u Moskvu.
Ali, juče, pre odlaska u šetnju Sankt Peterburgom o kojoj ću vam tek pisati (zaslužuje da ide posebno), nisam mogao da pobedim potrebu za dobrom picom. Il' to il' 'ladna Morava, što bi rekao Igor. Naravno da će vam u telefonu prvo od preporuka izaći "Pizza Hut", "Domino" i ostale svetske zablude o italijanskoj hrani, ali ako se malo udubite, zaboravite na prvu stranicu i "skrolujete" malo dalje...
...imaćete šansu da pronađete pravu picu, onakvu kakva treba da bude i onakvu kakvu je retko ko danas sprema.
Dve stvari su mi privukle pažnju: naziv restorana "Pizza 22 cm" i srednja ocena od preko devet.
"Klik".
Peć na drva, tanko hrskavo testo, ničeg preteranog preko, taman koliko treba. Pritom, jeftinija od gore pomenutih "slavnih" amerikanizovanih verzija verovatno najpoznatijeg jela na planeti.
Od ranije sam usvojio pravilo da je pica dobra samo ako majstor zna da napravi margaritu. Kao što kod nas vole da kažu da je burek sa mesom, a da su sve ostalo pite, tako nešto bi trebalo da važi i za margaritu.
Ne bih vam pisao o hrani, da se u početku nisam toliko puta razočarao, a u međuvremenu izveštio uz malo razgovora, intuicije i pravilnog korišćenja aplikacije.
Možda nekome ovo bude od koristi.
Bon Appétit.