Kako je pravilno reći: hleb, ’leb ili ’lebac?

Gle­dao sam pre ne­ko­li­ko go­di­na na jed­nom od naj­bo­ljih te­le­vi­zij­skih ka­na­la, na Dis­ka­ve­ri­ju, do­ku­men­tar­ni film Bi-Bi-Si­ja o dvo­ji­ci po­sta­ri­jih lju­di – bi­će da su ima­li vi­še od de­ve­de­set go­di­na – ka­ko raz­go­va­ra­ju u ne­koj austra­lij­skoj pre­ri­ji, na ne­kom svom, ma­ter­njem, je­zi­ku. I to ne bi bi­lo ni­šta neo­bič­no da re­por­ter (ko­ji je sni­mao taj raz­go­vor) ni­je re­kao ka­ko njih dvo­ji­ca raz­go­va­ra­ju je­zi­kom ko­ji sa­mo oni zna­ju – osta­li sa­ple­me­ni­ci su ne­sta­li umi­ra­njem ili na­pu­šta­njem rod­nog kra­ja u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom ili na­rod­ski re­če­no – hle­bom.

I dok sam gle­dao ka­ko mir­no se­de i raz­go­va­ra­ju, autor te do­ku­men­tar­ne dra­me je re­kao: „A kad je­dan od ove dvo­ji­ce sta­ra­ca na­pu­sti ovaj svet, ovaj ko­ji pre­o­sta­ne ne­će ima­ti s kim da raz­go­va­ra“… Ili će ću­ta­ti i tu­go­va­ti, ili će uze­ti štap i kre­nu­ti ne­gde, u po­tra­zi za ne­kim ko­ga ne­ma. I se­lo će osta­ti pu­sto, a još je­dan ma­li je­zik iz­u­mre­ti nji­ho­vim ne­stan­kom, kao što sva­kog da­na u sve­tu ne­sta­ne ne­ki go­vor, ne­ka vr­sta pti­ca, ži­vo­ti­nja, bi­lja­ka…

U ka­kvoj su ve­zi ova austra­lij­ska re­por­ta­ža i na­ša že­lja da sa­ču­va­mo srp­ski je­zik? Da li je ova pri­ča o po­sled­njem raz­go­vo­ru dvo­ji­ce sa­ple­me­ni­ka sa­mo apo­ka­lip­tič­no pred­ska­za­nje – „dra­ma­tur­ško pre­te­ri­va­nje“, ka­ko su mi jed­nom pri­li­kom re­kli da vo­lim da pri­čam – ili su či­nje­ni­ce Za­vo­da za sta­ti­sti­ku vr­lo slič­ne? Na­i­me, sva­ko tre­će de­te u ze­mlji Sr­bi­ji želj­no je – hle­ba! Ili tač­ni­je re­če­no: u ze­mlji ko­ja bi mo­ra­la da iz­vo­zi hra­nu, kao što je to ra­di­la to­kom de­vet­na­e­stog i po­čet­kom dva­de­se­tog ve­ka – sve dok se man­gu­pi ni­su do­se­ti­li ka­ko da od če­sti­tog se­lja­ka na­pra­ve si­ro­ma­šnog rad­ni­ka ko­ji će za­vi­si­ti od pla­te u fa­bri­ci ko­ja usred naj­plod­ni­je ze­mlje li­je gvo­žđe, a ru­du do­vo­zi iz La­tin­ske Ame­ri­ke i, na­rav­no, pra­vi gu­bi­tak pri­kri­ven me­đu­na­rod­nim „raz­u­me­va­njem“. Ju­go­sla­vi­ja je ta­da sve­tu bi­la po­treb­na kao ne­u­tral­na ze­mlja, sve dok ni­je sru­šen taj ču­ve­ni Ber­lin­ski zid, po­ka­zu­ju­ći iza svo­jih ru­še­vi­na svu ne­sre­ću i be­du ku­li­sa ze­mlje ko­ja je ži­ve­la na in­fu­zi­ji stra­nih kre­di­ta.

Sa­da smo tu gde je­smo – nig­de, i bo­ri­mo se da pre­ži­vi­mo i us­put sa­ču­va­mo srp­ski je­zik u da­ni­ma i go­di­na­ma ja­da, be­de i si­ro­ma­štva ve­ći­ne sta­nov­ni­ka na­ro­da ko­ji bi mo­rao (kao ne­ka­da) da ima do­volj­no hra­ne da mu de­ca ne pa­da­ju po ško­la­ma za­to što da­ni­ma ni­su je­la.

