• Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kratka priča: Mladen Popović - Šalterska monodrama

...

GetOriginalImageById Izvor: Elman Omić/Anadolija

ŠALTERSKA MONODRAMA

Jedna sasvim prijatna šetnja pretvorila mi se u pakao monologa koji sam održao pred šalterom jedne uvuđavne banke. Ustvari uspeo sam da održim savršenu monodramu na pultu jednog šaltera. Da počnemo od Kulina Bana, jer je za pripremu takve monodrame potreban širok i opsežan uvod u inspiraciju dela.
17 datum jednog hladnog meseca, šetajući u neobaveznom pravcu i razgledajući ulice, shvatih kako moja tekuća kartica mora biti produžena i otidoh na šalter uviđavne bankarske poslovnice da učinim taj građanski, nasušni i pokorni birokratskom sistemu, korak. Već na ulazu pritisnuh dugme, ono orvelovsko dugme koje ti izbaci redni broj za čekanje i sjedoh na klupu da čekam prozivanje mog broja sa digitalnog monitora. Kako sam čekao nešto više od pola sata počeo sam da dremam, ali baš tada kad me san počeo obrvati kliknuo je moj broj i ja se trgoh te zaputih šalteru. Klasično upoznavanje sa procedurom, lična karta, stara kartica na uvid, papir opunomoćenja i rešenja itd.
Šalter dama, mlada, lakog koraka, dugih nogu, poželjna pomislih za svakog neoženjenog mladića, trudi se da na štampaču izbaci nekoliko kopija novog zahteva za moju buduću bankovnu karticu preko koje ću primati lične dohotke i još po nešto što mi legne na konto u nekim honorarnim momentima, koji su doduše retki.
„ Potpišite gospodine.“
„ Ovde...da, izvolite.“
„ I ovde gospodine.“
„ Ovde, evo izvolite.“
„ Ovde takođe...“
„ Evo potpisano.“
„ Molim vas vaš potpis na osiguranje.“
„ Evo i to smo rešili gospođice.“
„ Samo još priznanicu da potpišete“
„ Naravno, izvolite i tu potpis.“
„ Molim vas zaboravila sam ovaj papir.“
„ OK evo i tu, ma šta bilo.“
„ I na njegovu kopiju gospodine.“
„ Evo, evo i na kopiju.“
I upravo tako pomislih da sam završio genaralije kojih ima kao da ste potpisali papir za eutanaziju, doniranje organa ili bar da na ličnu odgovornost putujete kao prvi turista na Mars. Uostalom tako izgledaju svi šalteri i šalteruše danas i u prošlosti. Razlika iz prošlosti što su šalteruše imale malje i brkove, a danas izgledaju kao da su ispale iz časopisa „vogue“.
„Dođite za sedam dana.“ – rekla je na rastanku, kao da se radi o ljubavi u doba rokokoa. Prihvatih izazov i odlepršah natrag u šetnju velegradom.

24 datuma jednog hladnog meseca, opet šetajući i razgledajući ulice velegradske, setih se da je taj dan onaj dan sedmi od sedam veličanstvenih dana čekanja i kada će mi biti izrađena kartica za moj lični konto. Okrenuh korak ka poslovnici uviđavne banke i brzo stigoh tamo. Automat, broj, klupa, čekanje, i šalter, brzo se smjeniše i ja se nađoh oči u oči sa šalter damom. Objasnih situaciju i predah lični dokument. Ona poče da kuca po tastaturi i gleda monitor. To nije bila ona ista, mlada, atraktivna, već nešto starija sa bisernom ogrlicom, izvesno kopijom.
„ Nije izrađena još.“
„ Kako, moliću...?“
„ Nije vam izrađena kartica još. Vi ste... pa da, predali tek 17-og.“
„ Pa da.“
„ Pa da, moraćete čekati do 30-og. Na kraju meseca stižu kartice koje se predaju posle 15-og.“
„ Znači da dođem iza 30-og.“
„ Najbolje da dođete prvog ili iza prvog.“
„ Hvala, doviđenja.“
„ Doviđenja gospodine.“
I otidoh nazad niz velegradske ulice da šetam .

