Pročitajte pobjedničku priču Mondo.ba konkursa iz 2017. godine "Priče iz komšiluka". Obećavamo vam pet i po minuta čistog zadovoljstva!
Neupitna je ljepota jezika kao sredstva za prenos informacija. Sam jezik je, kao i bilo šta što znamo, nastao iz nečega i nastavio je da se razvija, da se grana. Kako je jezik nastao, pa ne bih baš o tome, ali da je nastao iz nečega i da je onda počeo da se grana, o tome bih i ću. Nisam baš nešto upućen ni u tokove razvoja jezika u množini, tako da ću se uhvatiti za ovu zadnju granu njegovu, a to je žargon odnosno sleng odnosno ngsle, nešto što ti dolazi samo od sebe ako si jedan od onih koji zjape na ulici.
Ja sam bio jedan od tih koji su danonoćno zjapili na ulici i odjednom paf - selimo se u predgrađe, to jest, više je to selo nego predgrađe, jer predgrađa su u Njujorku, a kod nas su to sela iz kojih se do grada može doći za 20 minuta biciklom ili za deset minuta ako si lažov. Nedaleko od te moje nove kuće, na par stotina metara uzbrdo, nalazi se selo moje babe, što znači da nisam ušao u nešto novo što se komšiluka i poznavanja naselja tiče. Nisam bio ni pretjerano razočaran zbog toga što sam tu, jer znao da me ta mizerna razdaljina neće odvojiti od grada. (Ne grada kao urbane sredine jer urbana sredina je skupa riječ, nego grada kao skupa svega što mi kao pubertetliji treba biti na dohvat ruke.) Bio sam razočaran što mi je sav taj svijet života u selu bio nešto sasvim novo i stvarno mi se nije dalo da se prilagođavam.
Baš često sam kod babe vrijeme kao mali provodio i nije da sam volio sve te seoske prilike i običaje na dnevnom nivou. Sjećam se da me je baba budila ujutro u osam da idem nešto, ne znam ni ja šta, a ja legao u pet jer je NBA utakmica tad nekad završila.
Skoro svi okolo su se dernjali na mene jer ne znam držati vile, a nije da ne znam, nisam levat da ne znam vile držati nego valjda to radim nemarno ili bez ljubavi, dalje, nikad nisam uspio da iz prve ubodem oruđe po koje su me poslali da donesem iz šupe itd, itd. Skoro svi, kažem, osim jednog mahera, kojeg sam odzentao čim sam počeo da gledam ljude ispod obrve i da iz njih prošlost njihovu pogledom isisavam. Stari Stojko, od milja Stole, u imeniku moje glave Lesto, jer je tako šatrovano, a on zna da šatruje. To me je, otkad znam za to selo, najviše zapanjilo: to da neko, tu, pored mene, zna da šatruje. Usput, pričam o čovjeku koji ima skoro sedamdeset godina.
Šatrovanje rijetko kad stoji u sižeu skupa znanja jednog vojvode ili profesora, što je sasvim nebitno jer ja sam na Stolu gledao kao na spasenje prilikom nemilih događaja prouzrokovanih mojim nesposobnostima na njivi. Jedno njegovo: ''Opusti se čkode'' mi je popravljalo dan... zahvaljujući toj opomeni koja znači 'sjedni ovde sa mnom, zapali cigaru, uzmi koji gutljaj piva' ja sam uspjevao da prenebregnem jedan od tri dana ljeta tokom kojim moram da se pojavim na selu i da im pomognem u poslovima.
Stole je jedan od najpoznatijih boema Zelenog vira. Veliki je broj njemu sličnih, ali niko ne može da parira tom ležernom hodu, nerijetko odvaljenom, sa rukom otromboljenom do koljena u kojoj se, majke mi, uvijek nalazi dopola ispušena cigara. Prije par dana sam ga sreo, reko: ''Otkud ti taj kožnjak starac, vrišti koliko je dobar!'', kaže on: ''Pošto si ti moj dobar drug'', uvijek mi ovo naglasi, ''reći ću ti da sam ga dobio iz Soluna. Tamo ga možeš naći.''
On je jedan od onih ljudi koje glumci pokušavaju da skinu, ali uvijek ispadnu smiješne i jadne karikature. Stole nije pročitao hiljade knjiga i nije završio škole i nije elokventan ni sekunde, ali on ima to nešto što se zove bol u kurcu zbog kojeg milioni intelektualaca danas čitaju knjige, izučavaju budizam ili rade jogu ne bi li dosegnuli taj nivo bola u kurcu koji jedan Stole ima.
O njegovoj porodici ne znam previše. Sve ih lično poznajem i znam da su skoro svi osim najmlađeg Davida uspjeli da pozavršavaju škole i da se zaposle. David još nije jer nedavno je upisao srednju. Trenutno mutira i operiše po naselju sa ostalim klincima.
Stolina kuća je malena i trošna, ali ipak dovoljna za njih šest, koliko ih trenutno tu živi. Iznad te kuće se nalazi još sedam, osam kuća koje dijele isto prezime. Svi su, dakle, rodbinski povezani, a poznato je da u našim rodbinskim vezama uvijek postoji ta sitna doza mržnje koja se provlači kroz kafe na kojima se otegnu muda da se kaže sve ono što se ne smije reći u lice onoga ko ne sjedi na toj kafi.
Nedavno je tako krenula priča da ljudima iz Stolinog sela smeta čopor pasa koji se nalazi ispred njegove kuće. Kao, ne mogu oni da prođu pored tih pasa, a da ovi ne zalaju, ugrišće psi djecu... bla... bla... bla... bla.
Psi su tim ljudima neshvaćena pojava, pogotovo psi koji nisu vezani za lanac od pola metra i koji ne jedu samo hranu koja ostane poslije ručka. Tako da da, digla se velika frka u selu oko Stoletovog čopora malih slatkih psića.
Došla je ta priča do njega. Došlo je do njega da se neki njemu nebitni ljudi razbacuju riječima mržnje prema njegovim kućnim ljubimcima! Bilo je njemu, kontam, svejedno, nije njega ta priča nešto posebno dodirnula jer psi su, koliko vidim, i dalje tu.
Došla je ta priča do njega. Kažu da se samo nasmijao i da nije razmislio ni sekunde nit je promijenio boju glasa kad je rekao: ''Smetaju im psi? Ej! Alo, ovo je moja kuća, jel' hoće oni da im dovedem ovde krdo krokodila pa da niko nikad ne prođe ovuda osim mene?''
Krdo krokodila.
U Zelenom viru.
Još nam samo to treba i ja nikad ne bih izašao iz ovog naselja.
Dragan Ostić
Zeleni Vir, Banja Luka/Čelinac
(Ukoliko želite da učestvujete na ovogodišnjem konkursu "Priče iz komšiluka 2", možete da se prijavite OVDJE)