Da li je Džeri Rajs najveći svih vremena ili je to ipak Tom Brejdi? Nova priča će vam otkriti istinu o najvećem svih vremena.
Kao što sam naslov kaže, nije sve u talentu ili je izuzetno redak slučaj da talenat pobedi trening. Tu uvek postoji ono čuveno ali. To ALI je možda najgori veznik koji obično čini više štete nego koristi. Rekao bih da je Alen Ajverson bio taj slučaj gde je talenat pobedio trening, pa bih morao debelo da napregnem moždane vijuge ili da me neko vrati kroz prošlost i utakmice kako bih zapazio takvog igrača. Eto, Ajverson i Dejo Savićević.
Onda na drugoj strani imamo igrače koji su bili vanserijski u svom “prajmu”. Imamo one koji su dugo trajali, a da kvalitet njihove igre nije opadao. I takve gotovo možemo brojati na prstima dve ruke, gledajući makar po sportovima. Kad kažem trajao, mislim na igrače koji su u svojim četrdesetim igrali kao momci. Pošto ovde pričam o američkom fudbalu i ne želim da se previše rasplinem, onda ću suziti manevarski prostor pa ću reći sledeća imena:
- Tom Brejdi,
- Džeri Rajs i kraj spiska.
Verovatno i dva najbolja igrača svih vremena. Vrlo verovatno dva najbolja post-sezonska igrača koja su kročila na NFL terene. Brejdi će nekom drugom prilikom dobiti svoju priču, on je sada upravo živi u još jednom finalu i jurišu na sedmu titulu. Danas pričamo o Džeriju Rajsu. Za Rajsa se znalo, pokret levo, pokret desno, izbaci kornerbeka iz težišta i kako god mu bacite on će uhvatiti loptu. Džeri kao da je imao lepak na rukama. Najsigurniji hvatač koga sam imao prilike da gledam. Umetnik na terenu.
Da se vratimo malo u prošlost, tačnije Džerijevo detinjstvo. Otac mu je bio zidar, a u to vreme su se slagale cigle, ne blokovi. Rajs je kao klinac redovno išao do gradilišta gde bi pomagao ocu. I kao svaki uzoran sin, priskočio bi u pomoć kada je došlo do hvatanja cigli. Nije bilo rukavica, afroamerikanci su radili goloruki, kao i njihova deca, pa je tu počeo da se kali čelik, tj njegove nežne ruke. Polako su se pretvarale u mašinu za sigurno hvatanje, jer je svaka cigla bila zlata vredna.
Ali ako ste mislili da je to uvod u priču da je zbog sigurnih ruku počeo da igra fudbal, prevarili ste se. Fudbal je počeo da igra potpuno slučajno i to se desilo ovako. Godina u srednjoj školi se bližila kraju. Mladi Džeri je pokušao da otvori jedan od ormarića, dok su ostali bili na času. Direktor je u tom momentu šetao inspektorski po hodnicima i zapazio mršavog klinca u nevolji. Potrčao je ka njemu, ali je Rajs hitro umakao, mada se ni direktor nije predavao. Trčali su par stotina metara, ali je brzo Džeri umakao, ostavljajući direktora u daljini.
Nakon toga desilo se sledeće. Prvo, Rajs je bio u velikoj nevolji, jer je hteo da obije ormarić i verovatno pokupi nešto iz njega. Nikada nije rekao šta tačno. Drugi zahtev je mogao da ublaži konsekvence ovog prvog, a glasio je: “Javi se treneru fudbalskog tima”.Direktor je bio impresioniran brzinom Rajsa, mada poređenje nije bilo adekvatno, ali kada je neko brz, onda je brz. Džeri je sledećeg dana došao na prozivku i tako počinje njegova sportska priča.
Posle sjajne srednješkolske karijere uzimajući redom sva državna priznanja. To izgleda nije bilo dovoljno da bi zavredelo poziva elitnih koledža. Na kraju je stigao poziv Misisipi Stejta, pa Rajs nije propustio priliku da pokaže ostalima koliko su pogrešili što mu nisu dali šansu. Potpuno je oplemenio ekipi i ostavljao navijače otvorenih usta prilikom svojih serija hvatanja preko celog terena. Dobio je nadimak “World” (Svet), jer su saigrači govorili da bi uhvatio bilo šta što postoji na ovom svetu, samo je dovoljno da baciš ka njemu.
