Aurelijo Ševčuk, Banjalučanin koji je savladao sve tajne kožarskog zanata u radnji koju je kao krojačku 1963. godine otvorio njegov otac, već godinama kroji i šije kožnu galanteriju.
"Bavim se izradom kožne galanterije, ustvari izradom ručnih torbi, kaiševa, novčanika i tako te sitne galanterije, uglavnom proizvodi od kože", rekao je Ševčuk.
Ispričao je kako je njegov otac jako mlad otišao na krojački zanat, a u ovoj radnji uglavnom je šivao odjela po mjeri.
Aurelijo Ševčuk je elektrotehničar računara po zanimanju. Višu poslovnu školu u Beogradu napustio je, iako mu je ostao tek jedan ispit, kada mu se otac razbolio. Tada se Aurelijo koji je od malena u radioni posvetio ovoj radnji, a sada mu je ovaj zanat ”ušao u krv”. I dok zanat polako izumire Ševčuk kaže da ni ne razmišlja da bi radio nešto drugo.
"Jako dugo, poslije škole, fakulteta, jako dugo se već bavim sa tim. Odmah sam nastavio, što se kaže priključio se radioni i počeo to da radim", rekao je on za Anadoliju.
Kaže da je među mašinama koje svakodnevno koristi ostalo i nešto onih iz vremena u kojem je radio njegov otac.
"Nešto se i modernizuje, malo se ide na nešto savremenije, ali uglavnom je to taj neki stari princip rada koji je ostao", kazao je Ševčuk.
Na pitanje da li je teško održavati stare mašine, istakao je da je to jako teško, da uslovi nisu takvi da može da nabavlja nove, pa se radi na starim mašinama, koje moraju da se servisiraju i sređuju.
A u ovoj kožarskoj radnji pored raznog alata nalaze se i mašine za stanjivanje kože, kako bi se koža prilagodila proizvodu, mašine za krojenje, koje majstoru štede vrijeme koje bi izgubio za ručno krojenje, te različite mašine za šivanje.
Iako su u Bosni i Hercegovini opstale fabrike kože u Kaknju i Bugojnu fabrike za samu proizvodnju potrebno je nabavljati i materijal iz inostranstva.
"I tu je sužen izbor, mora da se izađe van BiH da bi se bilo šta nabavilo. može da se nabavi i ovdje, ima firmi koje nešto rade ali sad da bi se proizvod napravio da bude i konkurentan i da lijepo izgleda mora nabavka da se traži van granica", pričao je Ševčuk.
Pojasnio je da koža ima raznih boja, struktura, lica, a za svaki proizvod se traži nešto drugačije. Naveo je da je na primjer namjenska koža za kaiš debela, malo i kruta i traži drugačiju obradu, dok su za torbe potrebne mekše kože sa ljepšim licem, drugačije su za raditi.
Ševčuk se pri izradi svojih proizvoda bazira na to da je u pitanju prava koža, prirodni materijali i da ne radi ništa od vještačkog materijala, a uz kožu kombinuje uglavnom pamučne postave koje se lijepo uklapaju.
Na pitanje šta od proizvoda najviše voli da pravi odgovorio je: "U suštini je najviše torba, sad to je širok pojam, ima i muški program i ženski program i ne znam raznih modela i svega, nemam ništa specifično da sam se bazirao na nešto, uglavnom ono što ima posla to se radi".
Ševčuk nema prodavnicu ni izlog svojih proizvoda, a može pokazati tek malo proizvoda koje je izradio jer mu prodaja ide na specifičan način.
"Kod mene konkretno mušterije koje već kupuju kod mene znaju redovno nešto da naručuju, to su uglavnom takvi kupci. U suštini mušterije koje prepoznaju kvalitet, ništa drugo", kazao je on.
Dešava se da mušterije kod drugih vide nešto što je pravio pa naručuju da napravi i njima ili im se nešto dopada na fotografijama pa Aurelijo Ševčuk radi po fotografiji. U tom slučaju, kada nije u pitanju razrađen proizvod, dogovara se o detaljima sa mušterijom, pa izrađuje šablon, zatim i prototip, pa tek onda konkretan proizvod.
Za vrijeme posjete novinarske ekipe Ševčuk je radio na transportnim torbama za mlinove za kafu, a prema njegovim riječima ponekad radi i po narudžbama iz inostranstva.
"To jeste preživljavanje, nešto se ponekad uradi prema vani, da se radi neka usluga šivanja i to malo popravi standard, za ovako malu radionicu, ne mogu da se rade ogromni poslovi neki, radi se dosta manje i to je to", kazao je Ševčuk.
Na pitanje šta mu mušterije najviše traže rekao je da su to najčešće kaiš i muška torba, ali da se najviše traži kvalitet.
