Ohi Omoižuanfo je pred debi sa Partizanom dao zanimljiv intervju u kom je otvoreno pričao o svemu...
Došao je Ohi Omoižuanfo u Crvenu zvezdu kao veliko pojačanje. Od njega se očekuje da riješi probleme u realizaciji koje crveno-beijli imaju.
Već na početku je pokazao šta zna i umije, a mogao bi da zaigra u derbiju u nedjelju. Prije tog meča je dao jedan zanimljiv intervju.
Norveški napadač je emisiji "Nema roštiljanja" na klupskoj televiziji pričao o mnogim interesantnim temama. Od djetinjstva, prvih koraka u fudbalu, ko je "kriv" za to što je izabrao ovaj sport, šta je kupio majci od prve plate...
"Imali smo jedno mjesto na koje smo išli poslije škole, imali su tamo dosta igrica, imali su FIFA igricu, mogli smo da igramo košarku, fudbal, bilijar i svašta nešto. Tamo sam išao poslije škole skoro svaki dan, bilo je i hrane, kupovali smo i grickalice", počeo je Ohi.
Prija mu da priča o djetinjstvu.
"Lijepe uspomene, bilo je to mjesto na kom si mogao da upoznaš nove ljude, nisi morao da planiraš viđenje ili da zoveš nekoga, znao si da su ljudi uvijek tamo. Imao sam dobro djetinjstvo."
Kao i mnogi, tako ni Ohi nije mogao da kontroliše emocije kada ne pobijedi.
"Jako sam loše podnosio poraz i sada se mučim da prihvatim poraz, ali sam sazrio. Kao dijete sam loše podnosio poraze, nisam volio da gubim. Samo sam bio ljut, urlao sam, psovao sam. Sredina u kojoj sam odrastao je bila takva da su prijatelji bili kao i ja, niko nije volio da gubi. Okolina je imala uticaj. Mnogo bolje to podnosim danas, mada to ne volim ni danas. Sve to je normalno, nemoguće je da pobjeđuješ stalno."
Zatim su prešli na onu najbitniju temu - fudbal.
"Najviše sam volio da igram fudbal. Nisam samo igrao fudbal, već i hokej. Igrao sam dosta sportova, stalno sam bio zauzet. Svašta sam igrao, fudbal je uvijek bio najzabavniji, igrali su ga i mnogi moji prijatelji."
A, čovjek koji je zaslužan za to što je počeo sa fudbalom je bio Tjeri Anri.
"Imali smo malo ograđeno mjesto na kom smo stalno igrali pet na pet, bilo je zabavno, ali sam tek sa 13 godina odlučio da želim da se profesionalno bavim fudbalom. Odgledao sam jednu utakmicu sa drugarom, gledali smo Arsenal. Bio je tu jedan sjajan napadač Tjeri Anri. Dao je dva ili tri gola, bila je jako zabavna utakmica za gledanje i poslije toga sam postao fan Arsenala i fudbala. Poželio sam da dajem golove i igram fudbal."
Ta utakmica je bila "okidač" za Omoižuanfa.
"Tada sam počeo da igram ozbiljnije, ne samo iz hobija, igrao sam tako da želim da postanem neko. Mnogi su mi pričali da su počinjali sa šest, sedam godina, ja ga u tim godinama nisam pratio ni volio. Prvi put sam u timu zaigrao sa 12 ili 13 godina, moguće je i kada kreneš ranije. Svi se zaljube u igru u različito vrijeme, ne moraš da odlučiš sa šest godina, već kada god hoćeš, nikad nije kasno."
Prva želja mu je bila atletika, ali je brzo shvatio da ipak nije dovoljno brz za taj sport.
"Htio sam da se oprobam na triatlonu, trčanje na 100 metara, skakanje udalj, to su bile moje želje. Da učestvujem na Olimpijskim igrama. Nisam bio dovoljno brz da bih se time bavio. Srećan sam što sam odabrao fudbal, zabavno je igrati i uživam u svakom trenutku."
Bitan faktor u njegovom odrastanju bili su roditelji. Od prve plate je našao simboličan poklon za svoju majku.
"Uvijek su me podržavali, tu nije bilo problema, uvijek su mi pričali da mogu da radim šta god želim i šta me čini srećnim. Tjerali su me da radim ono što su smatrali da je ispravno. Tata je trenirao fudbal, ali je imao povrede koljena i leđa nije mogao daleko da dogura. Voli fudbal, gleda svaku moju utakmicu, gleda mečeve Premijer lige i Primere. Brat je takođe igrao fudbal, tako da dolazim iz fudbalske porodice. Od prve plate sam kupio majci prsten koji joj se dopao i to je bio momenat koji mi se dopao. Nisam puno zarađivao tada, ali je činjenica da sam mogao nešto da priuštim svojoj majci bilo važno za mene."
Od članova familije dobija jedan podsjetnik uvijek.
"Spominju mi da nemaju svi tu sreću da postanu fudbaleri. Mi zarađujemo novac radeći nešto što volimo. Nije muka trenirati svaki dan, zabavno je. Plaćeni smo za to i zbog toga smo privilegovani, zato mi kažu da to zapamtim i da budem zahvalan i da uživam na terenu. Zato se i bavim ovim poslom, jer je zabavno. Ne osjećam da je posao, već uživanje."
Na kraju razgovora je dobio i pitanje koje ga je oduševilo.
"Omiljeno sjećanje iz djetinjstva? To je dobro pitanje. Ono što mi trenutno pada na pamet je kada su mi roditelji kupili prve patike za fudbal, bio sam presrećan. Roditelji su naporno radili, nikada nismo bili bogati. Otac je došao iz Afrike kao student u Norvešku, majka je odrasla u porodici koja nije imala mnogo posla. Nismo ih mnogo viđali, često su bili na poslu. Kada su novac iskoristili za moje patike, sjećam se koliko sam bio srećan. To je jedno lijepo sjećanje", zaključio je Ohi Omoižuanfo.