MONDO klub knjige: "Biti rokenrol"

Autor:

U ovosedmičnom Klubu knjige naš Boris Maksimović analizira djelo "Biti rokenrol" čiji su autori Peca Popović i Mihajlo Pantić.

0
A- A A+
Biti rokenrol, klub knjige Foto: Promo

"Biti rokenrol“ Pece Popovića i Mihajla Pantića je knjiga o kojoj se kod nas nekako nije mnogo govorilo, ali uprkos tome ona je tiho osvajala publiku i skoro je objavljeno njeno treće izdanje.

Objavljena prvi put u izdanju Službenog glasnika 2012. ona predstavlja jedan od bitnijih doprinosa istoriji rokenrola na ovim prostorima. Ali knjiga "Biti rokenrol“ zapravo nema toliko za cilj da publicistički i dokumentarno isprati razvoj ove vrste muzike kod nas koliko da objasni lični pečat koji je ona ostavila na dvojicu autora. A taj pečat gotovo po pravilu ima istu snagu kao i one knjige koje su nas nepovratno obilježile za cijeli život.

Peca Popović sam kaže na jednom mjestu: "Do svoje istine došao sam koliko preko iskustva kože, toliko preko knjiga i rokenrola.“

Obojici autora su i književnost i rokenrol dva izdanka jedne iste grane i prirodnost sa kojom spajajaju ove dvije vrste izražavanja je tolika da se na momente čini kao da je rokenrol – i to ne samo onaj naglašeno lirični ili narativno orijentisani već i onaj drugi, bezobrazno jednostavni i grubi  – zapravo ništa drugo nego ozvučena književnost.

Sublimacija rokenrola i književnosti

Ova knjiga je zapravo lična sublimacija književnosti i rokenrola. Kako je to tačno primijetio Goran Petrović, urednik edicije u okviru koje je izašla ova neobična istorija, u ovoj knjizi "ne treba se čuvati od odrona osećanja“, jer oba autora pišu „na najlepši mogući – prisan način“. Popović je iskren do krajnjih granica, erudita kojem je književnost prirodno stanište i što je takođe jako bitno – akter mnogih od događaja opisanih u knjizi. Pantić je univerzitetski profesor književnosti i suvišno je i spominjati da je njegovo viđenje domaćeg roka po prirodi stvari neodvojivo od posla kojim se bavi.

Ideja za stvaranje ove knjige je bila dosta drugačija od krajnjeg rezultata.  Popović je, po želji Gorana Petrovića, bio zadužen za osnovni tekst, dok je profesor univerziteta i dobitnik mnogih nagrada, Pantić pisao komentare. Goran je želio enciklopediju muzike na prostoru Srbije tokom posljednjih 50 godina. Međutim, kako kaže Popović, „rekao sam mu da ja nisam Krleža i da ne mogu time da se bavim, jer encikopedija zahteva preciznost i mnogo duži rad i vreme, od onoga koje sam imao na raspolaganju.“ Osim toga, Petar Janjatović je već napravio jednu jako minucioznu istoriju jugoslovenskog roka, koju su zatim pratile broje regionalne istorije, kao što je ona vojvođanskog ili na primjer zrenjaninskog roka.

Popović iskreno i bez uljepšavanja secira sunovrat Bore Đorđevića, nekada muzičkog superheroja i idola koji je posao sam svoja parodija

Originalno, tekst je trebalo da ima 40 strana, a ispao je duplo duži. „Uspeo sam da napravim sentimentalno putovanje kroz muziku uz koju sam odrastao i ostario, kroz 18 pesama koje su uticale na mene da postanem kakav jesam“, rekao je on povodom promocije ove knjige u Podgorici.

I naslov je trebalo da bude drugačiji. Petrović priznaje da se premišljao između tri opcije: Biti slobodan, Biti rokenrol i Biti kamen koji se kotrlja. Prvog naslova se lišio, kako sam kaže, da ne bi bio samo citat čuvenih stihova, a trećeg jer je predugačak  i nije lak za izgovor.