Stigao je i iza trideseti, odnosno dođoh, nestrpljivo, trećeg, maksus, namenski da konačno podignem taj svoj novi konto na koji mi leže lični dohodak i nešto retkog honorarnog rada. Na šalteru nema žene sa ogrlicom od lažnih bisera, a nema ni one mlađahne djevojke. Sada je na šalteru daleko starija gospođa, sa naočarama i minđušana na kojima su visile dve ćilibarske suze. Sve isto prođoh kao i prva dva puta, sa automatom, polusatnim iščekivanjem prozivke broja i generalija sa ličnim dokumentom.
„ Dobar dan.“
„ Dobar dan.“
„ Molim vas da mi izdate novi konto.“
„ Moliću vas da se strpite, ne znam ni da je stigao.“
„ Kažu da jeste, mislim izvesno je već da je morao stići.“
„ A otkud vi to znate, da ne gledate u karte?“
„ Ne gledam u karte ni pasulj već mi je, 24-tog, garantovala vaša kolegica sa bisernom ogrlicom.“
„ Da vidimo... pa da, nije još. Stiže u toku dana. Tek je deset pre podne.“
„ Pa da, a kad da dođem?“
„ Otkud ja znam kada da vi dođete.“
„ Otprilike mi recite.“
„ Dođite do tri popodne.“
„ Hvala, doviđenja.“
„ Doviđenja gospodine.“
I krenuo sam u ubijanje vremena.

Tri sata je prošlo nekih dvadesetak minuta, a ja sam odradio prijavu na automatu, čekanje i idem prema šalteru jer me je digitalni monitor prozvao. Na istom šalteru kao prethodna tri puta nije bila ista osoba. Ovog puta nije bilo ni starije šalteruše sa minđušama ćilibarskih suza, već je za pultom šaltera sjedila jedna, slobodno mogu reći, predpenzionerka smrežuranog lica i izlomljenih, ali u plavi lak olakiranih nokata čiji udarci po tastaturi podsećaju na grebanje kanži gavrana o kućne oluke i limeni podašiv.
„ Gopspođo dobar dan, ja sam bio jutros, kartica za konto mi je stigla u toku dana.“
„ Dobar dan gospodine, samo čas da pogledam prema vašoj ličnoj karti.“
„ Izvolite ličnu.“
„ Nažalost nije stigla. Stiže sutra.“
„ Kako sutra.“
„ Poštom sutra.“
„ Mislim, nije moguće.“
„ Moguiće je uvek stizati poštom, gospodine.“
„ Nisam mislio na to.“
„ Ne treba da mislite, dođite sutra...sledeći broj.“
„ Doviđenja gospođo.“
„ Doviđenja gospodine.“
Izađoh da popijem pivu u prvom pabu i razbistrim glavu.

Sutra je svanulo brže nego što sam očekivao. Da li je ta brzina svanjivanja bila zbog piva ili nekih izgubljenih sati u promjeni računanja vremena, ne bih znao da kažem, ali ja sam se stvorio ispred šaltera uviđavne banke da konačno rešim misteriju svog tekućeg konta. Uredno sam otkucao automat da mi izbaci broj za čekanje, ali umesto broja izašle su tri nule. Zamolio sam službenika obezbeđenja da mi objasni o čemu se radi.
„ Žao nam je, aplicirali ste za šalter tekućih računa, ali danas ne radi.“ – dobih odgovor od visokog i bledog bezbednjaka, sa belom košuljom, kravatom sa crno-crvenim kosim prugama i teget pantalonama. Odelo mu visi kao na čiviluku, gledam i zamišljam kako se na vetru klate rukavi bez ruku, a bundeva umesto glave mi se cereka. Dolazim k sebi i krećem ka nasumično izabranom šalteru.
„ Izvinite gospođo, ja bih da samo pitam...“
„ Pitajte na šalteru za informacije, Šalter broj 77.“
Pronađoh i taj famozni šalter. Za pultom sedi gospodin, star, kukastog nosa, pegav u licu, ćelav i samo jedan bič kose negovan od iza uha, prebacio je preko ćele. Gerijatrija mi se obraća:
„ Šta ste trebali.“
„ Da podignem tekući račun, novu karticu i dignem novac sa nje.“
„ Nije vam potrebno, ako ste u procesu, da dolazite čak ovamo. U svojoj matičnoj opštini na svoj lični dokument možete dići novac ovaj put, jer niste stigli da dignete novu karticu. Idite na šalter potvrda da vam izdaju privremenu potvrdu i onda možete dići novac u bilo kojoj našoj poslovnici, ovo je centrala gospodine.
„ Zahvaljujem vam mnogo i doviđenja.“
„ Hvala i vama gospodine i doviđenja.“
I bi tako. Digoh potvrdu i otidoh srećan da sam bar nešto uradio u ovom danu.

