U Zemunu se srušio deo kuće sazidan pre više od sto godina, a Veru Bajić (88) pas upozorio da na vreme izađe iz doma.
Da nije bilo psa koji se odaziva na ime Mali sigurno ne bi više bilo ni bake Vere Bajić (88) iz Visoke ulice u Zemunu, piše "Politika".
Ovaj četvoronožni prijatelj lajanjem je u nedelju upozorio svoju vlasnicu na nevolju koja im se sprema i na vreme je izveo iz sobe koja se nekoliko trenutaka po njihovom izlasku urušila.
U ovoj kući, staroj više od sto godina, zidanoj od trske i blata, više ne može da se živi pa je baka privremeno smeštena u sobi hotela A. D. "Central", a verni Mali i dalje čuva kućni prag.
"Veče pre nego se dogodila nezgoda pustila sam, zbog hladnoće, Malog u kuću da prespava. Negde oko devet časova, dok sam još ležala u krevetu i gledala TV program, on je počeo da cvili, skače po krevetu.
"Prekorila" sam ga što po zimi hoće napolje i ustala da mu otvorim vrata. U tom trenutku zid iza mojih leđa počeo je da se ruši. Stala sam nasred sobe i gledala kako komadi padaju oko mene. Cela prostorija bila je ispunjena gustim oblakom prašine.
Mali je izašao kroz neku rupu, ali se vratio po mene. Stajao je i lajao i kao da mi je pokazivao kuda da izađem. Poslušala sam ga i prošla kroz otvor kroz koji se i on izvukao", priča baka Vera.
Posle toga je, kaže, otišla kod komšija koji su obavestili policiju i druge službe.
"U nezgodi se nisam povredila, ali su me juče za svaki slučaj posetili lekari. Malo mi "preskače srce", ali je sve ostalo, hvala bogu, u redu. U hotelu su mi rekli da mogu da ostanem koliko je potrebno i da će pomoći u obnovi kuće. Posetili su me i ljudi iz Crvenog krsta, a sestričina mi kaže da su u opštini obećali da će pokušati da mi za desetak dana osposobe drugu kuću u mom dvorištu. Ne želim nigde da idem.
Tu sam živela ceo svoj život i ako bih otišla čini mi se da bih istog trena umrla. Kada je pre nekoliko godina susedovu kuću progutalo klizište, nudili su pare da prodam kuću, ali nisam htela", ističe baka.
Njen dom je, priča ona, među prvima izgrađen u Zemunu.
"U ovoj kući rođen je i moj otac. Ovde nikad nisam imala vodu, pa sam je donosila od komšija ili sa groblja. Sad mi u tome pomažu i komšijska deca. Mnogo ih volim, a i ona mene. Za razliku od drugih suseda koji su ih obično grdili kad u dvorište padne lopta, ja sam znala da im kažem: "Ko polomi prozorsko okno – popraviće", pa bi oni zbog toga brzo i otišli", kroz osmeh priča baka.
Ova krepka starica preko svojih pleća preturila je mnogo toga.
"Kao mala sam umesto mleka popila "živu sodu", pa su me jedva spasli, prebolovala sam malariju, imala nekoliko operacija, a na mene su u Drugom svetskom ratu pucali i partizani i ustaše. Bila sam pravi đavo i nikad me nije držalo mesto. Nije bilo drveta na koje se nisam popela.
Na Dunavu sam odrasla, plivala, veslala i pela se po sidrima brodova. I sada sam aktivna, a to me izgleda i drži. Velika radost mi je i moj Mali. Kad je bio štene upao je u čičak. Hteli su da ga bace u kontejner, ali su ga deca donela meni. Ja sam ga očistila, a on se, mangup, od tada ne odvaja od mene. Kad neću da se igram sa njim i vijam ga po dvorištu, namešta glavu da se mazi", priča s ljubavlju baka.
Nada se da je u opštini neće zaboraviti.
"Ovo su najstarije kuće u Zemunu, pa bi valjda i zbog toga trebalo da se ovaj deo sačuva koliko je moguće", priča baka Vera.
(MONDO)