Pročitajte drugonagrađenu priču Mondo.ba konkursa iz 2017. godine „Priče iz komšiluka 1“. U pitanju je urnebesni, insajderski uvid u narodni običaj pod nazivom „slava“...
Mlaka supa
Šest ujutru. Nema veze što sam rekla da me pusti barem do osam, jer prvi gosti stižu tek oko jedan, a sve je spremno. Odvrnuo je Miloša Bojanića „Bosno moja, jabuko u cvetu, što me pustiii, što me pustiiiii...“, pjeva i zove jer se kafa već ladi. „Mićo, pusti djecu nek još malo odspavaju, znaš da je noćas do dva ribala fuge u kupatilu i glancala escajg i čaše“.
Nisam ni progledala, ona mi gura sarmu pod nos da vidim da li je dobro kuvana, je li kupus žilav. Znate, kod nas se sarma savija dan ranije i moraju se sve izbrojati. Čuj zašto?! Pa, zbog kvote. 50 komada za Božić, 100 za slabije, 200 za jače slave, 300 za sahrane. Kuva se cijelu noć na jedinici, ispotiha, natenane, da sutradan bude topla i svježa.
Dobro je, mislim u sebi, barem smo odustali od slanih rolata. Dolazi tek 20ak gostiju, a ona je pored supe, sarme, junetine, svinjetine, bureka, sirnice, salate, česnice, domaćeg hljeba, baklave i torti, mislila da spremamo još i to. Samo nemoj da nestane i nemoj da neko ne jede.
„Uzmi Dragice, odvojila sam ti ovu bošariju“. Prika maklja domaći vruć hljeb, a prija ga gazi pod stolom i misli da niko ne vidi. Ne zbog hljeba, već radi treće prazne flaše piva pred njim. „Znaš šta ti je doktor rek'o, nastavi da piješ i traži sebi grobno mjesto. Čir samo što nije pukao.“ Svi smo čuli, a kao da nismo.
Tradicionalno se kočopere na ujaka što bira nemasno, jer zaboga on jedini ni od čega ne boluje. „Ajde bogati, šta paziš, pa mora se od nečega umrijeti.“ U našem narodu je nepoznat koncept da neko ne krka, nego staje na jednom parčetu mesa i dvije rakije „samo prevencije radi“. Zdravstveni bilteni se i dalje redaju, što prisutnih, ali tako i onih trećih. Bilans mrtvih, takođe.
Sreća pa mi je gornja kora baklave ispala malo suvlja, a sama đakonija prilično blijeda, nimalo rumena, te je opsežan pregled svjetske i domaće politike zamijenio splet savjeta kako se „vruća baklava zaljeva hladnom agdom ili obrnuto“. Neizbježne su bile samo dvije vodeće parole... Tramp – tako im i treba kad su nas bombardovali, Mile – čuvar srpstva ili krivac što su komšiji oduzeli reno klia jer kasni sedam rata kredita. Hvala nebesima što je Đoković pobijedio, te nismo prisustvovali krojenju njegovog treninga i menija. Svi znamo da je počeo da gubi jer ne jede meso, jer mu ona njegova stalno nešto mućka. Srbin mora jesti slaninu i tačka! „Kakve travuljine, neka uzme malo ovog prošaranog“, dobacuje tečo Slobo koji je psovao do askurđela jer nam ne radi lift, a stanujemo na petom.
Drago mi je što su ovaj put obišli rodicu Miru, zamislite, još uvijek neudatu. Stara cura od 34! (Inače bih i ja bila na tapetu s Mirom, ali se skoro udadoh i tu mi je muž. A zet je u kući svetinja!) Zato je kum Dale nastradao za sve nas. Niti im je podario unuke, em napustio državnu službu da tamo nešto „fri lensa“, em žena zarađuje više od njega. Daletovu knedlu u grlu prekida komšija Buco koji je još u fazi sarme krenuo da priča o švercu benzinom i subotičkim alkoholom tokom rata, te kako je izgubio ruku.
„Jedite, što ne jedete, de uzmite. Bobo sine, de dopuni supe.“ Ulazi u kuhinju i napominje da ne zasipam svu, nego dio i da mora da se puši, da bude vrela. A ja se pitam kako sam za ovih 30 godina života, od kojih sam 12 odvojena od nje uopšte kuvala supu. Vjerovatno mlaku.
Ugrijala se rakija, ohladilo meso. Uhvatilo piće, a pustila meza. Spremaju se svi da idu. Stricu je očito neprijatno jer je strina svukla svu prošlogodinju šljivu i hvalila svinjetinu misleći da je junetina. „Ajmo Fato, znaš da mali sutra mora na ekskurziju, ajmo.“
Nakon ubjeđivanja da još ostanu „Pa gdje ćete, još je rano?“, pozdravljaju se ne zamijerajući, zovući jedni druge da dođu.*
Svaka sličnost sa stvarnim likovima, događajima i doživljajima je slučajna, ali i neminovna. Svaki Đurđevdan je vjerovatno svuda isti. Da nas nema, trebalo bi nas izmisliti. A ja sam, umjesto gunđanja oko svega, na jutjubu naštimala Miloša Bojanića i pohvalila kupus iz sarme. Uopšte nije bio žilav.
Jorgovanka Tartuf, Banjaluka
...........
(Priča "Mlaka supa" osvojila je drugu nagradu na Mondo.ba konkursu iz 2017. godine "Priče iz komšiluka 1". Autorka je nagrađena tabletom Alcatel, koji je poklonila kompanija m:tel, a priča je objavljena u istoimenoj knjizi ***besplatan download***, u izdanju kuće Imprimatur)