Sada već daleke ‘85, ređali su se pikovi, ali su tada veliki momci bili u modi. Sve do 10. pika birani su defanzivni i ofanzivni linijaši. Pik koji su Najnersi dobili od Patriota, pretvoren je u Džerija Rajsa. Par godina pre toga, Najnersi će dobiti Džoa Montanu, najvećeg kvoterbeka pre dolaska Brejdija u ligu. Na sreću Fortinajnersa, pored Džoa, tu je bio i Stiv Jang, koji će kao prvi kvoterbek uzeti još jednu titulu sa Rajsom. Montana je već imao dve titule u džepu pre dolaska Rajsa i već se upisao zlatnim slovima u istoriju franšize i lige. Rajs je došao kao božiji dar super talentovanom Montani.
Džeri Rajs je imao privilegiju da igra sa elitnim kvoterbekovima, kao što su Džo Montana, Stiv Jang, Džef Garsija i Rič Genon, što je retko kome pošlo za rukom. Istovremeno, ovi legendarni kvoterbekovima su imali čast da bacaju pasove prema Džeriju koji je mnogo uticao na njihov rejting.
Montana i Rajs su zajedno osvojili dva Superbowla pod vođstvom genijalnog Bila Volša. Čovek koji je napravio malu revoluciju ofanzivnog i defanzivnog pristupa fudbalu, koji je draftovao inteligentno, racionalno i ekspertski, je do Rajsa došao sasvim slučajno. To je bila jedna od uobičajenih noći pred utakmicu kada bi Volš gledao snimke protivnika do kasno. Nakon toga bi prebacio na pregled koledž utakmica i tada se desio prelomni trenutak.
“BIla je to jedna od standarnih noći u gostima. U hotelskoj sobi sam gledao televizor i želeo sam da pogledam šta se dešava u koledž fudbalu. Mislim da je već prošla ponoć i već sam počeo da dremam kad me je prekinuo povišen glas komentatora koji je pozivao da se pogleda neverovatan pregled poteza mladog hvatača Misisipi Steja, Džerija Rajsa. Iskreno da vam kažem, tada sam prvi put čuo njegovo ime. Privukao mi je pažnju i to je trenutak kada sam gledao u današnju živu legendu lige”
Gledajući njegove sezone, može se reći da je najdominatniji bio u sezoni ‘87. Navešću sada razloge zašto. Prvo, većinu tačdauna su postizali trkači, koji su doneli 20+ pogodaka. Sledeći je bio Džeri sa 22, uz jedan bonus koji je istrčao u trik akciji. Odigrao je te sezone samo 12 utakmica što njegov učinak podiže na još viši nivo. Ispred njega je samo Rendi Mos, po mnogima sledeći najbolji posle Džerija, ali je Rendi uhvatio 23, uz četiri utakmice više. I treća najbitnija stvar je ovo - tada još uvek nije postojalo uvedeno pravilo faula pri upućenom pasu kakvo imamo danas (pass interference). To je bila njegova treća sezona.
U čemu se još ogleda veličina Džerija Rajsa? Ogleda se u njegovim plejof simultankama sa rivalima. Znate onaj momenat kad nekom ne možete ništa koliko god se trudili. Tako je bilo rivalima sa Rajsom. Istina, imao je Montanu, pa zatim Stiva Janga, ali je Džeri bio posebna “zver”. I dalje drži rekord po broju uhvaćenih jardi u Superbowl utakmici sa čak 215 pređenih, 18 više od Rikija Sandersa na drugom mestu. Na top 10 listi, Džeri drži još dva dostignuća od 149 i 148 jardi u druga dva finala koja je osvojio. Na to da dodam, da ima ubedljivo najviše uhvaćenih jardi u Superbowl utakmicama.
Jedinstven je i po tome što je dva puta hvatao tri tačdauna u finalima. Sa ukupno osam hvatanja za tačdaun, takođe je apsolutni rekorder, koga će po svemu sudeći bilo koji igrač teško dostići. Ne postoji risiver koji je skupio više poena od njega u finalima. U njegovom društvu su jedino trkači i šuteri. Gledajući sve njegove predstave, posebno plejof izdanja, jer na kraju samo se plejof računa - dolazimo do toga da bez dvoumljenja možemo reći da je Rajs najbolji napadač koga je američki fudbal dao. Kada to pogledaju nekadašnji skauti Najnersa, koji su inače rekli da je previše spor za NFL, sigurno da ih obuzima neizmerna sramota.