U skladu sa onim stihovima Ju grupe: „Ili živiš rokenrol, ili ne znaš šta je to“ i Peca Popović, bez pretjerivanja, živi i jeste rokenrol, još od prve gitarijade na Sajmu, gdje je uhvaćen okom kamere, a ta fotografija se nalazi u knjizi, kao da poručuje da je u našem rokenrolu od prvog momenta. On se, istina, ne drogira, vegeterijanac je i nije otjelotvorenje one banalne simplifikacije o pretjerivanju u ovozemaljskim zadovoljstvima kao o suštini rokenrola. On ima sedam stentova na srcu, pretrpio je bog zna koliko srčanih udara, ali zato u roku od par dana nakon komplikovane operacije zna da preleti okean kako bi gledao koncert nekog benda koji ga zanima.

Vedrija strana rokenrola

Ovaj knjiga je između ostalog i pravi zbornik kurioziteta koji su možda i poznati biografima i pasioniranim obožavaocima, ali široj publici svakako ne. Tako, na primjer, u dijelu posvećenom Pop mašini, kultnom beogradskom bendu s početka sedamdesetih, Popović opisuje kako je kroz njega prošlo mnogo svirača „praktično cela gradska scena iz prve polovine sedamdesetih, pa kaže: „Dragan Velikić, jedini koji je koncepcijski po senzibilitetu i intelektualnom naboju mogao da uđe u taj definisani krug, na vreme je odlučio da ga više zanima književnost od klavijatura. Uostalom, to je uspešno i dokazao.“  

Ono što ovu knjigu izdvaja iz brojnih drugih publicističkih objavljenih na istu temu jesu upravo oni biseri literarnosti, pasusi i čitavi odlomci koji zaslužuju s punim pravom da se o njima piše, a ne samo da budu puki svjedoci.

Mihajlo Pantić, koji se i sam bavio muzikom svirajući, svojevremeno, bas gitaru u nekoliko grupa, istakao je da ima nevjerovatnu povlasticu i zadovoljstvo čitajući Pecine tekstove; „Ovu knjigu doživljavam kao vedriju stranu ne samo našeg rokenrola, već celokupne društvene istorije. Ovde postoji jedna Tolstojevska dihotomija – on kaže da ne zna da li je u prednosti onaj koji je u bici učestvovao ili onaj koji je tu bitku posmatrao. Imate čoveka koji govori iz samog sedišta stvari, iz srca oluje i višedecenijskog posmatrača, čoveka koji je to razumeo kao bitan deo svog života“.

U jednom od najemotivnijih dijelova knjige (a ovdje je jako teško upotrijebiti apsolutni superlativ) Popović tekst o Točku završava jednim odlomkom Ričarda Baha i knjige „Galeb Džonatan Livingston“. Taj tekst, koji nosi ime po pjesmi „Ulazak u harem“, sav je u kontradikcijama i, kako bi to Rolingstonsi rekli, pomiješanim emocijama, pun divljenja ali i razočaranja, iskrenog oduševljenja, ali i bijesa, a naravno, usmjeren je na Točka. U tom završnom odlomku, koji se savršeno nastavlja na Popovićev tekst, ogleda se njegovo spisateljsko majstorstvo, jer se nadovezuje na tekst kao gitara na Točkove ruke.„Čudno je to. galebovi koji preziru savršenstvo radi putovanja, putuju polako i nikad ne stignu na odredište. Oni koji se odreknu putovanja radi savršenstva, mogu stići svuda, u tren oka. Zapamti... Nebo nije mesto ni vreme, jer su i mesto i vreme beznačajni.“  

Taj dio o Točku je jedan od boljih Pantićevih tekstova koje nalazimo u ovoj knjizi. On taj tekst o Točku počinje tekstom o jednoj od njegovih gitara, ariji dajmond, gitari koja ni blizu nije dobra kao fender ili les pol, ali to nije smetalo Točku da preko nje pokaže svoj maksimum. Priču o toj gitari Pantić širi na priču o električnoj gitari uopšte.

