Da li možemo da se "izlečimo" od golicljivosti, da li čovek može da zagolica samog sebe i još poneka zanimljiovst o golicanju.
Većina ljudi golicljiva je, u manjoj ili većoj meri. Golicanje je nadražaj osetljivih nervnih završetaka na površini kože, koji kod većine ljudi izaziva smeh, mada ima i onih kod kojih taj osećaj budi neprijatnost.
Najgolicljiviji delovi tela su rebra, vrat, pazuh, tabani i unutrašnja strana butina, tako da ako nekoga želite da "napadnete" - ovo su "najranjivija" mesta.
Mnogi naučnici i danas podržavaju tezu koju je još davnih godina postavio evolucionista Čarls Darvin - da je migoljenje i smejanje kad nas neko golica posledica evolutivnih mehanizama koji su nas učili samoodbrani, jer automatski pokušavamo da se udaljimo da onoga ko "napada" naša "ranjiva" mesta.
To ima logike, ako uzmete u obzir da teže povrede na golicljivim delovima tela kao što su vrat, rebra ili pazuh mogu imati i smrtni ishod. I to prilično izvestan, ako smemo da primetimo.
Druga teorija je da je golicanje jedan od načina ostvarivanja bliskosti, koja počinje da se gradi u najranijem detinjstvu, pošto će malo koji roditelj odoleti porivu da zagolica bebu tokom kupanja ili presvlačenja na primer. Naučnici koji zastupaju ovu "struju" smatraju da je smeh naš "naučeni", društveno prihvatljiv, ili, društveno korektan odgovor na golicanje.
Da li ćemo i u kojoj meri biti golicljivi određuje naša osetljivost na dodir. Osoba koja ima višu ili nižu osetljivost na dodir od prosečne, golicanje će doživljavati kao neprijatno, i teško da će se u takvoj situaciji nasmejati.
Još daleke 1897. godine psiholozi Stenli Sal i Artur Alen golicanje su opisali kao dva različita fenomena u čijem su korenu dva različita tipa reagovanja na nadražaj.
Prvi tip je knismezis, i to je "lakši" tip golicanja, koji odgovara onom kad se na primer perce prevlači preko površine kože, i budi u nama potrebu da se počešemo. Ujedno, ovo je i tip golicanja koji možemo primeniti sami na sebi.
Agresivniji tip je gargalezis, tip golicanja koji podrazumeva agresivniji pritisak na golicljive zone, najčešće prilikom igre ili zadirkivanja. Ovaj tip golicanja u najvećem broju slučajeva izaziva smeh, ali ponekad može i da zaboli osobu koju golicamo, naročito ako nemamo mere i ne znamo kad je trenutak da se zaustavimo.
Telo na prijatne osećaje reaguje zahvaljujući dvema regijama mozga koje analiziraju poruku koju im štalju nervni završeci stimulisani golicanjem. Deo korteksa analizira dodir, a onda se ta informacija dalje procesira u regiji zaduženoj za regulaciju prijatnih osećanja i mi se smejemo.
Da li je moguće odbraniti se od golicanja?
Ako se fokusirate na svoja osećanja, možete smanjiti golicljivost. Recimo, teže je zagolicati ljutitog nego lepo raspoloženog čoveka, to ste sigurno primetili. Osim toga, kad se potpuno opustimo, teže nas je zagolicati. Zato smo, na primer, kad odemo na masažu manje golicljivi nego obično.
Da li čovek može sam sebe da zagolica?
Pa, vrlo teško, a to je najverovatnije slučaj zbog toga što naš mozak unapred zna koji će osećaj uslediti i na neki način je "pripremljen", pa reakcija izostaje.