Sledećeg dana u matičnoj velegradskoj opštini pronađoh ekspozituru uviđavne banke. Uđoh i vrata se tiho, putem amortizera, zatvoriše. Priđoh šalteru, jer na šalterima ne imade niko. Bilo je predveče oko 18 časova. Ljubazna šalteruša sa papilotnama u kosi i noktima od dva santima ludački obojena u papagajske nijanse, trepavicama koje može i vetar da njiše i slušalicama u ušima iz kojih verovatno krešti neki treš, obrati mi se na dijalektu iz unutrašnjosti:
„ Izvol'te, š'a ste trebali?“
„ Da podignem novac. Evo vam moja lična karta, kartica je u izradi.“
„ Da, vidim...a ne...ne, nikako, ne. Evo gledam, nisu vam u sistem dali naznaku, ne mogu vam ..“
„ Čekajte, meni su rekli...“
„ Šta su vam rekli, nema naznake, ne može.“
„ Ali rečeno mi je da mogu u mesnoj ekspozituri na ličnu...“
„ Ne može...ne mo že! Nema naznake u sistemu.“
„ Gospođice, prsnuću!“
„ Prsnite, ali usput se vratite tamo gde su vam rekli da ovde...“
„ Prsnuću, upozoravam vas!“
„ ... dižete novac na ličnu kartu...svašta, baš svašta!“
Uskuva u meni i presede mi sva šetnja, razgledanje zgrada, te se ti momenti pretvoriše u vucaranje od šaltera do šaltera. Sva romantika prođe i zgadi mi se svako pivo, pa kao da polete iz mog želuca neka gorka knedla i zaustavi se kod jabučice. Moj monolog sam počeo, skočivši na pult šaltera kao u nekom akcionom filmu:
„ Evo vam sve, sve vam poklanjam. Sada mirno možete požderati sve moje pare. Idite, idite u restorane, naručite jastoge i škampe, prstace, školjke i lignje. Možete da se provedete negde na Maldivima, da platite sebi put u pokrajinu Šampanj, da istančano, somalijerski konzumirate bela vina i crvene prošee. Možete da se slikate na kamilama u oblasti El Gize, sve sa piramidama u pozdaini...“
„ Gospodine, silazite, zvaću policiju...“
„ ...a možete i da svojoj deci kupite majmuna, da baš od mojih para imate idealnog ljubimca, kako vam ja ne bi ličio na istog. Ne morate više da me vraćate, da me ponižavate, da me ping-pong diplomatijom šikanirate. Evo vam moje plate, dajem vam sve svoje kartice, lične dohotke, meni ne treba birokratska aždaja...“
„ Policijaaaa!“
„ ...koju ste na mom primeru instalirali. Evo sad na miru možete da odete u Luvr, Paris, Jelisejska polja...Pevajte! Oh pevajte! „Chansnselize mon' amie“ i razgovarajte o Rubensu, Karavađu, Mikelanđelu. Razgledajte osmehe svih La Đakondi, svih tajnih večera misterije. Razgovarajte, bankari, o umetnosti, ispijajte vina i vodajte svoje majmune...“
„ Hoće li neko da skine ovu budalu sa šalteraaaaa!“
„ ... i hodajte i grlite se, šetajte i pucajte selfije sa pozadinama betonskih i mermernih spomenika. Jebite se u hostelima između sebe, razmnožavajte se na ekskluzivnim destinacijama, evo ja častim...častim vas sve, majku vam jebem usranu! Iznajmljujte eskort dame, limuzine, konkubine i ispijajte skupe pinjakolade u sobama Exselzior i Esplanade, da se brčkate u skupim kupkama, usoljavate svoju guzicu po kadama ekskluzivnih banjskih kompleksa. Sada možete da se na miru svi nosite u tri ...“
„Obezbeđenje, ja ne znam šta da radim sada, ne piše u pravilniku ništa za ovo!“
„...pičke materine. Da se nosite sve sa pravilnicima i bontonima, da se nosite daleko do krajnjih granica strpljenja svih ljudi koje ste ovako inspirisali da vas šalju odakle ste došli, a došli ste da odete. Rođeni ste da se izdrkavate po sirotinji koja nema privilegiju da ima majmune osim vas koji svojim šiljatim nosevima štakora virite iza svih šaltera i grokćete ko svinje dok se majmunski kikoćete u slušalice telefona jer službene ste pretvorili u privatne brbljaonice sa drugim, jednako kao i vi majmunicama sa šaltera. Uff, eto! Ja sad idem, naklon moj gospodo. Hvala, hvala, ne treba aplauz, navikao sam ja na te vaše tupaste poglede, pune nerazumevanja, ne shvatanja. Navikao sam na vas, polusvet sa stilom, na vaše usiljene i rogobatne finoće i šminke kojima krijete vaša seljačka rumenila i nepravilne akcente i loše postavljene padeže. Doviđenja gospodo šalterska.
Sašao sam sa pulta, zapalio cigaretu, uprkos zabrani pušenja u prostoru banke i mirno išetao napolje. Ništa lično, bio mi je potreban ventil.

(Mladen Popović, Beograd)

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je proslijeđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop