Kakvu tajnu krije fudbalska katedrala u Milanu?

"San Siro" ili "Đuzepe Meaca". Svejedno. Jasno je o kakvoj fudbalskoj svetinji je reč. Na njoj će u subotu četvrti put biti odigrano finale Kupa, tj. Lige šampiona. Krije li ovaj stadion neku tajnu? Želi li nešto da nam kaže?

Tek od nedavno, kada su korisnici stadiona – vlasnici Intera i Milana – odlučili da plate najskuplju moguću podlogu u svetu fudbala, "Desso GrassMaster", stvari su se drastično popravile, pa Kristijano Ronaldo i Fernando Tores neće moći da optuže "mravinjake" za eventualne promašene zicere.

Poređenja radi, isti proizvođač "gaji" podlogu na "Vembliju", "Old Trafordu", Emirejtsu", "Enfildu", "Vajt Hart Lejnu", "Etihadu", "Ajbroksu", "Alijanc Areni", "Amsterdam Areni", ali i brojim stadionima na kojima se igra američki fudbal, ragbi, itd, pa su čak akteri finalnog meča teren dimenzija 105/68 istakli kao jedan od povoda da igra bude – spektakularna.

A, biće spektakularna i ako se osvrnemo u prošlost. Evo nekih od zaključaka koje smo izvukli posle "češljanja" prethodna tri milanska finala: Inter – Benfika 1:0 (1965), Fajnord – Seltik 2:1, 1:1 (1970) i Bajern Minhen – Valensija 1:1, penalima 5:4 (2001).

- Favorit nije uvek bio i pobednik;
- Ako neko da neopreznu izjavu, doživeće debakl;
- Ne mora da znači da će pobediti onaj ko povede;
- Velika je verovatnoća da će greška odlučiti pobednika;
- Moguć je važan previd glavnog sudija;
- Gol iz slobodnjaka ne bi bio iznenađenje;
- Izvesno je da će biti penala u regularnih 90 minuta, možda i na kraju;
- Mogućnost da budu odigrani produžeci iznosi 67 odsto;
- Postoje izgledi da će nevezano za ishod finala šampion Evrope 2017. biti Real;

Obrazložićemo...

27. maj 1965, Inter – Benfika 1:0 (1:0)
/Žair 43/

Internacionale: Sarti, Burgnič, Gvameri, Pići (kapiten), Faketi, Bedin, Suarez, Korso, Žair, Macola, Pjero. Trener: Erera.

Benfika: Košta Pereira, Žavem, Hermano, Raul, Kruz, Neto, Kolunja (kapiten), Žoze Augusto, Tores, Euzebio, Simoeš. Trener: Švarc.

Lisabonski "orlovi", u to vreme uveliko dvostruki prvaci Evrope, predvođeni nezadrživim Euzebiom, pretili su da će poslati omladince na finale Kupa šampiona ukoliko UEFA ne odluči da promeni mesto odigravanja finala.

Ali, nikome nije ni padalo na pamet da popusti, tim pre što je "Meaci" dodeljeno finale i pre početka sezone u koji je "Grande Inter" ušao kao prvak Evrope, nakon nezaboravne predstave na "Prateru" i pobede od 3:1 nad Realom, 1964. godine.

Bilo je jasno kome pripada uloga favorita pred 89.000 ljudi, mahom Interista, koji su frenetično dočekali momke legendarnog Elenija Erere i nosili ih do pobede, minimalne, ali zaslužene.

Sa Ererom i Interom se znalo – gol je gotovo nemoguće da im date, a ako oni prvi povedu, sudija može lagodno da odsvira kraj. Bilo je to doba "katenaća", a niko ga nije igrao bolje od "nerazura". Međutim, niko nije ni pomišljao da Benfiku otpiše, tim pre što se radilo o timu koji je igrao peto finale Kupa šampiona u šest sezona sa polovičnim učinkom pre toga.

"Benfika ima dovoljno iskustva i znanja u svakom pojedincu da pokvari žurku na 'San Siru'", rekao je Erera pre finala i valjalo bi zapamtiti ovu izjavu zbog nečega o čemu ćemo pisati.

Inter je nešto bolje "otvorio" meč, ali se nijednog trenutka nije potpun otvorio, svestan šta Kolunja može s loptom na sredini. Kapiten Benfike je dominirao, ali je Inter poveo u 43. minutu preko Bratilca Žaira, koji nije uputio ni jak, ni precizan udarac, ali se golman Portugalaca, Košta Pereira obrukao – lopta mu je "prošla kroz ruke" i završila u mreži, iz koje nije morala da bude ni vađena.

Usledilo je poluvreme i nastavak u kojem je svima bilo jasno zbog čega je te sezone samo Glazgov Rendžers, jednom, uspeo da pogodi metu na "Meaci". Kada se tragičar Pereira povredio u finišu meča, a treneri su u to vreme imali pravo na jednu izmenu i izvršili su je, na gol Benfike morao je bek, Hermano, "orlovi" su izgubili igrača u polju i utakmicu, u kojoj je upotpunjena legenda o Ereri, Faketiju, Macoli i "Grande Interu".

