Izdvojio sam nekoliko poraza reprezentacija za koje sam navijao. Ovi su mi bili najteži.
Ne znam da li smo jedinstven slučaj u svetu, ali siguran sam da samo u samom vrhu liste nacija koje imaju u najmanju ruku čudan odnos prema svojim državnim timovima. Većina u Srbiji ne gaji neku posebnu emociju prema reprezentaciji. Daleko od toga da je nema, međutim, ona je po pravilu brutalno selektivna.
Kad god je "orlovima" bilo teško, kad su grcali u problemima, a rezultati bili ispod očekivanja, navijači i javnost su im okretali leđa i ostavljali ih, vraćajući im se tek kada se opet nazirao neki uspeh. Neku veću promenu ka boljem nije donela ni samostalnost Srbije, kada smo konačno svi stali ispod jedne zastave i prestali da zviždimo staroj, odnosno počeli da aplaudiramo novoj himni, čije reči, primećujem, još uvek nismo dobro naučili.
Bizarno i blamantno deluje kada i dan danas u arenama ili na stadionima s velikih video bimova počnu da se emituju reči himne "Bože, pravde" ili se na ulazima dele papirići s tekstom, pa sve zaliči na karaoke veče. Izuzev uvodnih strofa, kasnije tako i zvuči... A tu pesmu, hteli da priznamo ili ne, učili smo još na časovima muzičkog obrazovanja u osnovnim školama.
Beograd i veći deo Srbije odavno su podeljeni na crno i crveno-bele. Kroz prizmu klupskih boja prate se i reprezentativne teme, dovoljno da kritike prema igračima ili selektorima proisteknu iz srži ostrašćenosti, neretko prelazeći sve granice dobrog ukusa.
Činjenice su jednostavno takve... Volimo mi reprezentaciju, ali mnogo manje od Partizana i Crvene zvezde. Postoje naravno i navijači drugih klubova, takođe odani svojim bojama, ali za razliku od pomenutih, dosta privrženiji reprezentaciji. Istina je, ipak, takva da pristalice beogradskih velikana čine ubedljivu većinu.
Ako je ovo neka vrsta kritike, onda je ona pre svega upućena meni samom, jer ni sam ne mogu da se setim kada sam se poslednji put emotivno slomio i zaplakao posle neuspeha reprezentacije.
Bilo je teških trenutaka i nervoze... nakon australijskog šoka na Mundijalu u Južnoj Africi ili poraza od Švajcarske osam godina kasnije u Rusiji. Boleo me je Edgar Davids, prazno sam se osećao kada nas je Litvanija dobila u polufinalu Eurobasketa, kada su vaterpolisti izgubili od Hrvata i ostali bez finala Evropskog prvenstva u Zagrebu. Grozno mi je bilo i nakon neuspeha na poslednjem Mundobasketu. Ima tu još dosta loših momenata, ali nijedan me nije obuzeo tugom kao kada je moj klub gubio.
A, nije uvek bilo tako...
Prosto, ponekad mi bude žao kada vidim na koji način Englezi, Nemci, Francuzi, Italijani ili nekadašnja "braća" Hrvati, Slovenci i Makedonci staju uz svoje nacionalne timove i bezrezervno im se daju. Ili Skandinavce i Holanđane kako jednoobrazno u državnim bojama pevaju i bodre svoje heroje na terenu. I sve to bez trunke srama, sa ogromnom dozom ponosa, jer se kod njih isticanje nacionalnih simbola ne meri malograđanstvom, ne spada u šovinizam i nije nikakva politička provokacija. Ali, to je već za neku drugu temu, najmanje sportsku.
Pokušao sam da se setim poraza reprezentacije koji su me, ipak, slomili.
I uspeo sam. Vratimo se 34 godine unazad...
...
Svetsko prvenstvo u košarci 1986.
POLUFINALE: SFR Jugoslavija – SSSR 90:91
Pripadam generaciji s kraja sedamdesetih požureloj da ne padne u okove modernih tehnologija, pametnih telefona i kompjuterski igrica. Daleko od toga da nas nisu privlačile sve popularnije glomazne Sega i Atari mašine, ali smo glavnu zabavu uvek pronalazili u loptanju. Bilo da je šutiramo ili bacamo. Za "fucu" drugara nikada nije falilo.