„Električna gitara je, neka mi bude dozvoljena ova digresija, a što naravno nije nikakva moja pamet, jedan od najlepših i najplemenitijih simbola 20. veka, koji je izmislio i neutronske bombe, i kalašnjikove, i bojne otrove, i sintetičke viruse, i kompjutere, i ko zna šta sve još dobro, loše i najlošije, ali je izmislio i električnu gitaru. Bez nje bi kultura tog nesrećnog stoleća bila nekako praznija, u svakom slučaju, manjkava.“  

mondo klub knjige s Borisom Maksimovićem Foto: Vedran Ševčuk, mondo.ba

Za njega je Točak gotovo šamanska figura.„Retko kada licem okrenut publici, retko kad pod reflektorima, neko ko, zagledan u svoje prste, svira najpre za sebe i u sebi, on je više bio prvosveštenik jednog obreda, jednog čina koji se zove rok-koncert.“

Ako bismo posegnuli za slikarskim poređenjima mogli bismo reći da su neki Popovićevi tekstovi hiperrealistični po broju i koncentraciji detalja dok su neki kao akvarel, razvodnjeni, naizgled nejasnih obrisa, ali prepuni tihog lirizma i sveprisutne melanholije.  Bašalević je baš takav, boja je razlivena, konture nisu najpreciznije, ali emocije mu ne fali. On tu o Balaševiću počinje da govori tek u drugoj polovini teksta.  Prva polovina je posvećena njegovom prijatelju i idolu iz djetinjstva Nemanji. Ali ta prva polovina, iako na prvi pogled nevezana za ostatak teksta, ipak na dubljem, emotivnom nivou ima mnogo toga zajedničkog sa drugom polovinom posvećenom vojvođanskom pjesniku.

Popović u tom odlomku opisuje tragičnu smrt svog prijatelja:„I ta bitanga plišanog srca, što bi u trenucima uzvišenog pijanstva recitovala Miljkovića, pevala Bekoa i citirala Puškina, što je našim prvim curama umesto nas slala cveće, što je glumila naše matorce i na roditeljskim crvenela umesto njih, jednog zimskog praskozorja nađena je obešena o jedini orah u drvoredu kestenova padine između Zvezde i Topčiderske crkve. Kasnije će kolati priča o tome da je celu noć kroz vejavicu, još od fajronta u Carevoj ćupriji, predvodio ciganski trio. On je bacao pare, oni svirali. Tako su stigli do tog drvoreda. Cigani su ga popeli iznad glava na mokru granu. Kažu, poručio je 'Ima dana kada ne znam šta da radim', ali najnežnije što znaju, zatim izvrnuo džepove da pokaže kako je podelio sve što je imao.  Skinuo je grombi kaput i bacio ga ka mladom primašu. Pevajući, u mraku, zavezao je donji deo kravate za granu i skočio u muziku.

Izvor: YouTube

Taj će orah ubrzo izgoreti pošto ga je u punoj brzini potrefio jedan tristać. Posle su ostali samo kestenovi kao svećani špalir disciplinovane garde.