6. maj 1970, Fajnord – Seltik 2:1, 1:1 (1:1)
/Izrael 32, Kindval 116 – Gemel 30/

Fajnord: Piters-Grafland, Romejn, Izrael (kapiten), Laseroms, Divendbode, Hasil, Jansen, Van Hanegem, Veri, Kindval, Mulijn. Trener: Hapel.

Seltik: Vilijams, Hej, Meknil (kapiten), Brogan, Gemel, Mardok, Ould, Džonston, Hjuz, Valas, Lenoks. Trener: Gemel.

Ova utakmica lako je mogla da bude neodigrana, bukvalno, a potom je nedostajalo samo četiri minuta da bude zakazana nova, dva dana kasnije.

Krajem 60-ih, Italija se nalazila u ekonomskoj krizi i tog proleća '70. zemlja je bila paralisana generalnim štrajkovima radnika pošte, javnog prevoza, saobraćajaca, itd. Na dan finala u Milano se sjatilo oko 100.000 ljudi iz Glazgova i Roterdama od kojih su samo po 25.000 njih imali ulaznice. Nastao je haos. Prevoz nije radio, a nije bilo ni dovoljno policajaca za obezbeđivanje javnog reda i mira.

Ka "Meaci" se išlo peške, bilo je i uličnih tuča, međutim prava drama odigravala se u prostorijama stadiona, gde su zaposleni na stadionu koji je tada, a i sada, bio u vlasništvu Grada Milana, dočekali "pravi" trenutak da zatraže zaostale zarade i protestuju zbog loših uslova rada.

Kažu da su kapije stadiona već bile otvorene za prve navijače, kada su pregovarači uspeli da nagovore zaposlene da upale reflektore i dozvole da utakmica bude odigrana.

I odigrana je, a počela je mnogo pre toga.

"Fajnord nije naš kalibar i nema ni spremnost, ni želju za borbom igrača Lidsa. Brzi gol i rešićemo sve. Jedina prava opasnost za nas smo mi sami. Ako Džimi Džonston bude otpevao svoju pesmu, pobedićemo", rekao je gordo i naivnu menadžer Seltika, Džon "Džok" Stajn.

Šta ga je navelo na ovako nešto? Ne znamo. Možda to što pre 1970. nijedan holandski klub nije bio prvak. Možda zato što je Seltik tri godine ranije, u Lisabonu, sprečio "Grande Inter" da osvoji treću titulu prvaka Evrope u četiri sezone, a ta generacija "kelta" nazvana je herojima, "lisabonskim lavovima"... Bilo kako bilo, Štajn se poigrao sa karmom, a karma uvek ima poslednju reč.

Nakon što su na putu ka Milanu izbacili Lids, Benfiku i Fiorentinu, igrači Seltika proglašeni su s pravom za favorite u finalu, no austrijski taktičar Ernst Hapel nije imao ništa protiv – iz pomenutih utakmica sve mu je bilo jasno. Stavio je dvojicu čuvara na Džonstonu i ostavio Hasila, Van Hanegema i Jansena da igraju 3 na 3 sa Mardokom, Konelijem i Ouldom na sredini.

Malo je reći da su momci sa "De Kajpa" dobili taj duel, golman Evan Vilijams bio je na mukama od prvog minuta, ali je njegov kolega, Piters-Grafland, prvi vadio loptu iz mreže, jer je u 30. minutu Toni Gemel bio precizan iz slobodnog udarca.

Samo dva minuta kasnije, prekid na drugoj strani i izjednačenje. Strelac, takođe iz slobodnjaka, bio je kapiten Fajnorda, Marinus Izrael, popularni "Gvozdeni Rinus" (Iron Rinus). Samo je Vilijams na golu Seltika kriv što su se igrali produžeci, a u njima je zeleno-belima nedostajalo četiri minuta da – prema tadašnjim pravilima – zakažu novi meč dva dana kasnije.

Penali nisu postojali kao opcija, ali se Šveđaninu Oleu Kindvalu, jednom od dvojice stranaca u timu Fajnorda, nije igralo opet – u 116. minutu vešto je iskoristio duplu grešku, prvo kapitena škotskog tima Bilija Meknila, potom i sudije Konćeta Lo Bela, i postigao gol koji nadmenim "keltima" nije dao šansu da se iskupe.

Pokajali su se – meč u kom su bili samoproklamovani favoriti izgubili su tako što se Meknil okliznuo na jednu "bunar" loptu iz prekida, a potom u očaju izbio loptu rukom i izazvao Lo Bela da pokaže na belu tačku, no dok je Italijan našao pištaljku, stavio u usta i dunuo, Šveđanin nije časio časa, primio je loptu, zaobišao Vilijamsa i pogodio za 2:1.

Umesto na belu tačku na 11 metara od Vilijamsa, Lo Belo je "mrtav 'ladan" pokazao na belu tačku na sredini terena i okončao meč koji je započeo četvorogodišnju dominaciju Holanđana u Evropi, jer se na Fajnord nadovezao Ajaks Johana Krojfa sa tri titule u nizu.

Preko 200.000 ljudi dočekalo je heroje u Roterdamu, dok se jedan čovek tiho vratio u Glazgov i bio pomilovan samo zbog lisabonskog čuda iz 1967. godine. Govorimo o Stajnu.

23. maj 2001, Bajern Minhen – Valensija 1:1 (0:1), penalima 5:4
/Efenberg pen 50 – Mendijeta pen 3/

Bajern: Kan, Sanjol, Kufur, Anderson, Linke, Lizarazu, Hargrivs, Efenberg, Šol, Salihamidžić, Elber. Trener: Hicfeld.

Valensija: Kanjizares, Angloma, Ajala, Pelegrino, Karboni, Baraha, Mendijeta, Gonzales, Aimar, Sančez, Kerju. Trener: Kuper.

Ni pre, ni posle, nije odigrana utakmica nalik ovoj između Otmara Hicfelda i Ektora Kupera.

S pravom, treće milansko finale između Bajerna i Valensije nazvano je "Penal finale", jer su svi pogoci postignuti s bele tačke, dosuđena su tri penala za 120 minuta igre i iskorišćena dva, a potom su se pucalo još sedam serija sve dok konačno Bajern nije stigao do četvrte titule prvaka Evrope, prve posle četvrt veka, a Valensija izgubila finale Lige šampiona drugu godinu zaredom.

Ukupno, izvedeno je 17 penala na toj utakmici, posle koje je čuvar mreže Bavaraca, Oliver Kan, proglašen za najboljeg aktera susreta. Pitamo se zbog čega...

I jedni i drugi stigli su na Duomo sa još svežim ranama, jer je Bajern u čuvenom finalu u Barseloni dve godine pre toga izgubio 2:1 od Mančester junajteda iako je vodio do 90. minuta, dok je Valensija sezonu pre toga doživela debakl u pariskom finalu sa Real Madridom, koji je pobedio 3:0. Valja primetiti i da je Hicfeld na "Meacu" došao kao prvak Evrope iz 1997. sa Borusijom Dortmund, dok je takođe sjajni taktičar, Kuper, imao dva vezana neuspeha u finalima evro-kupova, 1999. sa Majorkom i 2000. s Valensijom.

Ne može se reći da je Hicfeld "dobio" Kupera, iako je tokom 120 minuta utakmice Bajern bio bolji tim, sa posedom lopte od 66 odsto i deset udaraca ka golu više od "slepih miševa" (19:9). Bio je to rulet od prve sekunde i stalo je na – crveno.

Valensija je povela u 3. minutu kada je Patrik Anderson igrao rukom, a Holanđanin Dik Jol prvi put pokazao na "kreč", odakle je Gaiska Mendijeta nadmudrio Kana. Samo dva minuta kasnije – novi penal! Žoselin Angloma srušio je Štefana Efenberga, Mehmet Šol namestio udarac, a Santijago Kanjizares zabeležio veliku odbranu i sačuvao prednost svom timu, koji je nastavio da se brani i to prilično uspešno sve do 50. minuta.

Tada je Jol odlučio da je i igranje rukom Amedea Karbonija u duelu sa Karstenom Jankerom povod za najstrožu kaznu, Efenberg je poštedeo Šola potpunog debakla, preuzeo je odgovornost i loptu poslao u jednu, Kanjizaresa u drugu stranu, a utakmicu u produžetke u kojima su 22 igrača na terenu čekala samo jedno – penale!

Paulo Seđro otvorio je seriju udarcem preko prečke, posle čega je fantastični Mendijeta i drugi put dobio rat sa Kanom. Valensija je zadržala prednost posle druge serije u kojoj su pogodili Hasan Salihamidžić i Džon Kerju, ali u trećoj seriji uspešan je bio Aleksander Cikler, ne i Zlatko Zahovič kog je Kan pročitao kao dete bukvar.

U četvrtoj seriji dominirali su golmani – Kanjizares je zaustavio tragičara Andersona, koji je posle skrivljenog penala i promašio jedan, ali mu se u svakom smislu revanširao Karboni, čiji su udarac zaustavili i Kan i prečka.

Hicfeld i Kuper za petu seriju ostavili su Efenberga i Rubena Barahu i nisu pogrešili, dobar izbor u šestoj bili su i Biksent Lizarazu i Kili Gonzales, ali kako je ponestajalo veštih strelaca u redu za čekanje, defanzivci su izvodili u sedmoj seriji i ona je bila poslednja – Tomas Linke jeste, Maurisio Pelegrino nije pogodio metu, pogodio je samo ko će biti igrač meča – Kan!

Malo je nedostajalo da finale bude završeno posle ponoći, a ispostaviće se da ćemo na naredno, četvrto milansko finale Lige šampiona čekati 5.484 dana, odnosno 15 godina i pet dana, a ako hoćete, punih 7.896.960 minuta.

Ne bi smelo da razočara!

P. S. Ostali smo vam dužni objašnjenje za jednu tačku iz gore navedenih pretpostavki - zašto će Real biti šampion Evrope 2017? Pa, Real Madrid dve svoje titule prvaka kontinenta osvojio je u sezonama koje su došle posle milanskih finala, 1966. i 2002.