I taj naš je­zik će ne­sta­ti – ne­će su­tra i ne­će pre­ko­su­tra i ne­će za de­set ili dva­de­set go­di­na, i ne­će za je­dan vek, ali ho­će za ono­li­ko go­di­na ko­li­ko se da­nas po­no­si­mo „no­vi­jom srp­skom isto­ri­jom“. Ka­ko će ne­sta­ti? Sva­ke go­di­ne nas je ma­nje za oko 50.000 sta­nov­ni­ka, što zna­či da za de­se­tak go­di­na ne­sta­ne je­dan po­ve­ći grad. I sva­ke go­di­ne u svet ode ne­ko­li­ko hi­lja­da naj­o­bra­zo­va­ni­jih mla­dih lju­di ko­ji su je­di­na bu­duć­nost na­šeg na­ro­da; sve osta­lo su pra­zne i pu­ste po­li­tič­ke pri­če za ubo­go osva­ja­nje ili za­dr­ža­va­nje po­sto­je­će vla­sti.

„Si­ro­ma­štvo ozbilj­no re­me­ti pra­vi­lan raz­voj de­ce, po­čev od kva­li­te­ta sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta do uslu­ga ko­je se pru­ža­ju de­ci u obra­zo­va­nju, zdrav­stvu, so­ci­jal­noj za­šti­ti, kul­tu­ri, spor­tu… Pri to­me se su­o­ča­va­mo sa po­dat­kom da je na osno­vu po­pi­sa iz 2011. broj de­ce u Sr­bi­ji sma­njen za 205.000 u od­no­su na 2002. Uko­li­ko je so­ci­jal­na i de­mo­graf­ska po­li­ti­ka dr­ža­ve usme­re­na na po­ve­ća­nje na­ta­li­te­ta, po­sta­vlja se pi­ta­nje da li su neo­p­hod­ne me­re šted­nje ko­ji­ma se uki­da­ju uslu­ge za de­cu?! Na­pro­tiv, po­treb­no je da dr­ža­va pre­du­zme ade­kvat­ne me­re ko­ji­ma će pod­sta­ći ra­đa­nje, a pre sve­ga obra­ti­ti pa­žnju na štet­ne po­sle­di­ce i uda­re ko­je glo­bal­na eko­nom­ska kri­za mo­že ima­ti na ostva­ri­va­nje pra­va de­te­ta“, ka­že za NIN za­me­ni­ca za­štit­ni­ka gra­đa­na Gor­da­na Ste­va­no­vić.

Sa­ču­vaj­mo srp­ski je­zik je kao po­ziv i že­lja naj­eg­zi­sten­ci­jal­ni­ja oba­ve­za ko­ja po­kre­će mno­ga „us­put­na“ pi­ta­nja pre­sud­na za ži­vot le­pog, či­stog i pra­vil­nog i, ako je mo­gu­će, pa­met­nog go­vo­ra na­šeg na­ro­da. I sve je to – o če­mu go­di­na­ma pri­ča­mo za­bri­nu­ti za re­či i re­če­ni­ce na­ših dra­go­ce­nih i sve vi­še za­bo­ra­vlje­nih knji­ga – su­štin­ski po­ve­za­no sa po­čet­kom ove pri­če. U go­vo­ru te dvo­ji­ce sta­rih pri­ja­te­lja, ili ro­đa­ka, iz austra­lij­skog na­pu­šte­nog se­la po­me­nu­to je ne­sta­ja­nje lju­di i je­zi­ka kao po­sle­di­ca od­la­ska mla­dih u ne­ki bo­lji svet i sta­rih na onaj svet. Sva­ko na svo­ju stra­nu: mla­di u po­tra­zi za hle­bom, sta­ri u tra­že­nju pre­da­ka ko­ji ih če­ka­ju.

Srp­ski je­zik će­mo sa­ču­va­ti, du­go­roč­no gle­da­no – sa­mo ako sa­ču­va­mo na­rod. Sve osta­lo je ma­nje bit­no i va­žno. Ako na­sta­vi­mo ova­ko kao da­nas da ne­sta­je­mo, ne­će­mo ima­ti ni naj­ma­nji pro­blem oko pi­ta­nja po­sta­vlje­nog u na­slo­vu ove pri­če. Bit­no je da hle­ba ima, a ka­ko će ga ko zva­ti – o to­me će­mo ras­pra­vlja­ti ako nas bu­de za ras­pra­vu.

Kolumna Dušana Kovačevića objavljena je u današnjem broju lista Politika.