To je bilo bar petnaest godina prije nego što je Balašević doveo Vasu Ladačkog.“

Jedno od najvećih Pecinih literarnih (a moglo bi se reći i ljudskih majstorstava) jeste sposobnost da se dotakne teških i prljavih tema, štaviše, da uđe u njih duboko, a da zadrži zdravu kritičku notu, ne gubeći pritom empatiju. Savršen primjer toga je poglavlje o Bori Đorđeviću, gdje Popović iskreno i bez uljepšavanja secira sunovrat ovog nekada muzičkog superheroja i idola koji je posao sam svoja parodija. Popović ga opisuje sa svim njegovim vrlinama i manama, ne uljepšava ga ni trenutka, ali ga ne osuđuje i ne otpisuje. On ga zapravo vrlo jasno vidi, a kako i ne bi kad su odrasli zajedno, o čemu svjedoči i jedna fotografija iz 1961. On diže spomenik njegovoj kurčevitosti i dokazuje da iz takvog okruženja, iz takvog naroda i sa takvim karakterom jednostavno nije ni mogao ispasti drugačije, ali pritom nije apologetski nastrojen i ne valja se u blatu u koje je Bora davno upao. Prosto rečeno, on ga shvata i brani kao čovjeka, ali nikako kao ideološkog eksponenta.

Pred kraj, dozvolio bih sebi da skrenem u malo subjektivnije vode. Najveći kvalitet ove knjige nije ni to što su nam autori dali uvid u događaje kojima su lično prisustvovali i sa kojih su otkrili detalje koji bi inače ostali skriveni ili zaboravljeni, niti to što su autori kreativne snage jugoslovenskog rokenrola s pravom  i sa svim mogućim dokazima stavili rame uz rame sa velikanima nekih proteklih epoha. Ono što ovu knjigu izdvaja iz brojnih drugih publicističkih objavljenih na istu temu jesu upravo oni biseri literarnosti, pasusi i čitavi odlomci koji zaslužuju s punim pravom da se o njima piše, a ne samo da budu puki svjedoci. Teško je izdvojiti samo jedan, oba autora su na mnogo mjesta istinski briljirali, ali za ovu priliku citirao bih dio spomenutog Pecinog teksta o Bajagi.

„Lični voz jezdi kroz daljine prošlosti. Savršeno svestan da votka nije rakija, ali da noćas udara, vraćam se u zimu 1993. Na beogradskoj železničkoj stanici teška i tužna gužva kao u onoj sceni u filmu Ana Karenjina. Sankcije okovale granice, prizemljile avione i ograničile svaki saobraćaj sem voznog.

Mrznem čekajući Irca Pitera, službenika Unicefa i navijača Zvezde, koji stiže ekspresnim iz Skoplja na liniji Atina–Minhen. Voz, ko ciganska sveća, kasni satima. Nervozno tražim kafu po holu krcatom kiselim mirisima i umornim putnicima. Probijam se kroz gužvu noćobdija, džeparoša, ražalovanih dobrovoljaca u maskirnim uniformama, žbirova i kurvi, sve birajući korak da ne nagazim nekog od pospanih izbeglica, nevoljnika i skitnica. Blizu neispravnog automata za kafu, u polumraku, naslonjen na nalepnicama tapetiranu futrolu za gitaru spava Momčilo. Sam, kao srušen i zaboravljen avion.

Odocnelim ekspresnim će na Zapad da peva svojim drugovima, koje će uskoro ovenčati u pesmi o biserima sa asfalta i kaldrme rasutim po svetu.

Koliko je te surove noći daleko pomisao o normalnom životu.“

To je samo jedan od odlomaka gdje se vidi koliko je Peca zapravo nadaren stilista i ja bih najradije ovdje citirao pola knjige, ali, nažalost, za to nema mjesta, a i ne bi bilo pretjerano smisleno. 

Zašto sam uopšte spominjao sublimaciju roka i književnosti u naslovu? Pa zato što je tekst o rokenrolu, zamišljen prvobitno kao publicističko-encklopedijski, dakle bez pretjeranih umjetničkih ambicija, postao u međuvremenu prvoklasna literatura, knjiga nabijena emocijama sa čijih stranica literarnost prosto izbija, prepuna odlomaka od kojih na momente suze počinju da iskre u očima. Tekst rođen s namjernom da govori o drugim tekstovima postao je tekst o kojem se govori, stvorio je cijelu jednu malu vojsku obožavalaca i doživio treće izdanje. Ako to nije uspjeh onda stvarno nisam siguran šta jeste. 

(Boris Maksimović za mondo.ba)

Ostale vijesti