• Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kratka priča: Andrijana Krsmanović - Kafa na Duhove

Autor Siniša Stanić

...

 Izvor: YouTube/AlternativeBrewing

Kafa na Duhove

Nedelja jutro, zamalo pa sedam. Tiho je. Kroz san dopire vapaj. Prva misao: baka sa sprata ispod. Lomila je obe ruke prethodne godine, usred korone. Prvo desnu pa levu. Ne znam joj ime. Pričala mi je u liftu da joj ćerka donosi namirnice i vodi je na terapije, i da joj starost užasno teško pada zbog bolesti i nemoći. Redovno ispred zgrade zaliva cveće o kojem niko ne brine. Nudila sam više puta da joj pomognem oko nabavke i zalivanja cveća. Odbila je. U zgradi pričaju da je se valja kloniti jer je zla i teška osoba. Uvek mi odgovori na pozdrav i prozborimo koju. Nije valjda nešto njoj...

Tri puta zvonim, u razmacima. Čekam. Ništa. Nikakav zvuk s druge strane vrata. Možda spava. Istripovala sam verovatno taj jauk. Vraćam se u stan, ali ne mogu da zaspim ponovo. Silazim do trafike po pljuge iako sam prestala pre dve godine. Tek sad mi nije dobro. Ili je neko u problemu a ne znam ko, ili sam ishalucinirala taj krik. Nikotin natapa krvne sudove, opušta. Sedim ispred ulaza dok ne uvučem i poslednji dim.

Pred njenim vratima zastajem. Osluškujem. U utrobi stana neko se kreće. Zvonim. Koji tren kasnije, vrata se otvaraju. Deluje umorno. Valjda je nisam probudila.

- Oprostite, pre pola sata sam Vam zvonila.
- Ti si zvonila?
- Da. Neko je jauknuo, pa sam pomislila da ste možda pali i povredili se. A možda mi se učinilo. Izvinite ako sam Vas probudila...
- Nije ti se učinilo, ja sam jauknula. Htela sam da se ubijem, ali nisam jer je neko pozvonio. Nemoj da stojiš tu na vratima, uđi, da popijemo kafu.

Par minuta kasnije, držim njenu glavu na grudima i mazim po kosi dok kroz suze priča. O detinjstvu, roditeljima, bivšem mužu, batinama, glasinama o njoj razvedenoj. Pokazuje mi ožiljak na čelu. Ljubim, da prođe, iako znam da rane na duši nikada ne prođu. Pokazuje mi fotografije ćerke, unuke i zeta. Ćerka je podnela papire za razvod, zet moljaka da se pomire. Unuka je otišla od kuće. Rekla je svima da je lezbejka. Milujem po kosi, grlim, razumem. Ćerka ide redovno kod psihoterapeuta, ali im baka ne veruje.

- Majko, znaju psiholozi šta rade.
- Hoće da i ja krenem... Stvarno misliš da znaju? Da vredi otići?
- Znaju, majko, umeju s ljudima.
- A ti reče da studiraš psihologiju? Mogla bih onda kod tebe doći, ili ti kod mene. Ovako, kao sad na kafu.
- Ne mogu Vam pomoći kao pravi psiholog, ali mogu doći na kafu.
- Onda ću kazati ćerki da me ipak vodi kod psihologa. Pa ćemo posle pričati ti i ja šta mi je psiholog kazao. Može?
- Naravno. A unuka, gde je sada?
- Našla je stan i posao. Nije joj to trebalo… Jel to genetski, to za lezbejke?
- Ne znam, majko. I ja sam lezbejka, a niko moj u porodici nije bio.
- Jel to psihološki nešto ili hormoni i to? Moja ćerka ima sada problema s hormonima, zbog menopauze, štitna…
- Ne znam, zaista. Kod nekog je psihološki, kod nekog biološki. Nije uopšte bitno. Sad kad popijemo kafu, Vi pozovite unuku i recite joj da je volite i prihvatate takvu kakva je. Mnogo će joj značiti da to čuje od Vas.
- Hoću, sine. Hoćeš još kafe? Ili jagode?
- Neka, hvala Vam. Samo Vi polako sad, i pazite na sebe. Ostali će svi biti dobro, a Vi morate da pazite na sebe. Krenete lepo kod psihologa, pazite na zdravlje, pa Vam svratim na kafu ovih dana.
- Evo ruke. I ovo uzmi, pa ponesi i pročitaj.

Izvukla je iz kreveta presavijeni papir i ugurala mi u šaku. Zahvalila sam se, poljubila je u kosu i ostavila da doručkuje.

Papir je bio tekst iz novina. „Pismo majke“. Čitala sam, gutala suze, vrtela film. Godinama sam osećala krivicu jer nisam uspela sprečiti majku da se ubije kad mi je bilo devet godina. Za nju je jedan voz stigao prerano. U meni su ostali bol, bes, nemoć, i pitanja koje godine psihoterapije nisu uspele da obrišu.

Mudri ljudi kažu da nam život uvek daje druge šanse. Možda su u pravu. Znam samo da je život meni uvek davao sve šanse, pa čak i tada, na Duhove.

Baka sa sprata ispod umrla je nekoliko meseci kasnije. Komšijama sam rekla da nije bila teška ni zla, već je imala užasno težak život i ćutala je o svemu pred svima. Gledali su me kao deca koja su pogrešila. Verovatno su već te večeri zaboravili sve što su o njoj govorili. A i nju.

Ne znam joj ime. Znam samo da smo svi prvo ljudi, pa tek onda sve ostalo. I da nam život svakoga dana daje priliku da budemo prvo ljudi jedni prema drugima, pa tek onda sve ostalo.

Andrijana Krsmanović, Novi Sad

(Priča "Kafa na Duhove" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 5" i biće objavljena je u istoimenoj knjizi)

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je proslijeđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop