Stratfor: Ahmadinedžad kao Milošević

Po njima, vjerovatnije je da će se to desiti tek kada protivnici predsednika Mahmuda Ahmadinedžada primjene metode srpske opozicije kojima je srušen režim Slobodana Miloševića 2000. godine.

U analizi Statfora se navodi da su protesti i oštre akcije iranskih vlasti protiv demonstranata naveli većinu zapadnih medija i analitičare da vjeruju da su spremni svi elementi za pad klerikalnog režima - "većina vjeruje da je pitanje vremena kada će Teheran videti promjenu režima".

Stratfor, međutim, navodi da protesti iranskih studenata nisu dovoljni i da bi opozicija trebalo da primeni metode srpske opozicije: uključivanje širih slojeva stanovništva u proteste i pridobijanje pripadnika aktuelnog režima, posebno elitnih bezbjednosnih snaga.

Zapad nemire u Iranu vidi kao nastavak "obojenih revolucija" iz bivšeg Sovjetskog Saveza, poput ukrajinske "Narandžaste revolucije" 2004. godine. Držeći se poslednje mode, navodi Stratfor, opozicija u Iranu je izabrala zelenu boju, tj. "zeleni pokret".

"Čini se da su svi elementi 'obojene revolucije' u igri u Iranu: režim parija održava moć, uprkos, naizgled, krađi na izborima, dok navodno liberalna/prozapadna opozicija pokreće niz protesta koji samo naglašavaju nestabilnost i nepopularnost režima", slika je situacije u Iranu na Zapadu, navodi Stratfor.

Teksaška agencija međutim dodaje da bi analitičari sa Zapada, koji misle da prisustvuju promeni režima u Teheranu, mogli da povuku "delekovidiju paralelu" sa svrgavanjem srpskog predsednika Slobodana Miloševića 2000, u takozvanoj "Buldožer revoluciji".

Miloševićeva Srbija je, navodi se u analizi, krajem 2000. takođe bila država parija koja je odbijala da popusti u vezi s Kosovom na prilično isti način na koji Teheran odbija da popusti po pitanju svog nuklearnog programa.

Ali, ako je porediti Iran danas sa Srbijom 2000, onda je promena režima trebalo da se desi odmah posle junskih izbora kada su protesti bili najači, navodi Stratfor dodajući da bi "mnogo realističnija (i bolnija) analogija bila sa Srbijom 1991".

Stratfor podsjeća na protest 9. marta 1991. koji je predvodio lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković i oštru akciju policije, kao i izlazak beogradskih studenata na ulice.

Miloševićeva reakcija na proteste smanjila je motivisanost za dalje nasilne proteste, a moć je zadržavao takođe "mješavinom restrikcija i malih ustupaka".

"Istovremeno, zapadni mediji su tokom 1990-ih brkali liberalne, obrazovane prozapadno nastrojene studente na ulicama Beograda s masovnim pokretom protiv Miloševića, prilično isto kao što su uradili s protestom na trgu Tijenamen 1989. i sa Iranom danas", navodi Stratfor.

Milošević je ostajao na vlasti iz dva glavna razloga: imao je široku podršku izvan Beograda i bezbednosne snage su mu bile potpuno lojalne: jedinice ministarstva unutrašnjih poslova i njegove različite paravojne grupacije.

"Srpska opozicija je na kraju primenila dve strategije koje su svgrle Miloševića: uključivanje elemenata Miloševićevog režima i nagodba s njima", navodi Stratfor.

Uključivanje je značlo ubeđivanje fabričkih radnika i rudara iz centralne Srbije, kao i žestokih srpskih nacionalista, koji su u protestu protiv Miloševića značili više od studenta "koji su ujutro raspravljali o Platonu, a uveče marširali protiv vlade".

Pored toga, navodi agencija, dobro organizovana studentska opoziciona grupa Otpor, za svoju središnju misiju je odabrala uključivanje svih - od članova radničkih sindikata do fudbalskih huligana nacionalista.

"To je takođe značilo izbor kandidata za izbore 2000 – čvrstog nacionaliste Vojislava Koštunice - koji je mogao da privuče više od samo liberalnog Beograda i evropski orijentisane severne Srbije (region Vojvodine)", ocenjuje Stratfor.

S druge strane, nagodbe su značile pregovore s "pseudo bezbednosnim snagama - u suštini elementima organizovanog kriminala koji su vodili Miloševićeve paravojne trupe poznate kao 'Crvene brigade'" i obećale im mesto u budućoj prodemokratskoj i prozapdnoj Srbiji.

"Ovi uspjesi srpske opozicije su u oštrom kontrastu s Iranom danas", dodaje Stratfor i navodi da se u Iranu ne vide pokazatelji da je opozicija voljna da priključi Irance s drugačijom ideologijom.

Sve dok to ne bude slučaj, bezbjednosne snage će odbiti da pregovaraju s opozicijom, a neće promeniti stranu ni dok ne dobiju uveravanja da će i u postklerikalnom Iranu zadržati istaknuto mesto ili makar izbjeći krivično gonjenje.

"To je bio 'dogovor s đavolom' koji je srpska opozicija bila spremna da napravi oktobra 2000. Ali u Iranu u ovom trenutku, dogovor s Islamskom revolucionarnom gardom i njenim paramilitarnim snagama Basidžima nije moguć", ocjenjuje Stratfor.

Pored toga, Srbija je bila u drugačijoj geopolitčko situaciji – bila je izolovana i bez saveznika, čak i bez podrške u to vrijeme nejake i uzdrmane Rusije.

Takođe, pritisak Zapada na Beograd je bio neuporedivo veći nego što SAD i druge zemlje mogu pritisnuti Iran, a vojna intervencija ne bi imala iste posljedice. Iran s druge stane, može na više načina uzvratiti, između ostalog pretnjom globalnoj trgovini energentima.

"Podaci s terena u Iranu ukazuju da vladajući režim može proći kroz izvestan nivo prilagođavanja - posebno dok različite frakcije unutar klerikalnog režima manevrišu kako bi profitirale iz zbrke - ali teško da je blizu svog kraja. Nastavak protesta nije pokazatelj njihovih uspjeha, kao što nastavljanje protesta protiv Miloševića 1990-ih nije bio pokazatelj da on gubi moć", zaključuje Stratfor.

(Beta)