Miroslav Raduljica kakvog ne poznajete

"Veoma mi je zanimljivo kako sam sad car, bog, legenda, a do juče sam bio istetovirani bradati majmun i splavar. Vrlo mi je zanimljivo... Ja sam isti taj Raduljica koji sam bio i 2010. Dobro, malo sam unapređen što se tiče karaktera, stabilniji sam, ali sam potpuno isti momak, istog rezonovanja, iste ličnosti i percepcije", rekao je Raduljica.

"Radulja" dodaje da ga negativni komentari nisu doticali, niti su uticali na njega.

"Ja ne čitam novine, ne pratim komentare. Čak i da ih čitam, ne verujem da bi me doticali. Ne mogu da kažem da me je briga. Možda je grubo reći, ali stvarno me ne zanima šta ko misli o meni. Imam svoj život. Naravno, bitno mi je šta kažu ljudi koje volim i do kojih mi je stalo. Kod nas generalno ljudi imaju pogrešnu percepciju o svemu, pa tako i o sportistima. Ne možeš da osuđuješ nekoga, a da ga ne poznaješ, da ne znaš njegovu priču i razloge iz kojih radi to što radi. Ne smeta mi to. Znam koje mišljenje vlada o meni. Ne utiču sada ni pozitivni komentari na mene. Dobro, lepše je kada govore dobro o tebi i kada si nekome uzor nego kada si loš primer, ali me potpuno ne dotiče šta ko priča ili komentariše o meni".

Kaže da mu novostečena slava ne prija, odnosno da se sa tim i ne "nosi" najbolje.

"Nije baš da mi prija. Nisam nikad bio u tom fazonu. Drago mi je kad vidim da su ljudi srećni, ali meni nije baš milo što sam postao toliko popularan. Imam svoj privatni život i isti sam momak kakav sam bio ranije, tako da mi ta slikanja i cimanja baš ne prijaju".

Pa, kakav je Miroslav Raduljica privatno, kakav je Raduljica koga znaju samo najbliži?

To je momak koji je vrlo elokventan, koji voli da čita, koji se zanima za istoriju, pogotovo u gradovima u kojima je živeo (Istanbul, Berlin), momak koji lako sklapa prijateljstva sa onima sa kojima "pogodi žicu"...

Vrlo mlad je otišao iz Srbije, a prvi grad u kojem je potom živeo bio je Istanbul. Taj grad, kaže, obožava.

"Istanbul mi se neopisivo svideo... Iz koje god da je neko priče može da se pronađe u tom gradu. Obično pomisle ljudi da su to muslimani, malo zatucani, zatvoreni, da je to patrijarhalna sredina, ali nije. Meni je baš zbog toga zanimljiv, zato što ima toliko kontrasta u njemu. Može da se vidi mahala, što je reč koja je ostala u našem jeziku, a znači naselje, koja je dosta siromašna, a odmah pored nje najskuplji hotel i neka ogromna kula sa poslovnim centrom. I ne samo to nego je i na svakom koraku primetno ogromno kulturno nasleđe, a i vizantijski uticaj je vidljiv u mnogim građevinama. Pošto je Konstantinopolj poslednji put pao 1453. godine, Turci su na crkve uglavnom stavljali polumesec ili digli poneki minaret i pretvorili ih u džamije, tako da se često vidi i vizantijski stil arhitekture. Omiljeno mesto mi je, ipak, Topkapi palata".

Deluje da znaš šta pričaš. Voliš li istoriju?

"Volim istoriju, pogotovo tako značajnu kao što je istorija Carigrada, odnosno Istanbula. Nisam neki veliki znalac, znam nešto i mogu da kažem ponešto o stvarima koje me interesuju".

Posle megalopolisa Istanbula otišao jeu jedan od svetskih i evropskih kulturnih centara - Berlin i zaigrao za Albu. Još jedan grad u koji se zaljubio...

"Istanbul i Berlin su mi omiljeni gradovi. Potpuno su različiti, ali su mi baš blizu srca. Prvi grad u koji sam otišao bio je Istanbul, a odmah zatim Berlin i mnogo mi je drago da je bilo baš tako jer sam se u Berlinu pronašao skoro kao u Istanbulu, ako ne i potpuno isto. Nigde nisam video tako slobodnu i opuštenu scenu da možeš, pa slobodno mogu to da kažem, da ideš go po ulici. Viđao sam ljude koji su skoro nagi kako idu ulicom i niko se nije okretao za njima. Koji god da je tvoj fazon, bilo da si roker, bajker, šta god, možeš da se pronađeš u Berlinu, ima svih scena, a ta opuštenost može da se oseti na svakom koraku".

