Mateja Kežman objavio autobiografiju "Samo mi Bog može suditi" u kojoj je otkrio razne detalje iz svog života i karijere. Šta se dogodilo između njega i Vidića na SP u Nemačkoj? Htela ga je Zvezda, ali... Celo poglavlje o Piksiju!
Mateja Kežman je jedno od imena koje je svakako obeležilo kraj 90-ih godina i početak novog milenijuma u srpskom fudbalu.
Nekadašnji napadač Partizana, čije se ime i danas skandira na tribini, čovek je koji je svojevremeno napravio najveći transfer u istoriji srpskog fudbala, koji je na Evropskog prvenstva 2000. godine isključen posle samo 30-ak sekundi, koji je igrao u mnogim zemljama, ali je u hplandskom PSV-u ostavio najdublji trag... Napisao je Kežman autobiofrasku priču "Samo mi Bog može suditi" u kojoj je otkrio mnogo detalja iz svoje karijere, koji su manje ili više poznati, ali i onih koje do sada nismo znali.
Da li znate ime trenera kojeg naziva svojim "drugim ocem"? Da li znate da su navijači Crvene zvezde hteli da pucaju u njega? Kakav je bio Vujadin Boškov? Zašto i otkad ne razgovara sa Draganom Stojkovićem-Piksijem?
Otkrio je da ga je svojevremeno htela Crvena zvezda, ali da je on želeo samo u Partizan. Mada, priznaje: "Da me, ipak, nije zvao Partizan, otišao bih u Crvenu zvezdu. Da li bih pogrešio? Ne znam. Znam samo da srce ne možeš da prevariš".
Najveća misterija i priča u vezi sa Kežmanom datira iz 2006. godine i čuvenog Svetskog prvenstva 2006. godine u Nemačkoj, kada je reprezentacija tadašnje SR Jugoslavije doživela brodolom u grupi. Ali, osim loših rezultata to takmičenje obeležio je i sukob Kežmana i Nemanje Vidića na treningu.
Kežman je tada napustio nacionalni tim, ali niko nije znao pravi razlog, osim da je bilo nekog koškanja između njih dvojice.
U delu knjige koju je on kreirao, Kežman se osvrnuo na celokupnu atmosferu u nacionalnom timu, koja je i dovela do toga da on i Vidić, na neki način, "zarate", ali je otkrio i da je Danijel Ljuboja bio jedan od onih koji je podrivao klimu, odnosno bio je, da se slobodno izrazimo - tračara.
Evo šta je napisao Kežman o dešavanjima u reprezntaciji te 2006. godine i zašto je to nazivao "logorom":
"Već na pripremama brod je počeo da tone, a glavni udar bio je na kapetana. Selektora (Ilija Petković) su mediji razapinjali zbog toga što je pozvao sina u reprezentaciju, a odnosi među igračima više nisu bili iskreni. Na površinu je isplivala sujeta, pojedince nisam mogao da prepoznam, kao da nisu bili isti ljudi...".
"... Sve je puklo kad je selektor pozvao sina u reprezentaciju. Poštovali smo njegov izbor, ali on zbog pritiska medija i prozivki pojedinih klupskih funkcionera više nije bio svoj. U kvalifikacijama je sve držao pod kontrolom, vukao je poteze koji su nas odveli u Nemačku, ali sada nismo imali selektora...".
O Danijelu Ljuboji...
"Kada je krenula ta lavina (posle poraza od Argentine), nije bilo zaustavljanja. Tada smo se svi povampirili, nismo ličili na sebe. Imali smo nekad dobru atmosferu, bili smo grupa, stalno zajedno. Rekao sam Dekiju Stankoviću da ovo više nije ekipa, ni ko ni sa kim ne priča. Pojedini igrači 'buše' druge, mislim da je bilo problema sa Ljubojom i Koromanom. Ljudi su se potpuno promenili, kao da je neki đavo ušao u njih. Deki Stanković je zbog toga bio na ivici da uđe u sukob sa njima. Posle sedam dana i ja sam hteo da idem kući. Proradila je sujeta među igračima, ono najgore. Do juče smo bili najbolji drugovi, sada jedan drugom radimo iza leđa... Ljuboja ide kod Save Miloševića i priča mu ružno o meni, a onda dođe kod mene i kaže mi: 'Ti i ja smo tandem, Sava neće igrati'. I tako od sobe do sobe. Šta da radiš, slušaš i trpiš. Sve do jednog trenutka kad smo bili u restoranu - nisam više mogao da ćutim.: 'Dosta, bre, čoveče.Kako te nije sramota? Gledaš me u oči, gledaš Savu, ideš od igrača do igrača i sve redom ogovaraš".
Kežman i Vidić dugo posle SP u Nemačkoj nisu razgovarali. Evo Kežmanove strane priče:
"Koliko je bilo vatre i naboja moglo se videti i na treninzima. U medije su procurile i stvari koje nisu za novine, zbog atmosfere, ambijenta. Primera radi - moji dueli sa Vidićem. Sada, posle svega, nazvao bih to glupošću, ali tada je adrenalin bio toliki da nije bilo samokontrole. Igrali smo na dva gola i kako primim loptu, tako me Vida udari, zakači.
- "Vido, šta ti je, bre, čoveče?".
On mi odgovara: "Ja tako treniram, tako igram!".
- "Znam, brate, ali imamo utakmicu, je l' treba da me povrediš?".
Vidić: "Ma, ćuti, samo igraj".