Legendarni Volš da je ipak gledao drugim očima. Jednom prilikom je ispričao da je greška skauta ta što gledaju sve linearno. Upoređuju brzine trkača, risivera, gledajući čuveni sprint na 40 jardi. Ono što je Volš zapazio kod Rajsa bila je njegova “funkcionalna brzina”, kako je stari lisac zvao. To bi bila sposobnost trčanja i izbegavanja protivnika sa loptom u rukama, kao i broj osvojenih jardi nakon hvatanja. Danas to možete videti kod Devonte Adamsa, ranije kod Rendija Mosa i isprva kod Džerija Rajsa, koji je napravio pravu kliniku od tog manevra.
Džeri Rajs je dobio nezvaničnu titulu "Najboljeg trkača ruti" u ligi. Nije bilo igrača koji je preciznije i sa više promena pravca trčao rute, koje su ga ostavljale otvorenim za pasove Montane, Janga, Garsije i Genona.
Ali da ne pomislite da je naslov bio klikbejt, sve što je Rajs napravio je rezultat manijakalne posvećenosti treninzima i radna etika koja ga je pratila, koja mu je na kraju dozvolila da toliko dugo opstane u ligi na visokom nivou. Šta reči o čoveku koji je sa 40+ godina beležio sezone sa preko 1000 uhvaćenih jardi uz učešće u Superbowlu. Njegov režim treninga je bio prilično unikatan i drugi su izbegavali da ga kopiraju, jer su smatrali da previše troši telo. Zapravo ga je Rajs trenirao tako da može dugo da izdrži. Ovako je to izgledalo.
Obično bi hvatači posle uspešnog pasa na treningu krenuli nazad ka skrimidž liniji. Ali ne Rajs. Gde god da bi uhvatio loptu on bi istrčao rutu to end zone. Ostajao bi dugo nakon što bi ostali otišli kući i vežbao uz pomoć mašina koje su ga hranila loptama. Svaki put bi istrčao do end zone. Spektakularnije od svega bio je njegov režim van sezone. Od sedam dana u nedelji vežbao bi čak šest. Gotovo pola dana bi bilo posvećeno treningu. Prvo su na redu bile kardio vežbe, pa nekih šest kilometara trčanja uzbrdo (San Francisko je pun uzbrdica i nizbrdica), da bi nastavio sa deset ruta sprinta na 40 jardi pod udarima vetra i onda bi se prebacio u teretanu.
Ovo je postalo toliko legendardno da su igrači dolazili da treniraju sa njim, ali bi većina odustala već posle jednog do dva dana, jer bi se razboleli od toliko intenziteta treninga. Rajs je svoje telo navikao na takav režim. Udarci koje je dobijao na terenu, a koji su u njegovo vreme bilo kudi-kamo žešći nego sada, nisu mogle da ugroze njegovu dugovečnost u ligi. Ali trik Džerija nije bio samo u neprekidnom ponavljaju istog obrasca, koji vas dovede do zida, već je stalno unosio minimalne promene koje bi ga terale na greške koje je ispravljao i tako je iz dana u dan bio sve bolji.
Rajs je znao da nije među najbržim hvatačima, čak je bio među osrednjim. Ali mu takva brzina i nije trebala. Trebale su mu što preciznije rute, sa što manje greške. Trebao mu je što bolji odraz kako bi nadskočio korner bekove i sejftije, kao i snaga da odbije nalete odbrane. Istrčavanje ruta je doveo do savršenstva. Trening snage dao mu je mogućnost da odbije čak napade najjačih udarača. Trčanje uz udare vetra dali su mu mogućnost da instant ubrzava kada za to ima potrebu, a trening izdržljivosti mu je pomogao da bude na jednakom nivou energije u poslednjoj četvrtini, kao da je tek počeo. Pronašao je mesta gde dovođenje veština na maksimum, mogu praviti veliku razliku u igri. Brzina kao vrlina mu nije bila uopšte bitna, jer jednostavno nije pravila razliku kada vas čuva više od jednog igrača. Eto zašto je Džeri jedinstvena zverka u sportu, generalno, ne samo u američkom fudbalu.
Ako pitate Mosa i Ovensa, oni će se uzajamno postavljati ispred Džerija. Ali kada zaista uzmemo sve u obzir, Džeri je prvi. Bez dvoumljenja. Ne bi smelo da ga bude. Rajsa, kao i sve zvezde ima ego, ali ga nikada nije stavio ispred tima i saigrača. Nije se žalio kod sudija, nije se žalio kod medija, ni vlasnika. On je trenirao do ludila. Postao je najbolji ili drugi najbolji svih vremena. Ali je svima pokazao da je trening 99%, a talenat onih malih 1%.
(MONDO)