Iako je, kako kaže, na prvi pogled odbojan, odnosno tako deluje, kaže da mu nije problem da nađe nekog prijatelja, bez obzira na to čime se bavi i odakle je.

"U Milvokiju, recimo, nisam imao toliko poznanika sa kojima bih se družio i pričao, ali imam toliko interesovanja da ne može nikad da mi bude  dosadno. Verujem da jednom normalnom čoveku otvorenog uma ne bi trebalo da bude dosadno u životu. Toliko toga na svetu ima da se sazna i nauči da nikome nikad ne bi smelo da bude dosadno".

Da li znate koliko jezika govori Mirioslav Raduljica? Četiri, a peti razume. Svuda gde je igrao (Turska, Nemačka, Ukrajina, Amerika, sada Kina) trudio se da upozna običaje, način života, kulturu...

"Mislim da je to jedno od najvećih bogatstava koje čovek može da stekne u životu. Naučiti strani jezik, upoznati te ljude, živeti kako oni žive. Za mene je to neprocenjivo. To ne može da se kupi, to može samo da se iskusi, ako si dovoljno spreman i želiš da naučiš nešto o narodu i zemlji u kojoj si. Mislim da su ljudi koji govore više jezika, iz potrebe ili afiniteta, nemerljivo bogatiji od onih koji imaju samo pare ili moć. Ne kažem da sam i ja među njima", kaže Raduljica.

Govori srpski i engleski tečno, a razume nemački, potom ruzski i turski. 

"Stvarno potenciram učenje jezika, to je jedna od retkih stvari koje mi idu životu. Uvek kad sam u nekoj zemlji trudim se da naučim njen jezik. Najbolji način da se zbližiš sa drugom kulturom je da pokušaš da kažeš nešto na njihovom jeziku. Ali ne samo zbog zbližavanja nego i zato što je meni znanje stranog jezika nemerljivo bogatstvo".

Njegova nova destinacija je Kina, zemlja koja i dalje ima ne baš prijateljske odnose sa Japanom, a Raduljica ima tetovaže gejše i samuraja.

"Poznajem opšte karakteristike Kineza. Znam da ih je Japan okupirao 1937. godine i da su Japanci počinili pokolj i druga zverstva, što je meni previše čudno. Čitao sam dublje o Japanu. Kinezi, koliko sam shvatio, nisu nikad vodili osvajački rat. A što se tiče tetovaža, čuo sam komentar na fotografiju mog tatu majstora da to nije samuraj, već neki kineski ratnik. Ne verujem da ću imati problema. Verovatno neću, davno je to bilo, a to je inače drugačiji svet nego kod nas".

Raduljičino telo je istrcano. Krase ga razne tetovaže.

"Ne mora svaka tetovaža da ima neko posebno, ili duboko, ili bilo kakvo značenje. Ako se nekom svidi neka slika, neka je stavi na svoje telo ukoliko smatra da je to potrebno. Ne treba osuđivati nikoga zbog toga. Moje tetovaže imaju neko značenje, ali ono nije nešto preterano duboko, osim ovih na prstima. To su na glagoljici početna slova ljudi koji meni znače u životu (ima ih tri; prim. aut.). Ne znam ni preterano mnogo o samurajima, iako mi se sviđa njihov kodeks bušido, koji opet ne poznajem toliko duboko da bih mogao da pričam, ali... Neke tetovaže su samo ideje mog tatu majstora, koji me dobro poznaje i veliki mi je prijatelj. Imam tu slobodu i poverenje u njega da mu kažem: 'Sada radimo za tvoju dušu, ono što ti hoćeš', a on je tako kreativan i toliko me poznaje da može to da sklopi u nešto meni blisko. I ne mora da ima neko značenje".

Među tetovažama ima i motivi iz serijala "Mračna kula", centralnog dela opusa Stivena Kinga.

"Malo je reći da volim Stivena Kinga. Obožavam ga. To je možda jedina javna ličnost sa kojom bih se slikao i kojoj bih voleo da pružim ruku. Imam istetoviranu ilustraciju Mračne kule... Mnogi mu zameraju zbog nekih raspleta u poslednjoj knjizi, što i jeste malo sklepano, ali meni je to najjači kraj uopšte. Evo, sad sam se naježio čim se setim kako se (glavni junak) penje uz kulu i prolazi kroz ona vrata... Od svih knjiga i filmova za koje znam, kraj 'Mračne kule' je najbolji. Žao mi je što se serijal završio".