Te 1986. sam definitivno "odlepio" za sportom. Ne pamtim da je i jedna godina kasnije (onih pre se i ne sećam) bila sadržajnija, a u mojoj kući, inače navijački vrlo podeljenoj, pratilo se bukvalno sve, pa čak i tenis. Bila je to čuvena Šajberova sezona, Cibona i Metaloplastika su harali Evropom, "El Pibe" je Argentinu doveo na krov planete, u rukometu smo postali prvaci sveta. Piksi je stigao u Zvezdu, Milko ju je napustio i prešao u Partizan, izazvavši tektonske poremećaje u "Jugi".
Doduše, titoistički mit je polako popuštao, na površini su se pojavile prve naznake tragedije koja će uslediti devedesetih. Ali i dalje smo navijali za Jugoslaviju, većina pa i mi golobradi "nemači" pojma, koji samo što smo prigrlili život.
Prvi veliki školski raspust u mom životu počeo je spektakularnim Mundijalom u Meksiku, bez Jugoslavije. Odmah posle njega, sredinom jula, usledilo je još jedno željno iščekivano takmičenje - Svetsko prvenstvo u košarci. Sa Jugoslavijom i to kao favoritom, uz neizbežne SSSR i SAD! Domaćin je bila Španija, što je značilo da komotno možemo da ostanemo budni i da pratimo prenose večernjih utakmica.
"Plavi" su ređali pobede sve dok se omaleni Tajron Magzi Bougz, kasnije NBA zvezda, nije poigrao sa budućom ikonom evropske košarke Draženom Petrovićem. Sa svoje nepune 22 Dražen je već bio "zver". Cibonu je prethodne dve godine bukvalno nosio do titula evropskog šampiona i sada je trebalo da to isto učini sa reprezentacijom. Euforija je, međutim, splasla kada se čovek od svega 160 centimetara poigrao sa "Jugom". Uz asistencije "Admirala" Dejvida Robinsona, Stiva Kera, Ronija Sajkalija, Kenija i Čarlsa Smita... Upropastio nas je do te mere da smo svi pričali o tipu koji se "Draženu provlačio kroz noge". Poraz od Amera značio je i teži put do finala - preko našeg najvećeg košarkaškog neprijatelja - Sovjetskog Saveza.
Doživeli smo spektakularni poraz. Toliko moćan da je suze na obraze naterao i i onima koji retko kad zaplaču, a kamoli detetu tek opčinjenim sportom.
Imali smo velikih "plus devet" na manje od minut do kraja. Posao je praktično bio završen, trebalo ga je samo privesti kraju. Skakao sam po stanu, grlio ukućane. Niko nije sedao, hteli smo na nogama da dočekamo poslednji zvižduk i pobedu protiv moćnog tima Aleksandra Gomeljskog.
Utakmica je još više dobila na važnosti i zbog odnosa koji je domaćin prvenstva imao prema Jugoslaviji. Madriđani nas zbog Dražena (uništavao Real u KEŠ-u) i afere na Kanarskim ostrvima tokom Mundobasketa nisu podnosili. Stali su uz Sovjete i bodrili ih strasnije nego Atinjani Litvance 1995. Jugoslavija ih je, međutim, utišala... dok im ponovo nije dala razlog za histeriju.
Hiljadu puta prepričana sportska tragedija odigrala se u poslednjih 45 sekundi regularnog dela i dodatnih pet minuta produžetka. Gubili smo lopte, a Sabonis, Tihonenko i Valters pogađali trojke iz očaja. Jugoslavija je bila u agoniji i mi pored malih ekrana.
Utehe te večeri nije bilo...
...
Svetsko prvenstvo u fudbalu 1990.
ČETVRTFINALE: SFR Jugoslavija - Argentina 0:0, penalima 2:3
Stariji, iskusniji i još strasniji za sportom.