Onda on primi jednu loptu, malo je gurne, a ja ga obema nogama odignem od zemlje: "Ja tako treniram, tako igram!". Primim onda ja loptu i ne vidim Vidića, zaskoči me s leđa i napravi takav start da se čulo samo moje koleno... Stavili su me na nosila i prebacili u bolnicu. Na snimku se videlo da koleno nije puklo, ali se radilo o jakom nagnnječenju. Vidić. Bili smo nekada cimeri, igrali plejstejšn. Odlazili na piće. Sad nisam mogao da ga prepoznam...".
Prepričao je Kežman i kako je potom, zajedno sa Dejanom Stankovićem, bio kod Vidića u sobi, kako bi izgladili odnose, ali da je Vidić ćutao, da nije rekao ni reč.
Kežman je potom, sa još nekolicinom igrača, poslat kući, iako je želeo da ostane uz tim. Bio je proglašen za "žrtveno jagnje", navodi.
Postoji zaseban deo autobiografije, u kojoj su citirani oni koji su želeli da učestvuju u pravljenju ovog dela. Između ostalih i Nemanja Vidić.
Evo šta je Vidić napisao o toj Nemačkoj 2006. godine, a prva rečenica mu je bila: "Budalaština je da sam ga ja oterao iz selekcije!".
"Kežman je odgovoran čovek, uporan, željan napretka, uspeha, pametan, profesionalac od glave do pete... Što se naše komunikacije tiče, druženja u nekoliko zajedničkih reprezentativnih godina, susreta tokom priprema za utakmice, budući da se izvan tog segmenta nismo viđali - zbog prirode posla u svojim fudbalskim sredinama - rekao bih da su bili veoma korektni, čime bih stavio tačku na sve izjave dežurnih dušebrižnika i njihova uporna upinjanja da naš odnos predstave u negativnom svetlu. Da, došlo je do varnica na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, pa šta? Živi smo ljudi, dešavaju se takve stvari, nismo ni prvi, ni poslednji... Nervoza je tada učinila svoje, posle poraza od Holandije došao je i prvi trening, jedan na jedan, nas vodjica u glavnim ulogama, oštri startovi... Posle toliko vremena od tog našeg suočavanja i dalje tvrdim da bi sve prošlo poptuno bezazleno, da bi se zaboravilo posle minut-dva posle toga, da novinari nisu prisustvovali treningu, čime je automatski svemu dat neverovatan odjek".
Vidić nastavlja:
"Pisalo se sve i svašta, da bi se kasnije konstatovalo kako sam tražio da se Kežman udalji iz nacionalnog tima, a sve to, navodno, uslovio svojim učešćem u reprezentaciji!? Budalaština prve vrste, ko je iole razuman, ko me bar malo poznaje, lako će da spozna istinu. Ako je neko ipak mislio da se radi o otvorenom sukobu, koji traje i trajaće, moraću da ga razočaram. Sa Kežmanom imam odlične odnose, čujemo se telefonom, kad god se vidimo - izgrlimo se, sednemo, popijemo piće, ručamo, večeramo... Nazdravlje!".
Posebno poglavlje u knjizi Kežman je posvetio Draganu Stojkoviću-Piksiju. To poglavlje je nazvao: "Piksijeva sramota".
Sve se dešavalo posle one bruke protiv Azerbejžana 2003. godine (2:2) u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Kežman je bio zamenjen, pa je po izlasku sa terena opsovao. Objasnio je da ga je zabolela nepravda, da je samo želeo da stavi do znanja da mu nije svejedno.
Bilo kako bilo, posle te utakmice, zamolio je tadašnjeg predsednika Saveza Dragana Stojkovića-Piksija da uzme malo predah od reprezentacije i da razgovor ostane među njima. Međutim, Piksi je dan kasnije medijima rekao da Kežman više ne želi da igra za reprezentaciju.
"Nisam mogao da verujem. Opet sam pozvao Piksija: 'Sram te bilo, i godina i karijere. Ne razumem zašto si rekao novinarima. Mogao sam da kažem da sam povređen, da slažem i selektora i Savez, ali to ne bi bilo pošteno. Lepo sam te pozvao i rekao šta je problem. Ljudski sam ti se obratio. kao čoveku, predsedniku. A ti si me zloupotrebio".
Kežman navodi da sa Stojkovićem nema nikakav kontakt, a da sa Savićevićem nije razdgovarao do pre dve godine, kada su se sreli na moru i od tada su "zapokali ratne sekire".
U svojoj autobiografiji Kežman se prisetio i svog prvog "večitog derbija", kada je dao gol Crvenoj zvezdi i kako je proslavio gol imitirajući pucanje iz mitraljeza okrenut prema severnoj tribini stadiona u Ljutice Bogdana.
"Nisam tada razmišljao koliko će neprijatnosti da mi donese ovaj gest. Bilo je to vreme kriminala i ljudi koji se nisu obazirali na zakon, sila i nasilje nisu im bili strani. Postao sam najomraženija ličnost na Zvezdnom severu. Prvo zbog postignutih golova, a onda i zbog reakcije... Imao sam mnogo neprijatnosti,. Dva puta me je jurila grupa od desetak navijača Zvezde sa motkama, a jednom sam imao filmsku poteru beogradskim ulicama. Vozio sam se Bulaverom kada su mi presekli put, istrčali iz auta i pretili mi pištoljem: 'Sad ću da ti pucam u noge, govno grobarsko'"...
O tome zašto Gusa Hidinka smatra svojim "drugim ocem", kako je Vujadin Boškov, kao selektor "znao samo ime Siniše Mihajlovića od svih reporezentativaca" i o mnogim drugim interesantnim pričama iz života Mateje Kežmana pročitajte u njegovoj autobiografiji "Samo mi Bog može suditi", koja će od petka, 26. decembra biti u prodaji u izdanju "Lagune".