Priče iz izolacije: Sine, majka je dobro

Kada je počela izolacija znala sam da je to moj kraj. Vjerovala sam da na nogama neću izaći kroz vrata koja sam svaki dan prala od njegovih nesvarenih bljuvotina koje je na silu izbacio alkohol... Vjerovala sam da će me u tih par mjeseci unakaziti do tačke, da će komšije pomisliti da sam prostitutka koju privodi u garažu, dok bismo djeca i ja bili samo jedan sprat iznad njih. A ja sam u tišini nadala se da je to njegov hir koji će proći.

Pandemija nas je na silu zatvorila u četiri zida i sve žene ostavile na milost ili nemilost svojim muževima. Moj 'on' je bio jedan od onih koji ne podnose zatvoren prostor, dok sam se ja sve ove godine navikla...

Bilo mi je najžalije djece, Mišu sam rodila prije šest godina, a Unu prije dvije godine i oni su moj svijet u zatvorenom. Voli ih i on, ne mogu griješiti dušu... Ali ne znam zašto je mene prestao voljeti. Zašto me ponižava i maltretira? Osjećam se kao predmet koji je izgubio svoju vrijednost od kako je poslužio svrsi - rodila sam mu dvoje djece. Više mu ne trebam.

Ne znam šta se desilo onom čovjeku sa početka veze koji me je kitio poljupcima i ružama a sada modricama. Mnoge modrice sam dobila pred mojim sinom. Njegov nijemi pogled i oči pune suza, dok se mama bori za dah... Zatvorena sam sa zvijerkom. Užasno je, ali nisam jedina na zemaljskoj kugli koja ima ovakve probleme...

Sinoć me je Miša pitao: "Mama boli li te oko?" A ja nisam znala šta da mu odgovorim. Ne boli mene oko sine, mene boli duša...

"Sine, mama je dobro", odgovorila sam mu nakon čega je zaspao, a 'on' je bio u garaži... Radio je šta je radio ali ne mogu se žaliti, jer su to moji trenuci mira.

Nikada nisam imala hrabrosti da mu se suprostavim, čak ni da se nekome obratim za pomoć, jer šta onda da radim sa djecom? Nisam radila, nisam imala primanja, a djeca mi rastu u toksičnoj sredini. Ne znam kakvi će ljudi od njih postati.

U izolaciji je postajao sve nervozniji... Ja sam se molila da ovo što prije i bezbolnije prođe...

Imao je šifru, koju nisam znala dešifrovati.

Bože... vjerujem u Tebe. Zašto mi ovo priređuješ? Molim ti se svako veče. Možda sam slijepa pa ne vidim, možda mi nešto želiš pokazati, a ja ne vidim tvoje znakove. Otvori mi oči.

Dok sam ušuškavala Mišu pitao me je kako sam. Tako je mlad, a već ima izraženu empatiju... "Sine, majka je dobro." Slagala sam ga. Ne zbog sebe već njega. Samo da ovo prođe. Biće valjda bolje.

Pomolila sam se za sve žene koje je Korona na silu zatvorila sa njihovim monstrumima.

Amin.

Goran Kremenović, Banjaluka