Konačno, dočekao sam početak Mundijala u Italiji. Prvog i drugog u mom životu se nisam sećao, tek kroz maglu EURA 84, a u Meksiku nije bilo Jugoslavije. Dane do početka prekratio sam ekspresno popunivši dva Paninijeva albuma. Posle prvog mi je ostalo toliko duplikata da sam odmah izlepio dve trećine drugog...
Iskren da budem, nisam se nadao nekom uspehu. Kao "mladi selektor" nisam bio oduševljen Osimovim spiskom. Imao sam spremnu gomilu pitanja oko izbora tima, koji smo danima pre toga "selektirali" na završnim časovima petog razreda. Utakmicu sa Nemcima dočekao sam pred, tek specijalno za Mundijal kupljenim, "Hitačijem" da bi se izbegla svaka eventualna nervoza koja je mogla da ugrozi nesmetano gledanje Svetskog prvenstva.
"To je taj Lotar Mateus"!
Kako je samo moćno zvučala rečenica jugoslovenskog komentatora kada je kapiten i "desetka" Nemaca kao iz topa pogodio donji desni ugao Ivkovićevog gola i "pancerima" na pola sata pre kraja obezbedio prva DVA boda (za pobedu su se dobijala dva boda). Izgubili smo 4:1 od budućih prvaka sveta.
Mirno i bez euforije sačekao sam pobede protiv Ujedinjenih Arapskih Emirata i Kolumbije. I danas sam stava da je u Veroni lično Bog umešao prste, jer i pored Piksijevih čarolija nikad mi nije postalo jasno kako smo eliminisali daleko bolje Špance. Bilo kako bilo, Jugoslavija je stigla do četvrtfinala, a tamo su nas čekali prvaci planete sve sa Dijegom Armandom Maradonom.
U državi koja je pucala po šavovima odjednom je zavladala euforija. Kao da nepun mesec ranije "Plavi" sa "Maksimira" na najgori mogući način nisu ispraćeni na Mundijal. Odjednom su se nacionalne i verske podele našle u senci fudbala i reprezentacije na samrti. Svi su pričali o Osimovim momcima, mogućoj taktici protiv "gaučosa", idealnih 11 za duel u Firenci. Verovali smo da možemo, jer ni Argentinci nisu znali kako su preživeli Brazil u osmini finala, koji ih je bukvalno zgazio! Neki su se klanjali fortuni, a neki "svetoj vodici" (čuvena priča o trovanju Brazilaca).
Da smo barem bili nadigrani kao nekoliko dana ranije na "Bentegodiju". Da Savićević nije promašio zicer pred kraj. Da se kao lavovi sa igračem manje nismo borili više od sat i po. Eeee, da Ivković nije odbranio penal Maradoni...
Argentina je u polufinalu!
Tajac u stanu, zgradi, ne čuje se ni na ulici ništa. Samo nekoliko trenutaka ranije sve je odzvanjalo, navijalo se, a sada se sve stopilo u tugu. Tek poneka psovka. Nisam zaplakao. Potrefio sam nekako vrata i istrčao napolje. Još je bio dan... Društvo se lagano okupljalo, svi suznih očiju. Plaču oni, plačem i ja.
...
EURO 1992
Nismo ni učestvovali...
Posle Italije '90 Nikada više nisam suzu pustio zbog poraza reprezentacije, ali mi je dosta teško palo kada je "krnja" Jugoslavija vraćena sa Evropskog prvenstva u Švedskoj.
Bio je to dobar tim, doduše bez Hrvata, tek sa po kojim Bosancem, Slovencem i Makedoncem, ali takmičarski opet veoma jak. Zbog politike nam je uskraćena pošteno izvojevana šansa da se borimo sa najboljim evropskim reprezentacijama. Bes i samo bes dok gledam reprezentativce kako napuštaju avion hrabrog pilota Steve Popova.
Došlo je vreme da se odraste prerano...
...
Nekoliko godina prinudno smo bili oslobođeni nerviranja i sekiracije zbog naših reprezentacija. Sve simpatije i ljubav bili su usmereni prema klubovima. Emocija prema državom timu polako je bledela.
