Dejan Savićević je svojevremeno bio na meti svih velikih klubova Jugoslavije, a na njegovom putu ka Crvenoj zvezdi ispriječila se čak i vojna policija!
U intervjuu za MONDO Dejan Savićević je govorio o brojnim temama iz svoje bogate karijere, pa i o transferu koji je u to doba podigao cijelu Jugoslaviju na noge. Kao najvećeg talenta jugoslovenskog fudbala željeli su u ekipi da ga vide svi najveći klubovi, a u namjeri da ga dovedu nisu prezali ni od političkih i vojnih veza.
"Interesovanje Crvene zvezde počelo je još u zimu 1986. godine. U trku se kasnije uključio i Partizan, koji je nudio približno iste uslove, ali je išao na kartu tatine ljubavi prema crno-bijeloj boji. Vlada je bio Partizanovac, dok su moje simpatije od malih nogu bile vezane za Crvenu zvezdu. Na kraju su ga politički stisli i morali smo da odemo u Beograd na razgovore s Partizanom. Znate kakva su vremena bila, nisi smio da se zamjeriš partiji i komitetu. Otišli smo reda radi, čisto da ispoštujemo formu i da tatu ne dovedemo u nezgodan položaj. Sastanak je organizovan u stanu generala Lončara, koji je živio u zgradi prekoputa stadiona u Humskoj. Bili su tu Zečević, Bjeković i Gajica Đurović, rekao sam im da sam dao riječ Zvezdi i da je to za mene zakon" rekao je Savićević kolumnisti MONDA Nebojši Petroviću.
Nije samo Partizan želio Savićevića u svojim redovima. "Bili" iz Splita su spremili najveću ponudu, ali ljubav prema crveno-bijelom je presudila i Savićević je završio na "Marakani".
"Zapravo jedan klub, jer se Dinamo nikad nije interesovao, i to mi je bilo čudno. Nažalost, Ćiro je umro, a nikad ga nisam pitao kako je moguće da je samo Dinamo ostao nijem na moje fudbalske čarolije. Hajduk je nudio bar 30 odsto više od Zvezde i Partizana. Bukvalno sam mogao da riješim egzistenciju i budem miran do kraja života. Ipak, Beograd mi je u svakom smislu riječi bio bliži od Splita, nijednog trenutka nisam imao dilemu. Zbližio sam se s Nastadinom Begovićem, koji je rodom iz Kosića u okolini Podgorice i često je sa svojom majkom dolazio u našu kuću, donosio nam poklone, postao veliki prijatelj naše familije. Ne bih imao obraza da ga prevarim i pogazim riječ koju sam dao njemu i kompletnom rukovodstvu Crvene zvezde", otkrio je on.
U igrama oko njegovog transfera bila je uključena i vojna policija. U pokušaju da se "otmu" Savićević ali i Darko Pančev od crveno-bijelih bilo je mnogo igara, ali su na kraju oba majstora koji su kasnije donijeli titulu šampiona crveno-bijelima otišla na "Marakanu".
"Prelazni rok je počinjao 20. juna, a oni su mi pet dana prije toga uručili poziv za vojsku. U to vrijeme si morao lično da se pojaviš u prostorijama Saveza da bi potpisao ugovor i pokušali su na sve načine da me dovedu u bezizlaznu situaciju. Zato smo Pančev i ja potpisali bukvalno u minut poslije ponoći 20. juna. Uspio sam da pomjerim vojsku sa 15. na 17. jun i tri dana se krio kod Bege u vikendici u Grockoj. Kad smo ušli u zgradu Fudbalskog saveza Beograda, morali smo stepenicama do trećeg sprata, jer Cvele ništa nije prepuštao slučaju. Rekao je nikako liftom, šta ako se zaglavi? Dole u Deligradskoj već su stajala vozila vojne policije, sve je bilo spremno za naše hapšenje. Ali ja sam 20. juna, tačno u zakazano vrijeme, bio ispred kapije kasarne na Topčideru."
Uslijedilo je ono: "Druže pukovniče, vojnik Savićević Dejan javlja se na raport."
"Nisam se previše isticao radom, jer mislim da je vojska bila čist promašaj. Šta sam ja naučio u vojsci? Ništa. Imali smo dva pucanja za godinu dana i to je sve. Kažu škola života, naučiš se redu i disciplini. Pa ja sam i u klubu bio u vojnom drilu. Pripreme, karantini, utakmice. Drugi odlučuju kad ideš u krevet, kad ustaješ, kad jedeš. Eto, Peđa Mijatović nije bio vojnik, njega je to zaobišlo. I šta mu fali? Pančev je tražio Niš, jer mu je blizu Skoplja, da familija i tadašnja cura Ana mogu češće da mu dolaze u posjetu. Ja sam više volio Beograd, ali nisam računao da će tako brzo da me pošalju dalje. Ovi iz Partizana, kad su shvatili da smo ih izradili, namjeste mi poslije 17 dana prekomandu u Skoplje. Prije zakletve, protivno svim pravilima službe. To je najbrža prekomanda u istoriji JNA. Srećom, dozvolili su Vojkanu Meliću da mi drži individualne treninge i da me sprema za mečeve protiv Dandalka i Milana u Kupu šampiona."