O performansu, životu, smrti, krvi, urlanju, i "slanju kući" mladih studenata koji kažu da žele da POSTANU umetnici.
Marina Abramović je u okviru svoje retrospektivne izložbe "Čistač" u Muzeju savremene umetnosti održala besplatno predavanje tokom kojeg je pričala o najrazličitijim temama.
Više od 5.000 ljudi, po proceni organizatora, udobno se smestilo na jastučiće na poljani pored Muzeja i više od sat vremena slušalo umetnicu koja je delila detalje iz svog života i umetničke karijere.
Evo najzanimljivijih stvari koje smo čuli!
1. Kada mi dođe student i kaže da želi da postane umetnik, ja ga pošaljem kući. Postoji tehnika, uči se posao, ali umetnik se rađa. Prepoznaš dar u sebi, i ne pitaš se otkud on tu, to je kao disanje. Dišeš svakog dana, udišeš, izdišeš, i kada prestaneš, ne postojiš.
2. Ideja je opsesija, ideja je nemir u želucu.
3. Uzimam samo one ideje kojih se najviše plašim. Ono što mi se sviđa, ne dolazi u obzir. Ako uvek uzimamo najlakše, nikada se ne menjamo.
4. Svako od nas zna svoj glas, ako viče nekoliko minuta. Ali šta ako vičeš pola sata, ceo sat? Glas se menja, postaje nešto drugo, zvuk životinje. Toliko imamo glasova u sebi, koje ne poznajemo. Trebalo bi sve da ih prepoznamo i čujemo.
5. Kada daješ 50 odsto sebe, dobijaš 50 nazad. U umetnosti moraš da daš 150 odsto, onda dobiješ čudesnu reakciju publike, onda ti se ona otvori.
6. U pozorištu, imaš kečap umesto krvi, i lažni nož. U performansu, telo je telo, krv je krv, a žilet je stvarno žilet.
7. Publika je kao pas. Ona oseća strah i nesigurnost umetnika.
8. Ja nikada ne pravim probe svojih performansa. Proba bi značila da nema publike, a to bi bilo suludo i odmah bih odustala.
9. Performans mnogima nije jasan, jer su i ples, pozorište, stend-ap komedija takođe performansi. Ali moj performans dolazi iz vizuelne umetnosti. To je imaterijalna vrsta umetnosti. I pitanje života i smrti.
10. Svaki dan smo sve bliže smrti, i to bi svakog dana trebalo da znamo.
11. Moj moto u životu je - "ako mi kažeš NE, to je za mene samo početak".