U subotu 3. marta na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske, biće održana praizvedba predstave "NAŠI DANI" po tekstu Željka Stjepanovića, u režiji Juga Radivojevića.
Scenografiju predstave potpisuje Dragana Purković Macan, kostimografiju Jelena Vidović, za scenski pokret je zadužena Miljka Brđanin, lektori su Milorad Telebak i Nataša Kecman, a izbor muzike zadužen je Jug Radivojević. Predstava "NAŠI DANI" biće izvedena sa početkom u 20 časova, a prva repriza je predviđena u četvrtak 8. marta u 20 časova.
"Naši dani"
Autor: Željko Stjepanović
Reditelj: Jug Radivojević
Scenograf: Dragana Purković Macan
Kostimograf: Jelena Vidović
Scenski pokret: Miljka Brđanin
Lektori: Milorad Telebak i Nataša Kecman
Izbor muzike: Jug Radivojević
Inspicijent: Miodrag Markićević
Sufler: Maja Kalaba
Lica
(prema redoslijedu pojavljivanja)
Dragana Matić: Nataša Perić
Nikola Matić: Nikola Erceg
Ministar: Goran Jokić
Dušanka: Vedrana Mačković
Dara: Gordana Milinović
Suzana Sakan: Maja Vujanović*
Drago Ćuk: Ljubiša Savanović
Koviljka: Miljka Brđanin
Stojan: Bojan Kolopić
Bojan: Rok Radiša
Mara: Radenka Ševa
Bobo: Danilo Kerkez
Vojo: Željko Erkić
Đoko Slezena: Ognjen Kopuz
Simo: Dragoslav Medojević
Čičak: Vladimir Đorđević
apsolvent Glume na Akademiji umjetnosti Banjaluka, u klasi prof. Željka Mitrovića
Čovjek u Našim danima
Čovjek je zao, sujetan, licemjeran, gord, prek, primitivan, proračunat, neiskren, lažljiv, pokvaren, podmukao, nestručan, samoživ, arogantan, bahat, namrgođen, bezobrazan, prevarant, lopov, ubica, zlikovac…
Čovjek je dobar, pažljiv, plemenit, saosjećajan, human, iskren, blag, moralan, pravdoljubiv, čestit, pun razumijevanja, darežljiv, sklon empatiji, oprostu i pokajanju, stručan, nenametljiv, nasmejan, produhovljen…
Čovjek mrzi…
Čovjek voli…
Čovjek bira sebe…
Budi čovjek… Izaberi…
Jug Radivojević
Moji Naši dani
Naši dani su nastali kao moja unutrašnja borba sa samim sobom. Jedna polovina mene govorila mi je da bi trebalo da odem iz ove nesrećne i neuređene zemlje. Nesrećne zbog rata, neuređene zbog loših politika koje su nas dovele na rub egzistencije. Zemlja u kojoj ako ne znate da se „snalazite“, uglavnom na štetu drugog, ukoliko nemate nekog ili sami niste na „položaju“, tonete. Druga polovina mene govorila mi je da treba da ostanem i da se borimo da ne potonemo svi zajedno. I tako, u toj unutrašnjoj borbi, prolaze Moji dani, u pokušaju da samom sebi objasnim šta nam se to dešava. Zašto tonemo sve dublje u beznađe, nemoral, neizvjesnost, siromaštvo? Zašto su oni najpametniji među nama, koji bi trebalo, znali i mogli da nas vode, davno otišli iz ove zemlje? Nikada u ovoj zemlji nisu cvjetale ruže, Kočić je pisao o Svojim danima: „…u ovoj blagoslovenoj zemlji sinekura i orijentalskog ulagivanja za masan zalogaj, u ovoj pometenoj zemlji gdje se kojekakve beskičmene šuše busaju u prsa, stavljajući se sa beskrajno komičnom pozom na neko vrhovno nacionalno gledište, u nečasnoj namjeri da obmanu sve i pod sobom i okolo sebe. Oni koji punim pogledom, i u širinu i u dubinu, vide sveopštu ukmećenost i poraboćenost našu, s jezom u duši osjetiće svu tragičnu istinu i oporost ovih Šantićevih stihova:
U polja naša Iskariot uđe
I njive naše postadoše tuđe
Na nas pade guba i rugoba“.
Taj Juda Iskariotski koji je za šaku srebrnjaka izdao Isusa, provlači se kroz istoriju sve do današnjih dana, mijenjajući oblik i lice, čas je to političar koji vas ubjeđuje da vam želi dobro, samo da glasate za njega, čas je to vaš najbolji prijatelj koji traži vašu pomoć da se „malo“ okoristi u zgodnoj situaciji, čas rođak koji traži „sitnu“ uslugu a ne možete da ga odbijete, čas komšija koji vas kroz suze moli da mu „učinite“ nešto sitno, sve dok se i sami ne pretvorite u Iskariota koji radi samo za vlastiti interes, izdajući i sebe i sve oko sebe za šaku srebrnjaka.
Vladislav Petković Dis u svojim Našim danima, od koga sam posudio naslov za svoju dramu, piše:
Razvilo se crno vreme opadanja
Nabujao šljam i razvrat i poroci
Podig’o se truli zadah propadanja
Umrli su svi heroji i proroci…
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko popeli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su naši suvereni…
Moja želja je bila da sve te likove iz jazbina i kanala izvučem na scenu, da ih osvijetlim, da ih bolje vidimo, da ih upoznamo, da vidimo pod svjetlima reflektora kako bujaju taj šljam, razvrat i poroci, kako se na visoko penju sutereni i postaju naši suvereni. Da nemoralu dam oblik, da mu dam ime i prezime. Jer kao što Šekspir u svom govoru glumcima kaže: „…cilj glume čiji je zadatak u početku i sada bio i jeste da bude, tako reći, ogledalo prirode: da pokaže vrlini njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a samom vremenu i biću svijeta njegov oblik i otisak. Sad, ako se u tome pretjera, ili ne dotjera, neznalice će se možda smijati, ali će pametnima biti vrlo mučno“.
Željko Stjepanović