Povratkom na međunarodnu scenu, posle ukidanja sankcija Ujedinjenih nacija, naši sportisti ponovo su zablistali. Ređale su se veličanstvene pobede, ali i bolni porazi. Teže mi je palo onih 1:3 odbojkaša u finalu Evropskog prvenstva u Ajdhovenu protiv domaćina, od neuspeha u borbi sa Italijanima za svetsko zlato godinu dana kasnije u Tokiju. Loše sam podneo i dva izgubljena polufinala od Švedske i Italije neposredno po završetku NATO bombardovanja – jedno na Svetskom prvenstvu u rukometu, drugo na Eurobasketu u Francuskoj. Znam da nisam imao snage da završnicu tih utakmica ispratim pored TV ekrana, već sam nervozno šetao ispred zgrade.
...
Svetsko prvenstvo u rukometu 2001.
POLUFINALE: SR Jugoslavija - Švedska 24:25 (9:14)
Sjajnu generaciju srpskih i crnogorskih rukometaša, predvođenu profesorom Pokrajcem, činio je skup neverovatnih igrača, ali i čudan talenat nepredvidivosti. Mogli su da pobede, a i da izgube od svakog. U njihov timski mentalni sklop bilo je vrlo teško prodreti. U Francuskoj su, ipak, igrali odličan rukomet.
Šveđani su nam "pakovali" pravu katastrofu i na "minus sedam" (18:11) se činilo da nismo dostojni polufinala. Sredinom drugom dela "Plavi" su vaskrsli. Na krilima Neđe Jovanovića topila se prednost Skandinavaca, da bi pet minuta pre kraja Jugoslavija povela 22:21.
Tada su na scenu stupila braća Načevski (Marjan i Dragan). Sudijski par iz Makedonije doneo je nekoliko odluka kojima nas je direktno oštetio i legendarom Peteru Levgrenu dao mogućnost da nas udarcem iz velike daljine tri sekunde pre kraja eliminiše iz borbe za zlato.
...
Olimpijske igre, vaterpolo turnir 2004.
FINALE: Srbija i Crna Gora - Mađarska 7:8
I sa vremenske distance od 16 godina ne mogu da shvatim šta se dogodilo "delfinima" u tom atinskom finalu. Mislim da je to jedina utakmica koje ne mogu da se setim gde sam je gledao.
Meč sa "večitim rivalom" Mađarskom otvorili smo sjajno i poveli 3:0. U poslednjoj četvrti, pošto su severne komšije stigle do 5:5, golovima Vanje Udovičića i Aleksandra Šapića stekli smo lepih 7:5.
Na 7:6 nismo iskoristili čak dva igrača više u bazenu.
Iako dovoljno iskusni i to smo prokockali. Mađari su nas drugi put na turniru dobili i zasluženo okačili zlato. Propala je naša poslednja nada da se u Atini čuje nacionalna himna.
...
Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010.
Takmičenje po grupama: Srbija - Australija 1:2
Tog 23. juna 2010. u Nelspruitu za mene je nestala poslednja nada stvaranja kulta reprezentacije. Sve što je gradio Radomir Antić pune dve godine, palo je u vodu za 90 minuta utakmice sa "kengurima".
Poraz od Gane, pa pobeda protiv Nemačke. Nema tog ko nije verovao da ćemo preko Australije stići do osmine finala i tog obećavajućeg kostura za nastavak takmičenja.
Izgubili smo, iako nam je i nerešen rezulatat odgovarao.
Do dugo u noć sedeli smo dežurni kolega Ivan Bogunović i ja u redakciji MONDA i sabirali utiske. Mnoga pitanja su ostala neodgovorena.
...
Par meseci kasnije dogodila nam se Turska i velika istanbulska pljačka. Ostali smo bez finala Mundobasketa samo zato što je neki sudija odlučio da ne vidi očigledno Tunčerijevo gaženje linije. Finale nam je oteto. Bujica najsočnijih psovki bila je moj jedini komentar, uz želju da se FIBA ugasi.
Siguran sam da će biti još bolnih poraza, ali i mnogo više pobeda. Taj spisak je, na sreću, neuporedivo duži.