Psihoterapeut Zoran Milivojević je objasnio zašto u bajkama mora da postoji borba dobra i zla, i zašto one nisu nasilne i neprihvatljive, kako neki današnji kritičari smatraju.
Dečje bajke su prve priče koje pričamo deci o događajima u velikom i nepoznatom svetu koji se nalazi izvan sigurnog porodičnog kruga i roditeljske ljubavi. One imaju značajan uticaj na izgradnju osnovnih, početnih detetovih uverenja o nepoznatim ljudima, ljubavi, pravdi… velikom svetu koji ga očekuje.
Struktura zapleta u ogromnoj većini bajki je da njenog junaka, koji je po pravilu neko s kim dete može da se poistoveti, ugrožava zla osoba ili sila, da bi se priča razrešila i svršila tako što dobra osoba ili viša sila spasava junaka. Zato bajke imaju srećan kraj u kojem ljubav i pravda pobeđuju zlo.
Svi koji su deci čitali ili pričali bajke znaju da ih ona vrlo snažno doživljavaju. Najsnažniji momenat je doživljavanje straha za junaka kada ga zarobljava figura koja je utelotvorenje zla. Jasno je da je strah deteta za junaka istovremeno i detetov strah za sebe, što proizlazi iz njegovog poistovećenja sa junakom priče.
Koliko je ovaj strah važan detetu, ukazuje to što dete traži da mu se ista bajka priča iznova i iznova. Ponovno proživljavanje priče koja mu je već do detalja poznata i čiji kraj već zna, pomaže mu da prevlada doživljeni strah, piše Zoran Milivojević za "Politiku".
Problem u ovakvim bajkama vide oni koji smatraju da ovakve priče nepotrebno traumatizuju decu, kvareći im radost srećnog detinjstva. Bajke se vide kao najraniji promotori nasilja i politički nekorektnih seksualnih stereotipa. Pišu se nove bajke ili se stare menjaju kako bi postale prihvatljivije. U revidiranim tekstovima princ poljupcem iz stogodišnjeg sna budi drugog princa.
Mala deca su naivna, što znači da veruju da su svi ljudi isti kao i oni koje viđaju u svojoj porodici i okruženju – dobri, puni ljubavi prema detetu i dobronamerni. Kako je detinjstvo priprema za odrasli život, razvojni zadatak je prevazilaženje ove naivnosti. Jedna od glavnih funkcija bajki je da poduče dete da se spoljašni svet razlikuje od njegove zajednice, da ga pripremi da u spoljašnjem svetu postoje opasnosti s kojima se i ono jednog dana može suočiti. A da bi se to postiglo, u bajkama mora da postoji zlo, a zatim borba dobra i zla u kojoj dobro na koncu pobeđuje.
Dva su glavna momenta koji sprečavaju da deca budu traumatizovana bajkama. Prvi je emocionalna katarza koju donosi pobeda dobra kao obavezni srećni kraj ugrađen u bajku. Drugi je što se bajke čitaju u sigurnosti – dok je dete u krilu ili zagrljaju odrasle osoba koja ga voli i štiti. Bajke omogućuju detetu da se razvija, da iz faze neznanja i potpune naivnosti pređe u sledeću razvojnu fazu u kojoj prihvata postojanje lošeg i zlog.
Da ni ta sledeća faza nije kraj razvoja, najbolje vidimo kod onih odraslih koji se i dalje upravljaju uverenjem da pravda i ljubav vladaju kosmosom i da uvek na kraju pobeđuju.