Na današnji dan pre 30 godina preminuo je sjajni Pavle Vuisić. Bio je odbijen na glumačkoj Akademiji, ali je ostvario fenomenalnu karijeru. Bio je u svađi sa Čkaljom. Nije hteo popove na sahrani, ali ni komuniste.
Važio je za čoveka koji je uglavnom mrzovoljan, nezainteresovan za ogromnu većinu tema koje se drugim ljudima čine važnim; govorili su da je težak (ne samo po kilaži, dabome), da je namćor, da nema strpljenja ni želje da se dopadne drugima. Najviše od svega je prezirao udvoričko ponašanje i lažnu ljubaznost".
Bio je i ljubitelj domaće rakije. I poezije. Pavle je ponekad umeo da uzme olovku i papir (kakav god nađe u blizini) i napiše, onako iz cuga, dobru pesmu ili stih.
EVO JEDNE:
"Bože, šta misliš,
ima li koga da ovo reši stanje
O, Bože, ako se ti išta pitaš i upravljaš,
ne znam...
ali, ovo je sranje"
Znate ga kao "Paju" iz "Kamiondžija", kao "Jocu" iz "Otpisanih", kao "Miškovog oca" iz "Ko to tamo peva", kao Milutina Tpalovića iz ludog filma "Maratonci trče počasni krug"... Znate ga!
Sećate se one čuvene scene iz "Otpisanih" kada su Tihi, Prle i ekipa razbucali Gašparov štab i onda umirali od smeha u automobilu?
MONDO je na ranijoj tribini o "Otpisanima" pitao Voju Brajovića (Tihi) da li je ovaj smeh bio "namešten" ili su se zaista zacenjivali od smeha:
"Ne, nije (bio namešten, odglumljen). Mi smo se sjajno družili svih tih godina i tada smo se prisetili nekih dogodovština i počeo je opšti smeh".
Nabrajati Vuisićeve bravure je "dugo putovanje" u neke od najdragocenijih i najprijatnijih iskustava koje je svaki ljubitelj filma iskusio gledajući sve te filmove koje je ovaj glumac, ovaj umetnik obojio svojim talentom.
MONDO TV O PAVLU VUISIĆU
Na današnji dan, pre 30 godina, ostali smo bez "namćora i poete koji je voleo jednu Miru".
"Odlasci na teren su mu teško padali. A, kada su bile premijere, bilo je užasno... Nije želeo da izađe na binu. Nije voleo da priča o filmu. Uvek je bio u nekoj kontri. I takav - poseban. Vrlo brzo sam shvatila da ne smem da ga pratim. Za njega je film bio robija. Sećam se trebalo je da putuje u Hrvatsku na snimanje. Voz polazi u 12, a on otišao nešto da obavi... i nema ga, pa ga nema... Ne znam gde je. Posle ga vozim do železničke stanice. U Namanjinoj ulici mi kaže: 'Vozi kroz crveno.' Ne znam ni šta je mislio. Možda i da nas zaustave pa da ne mora da putuje. Volela sam ga i sve sam izdržala. Znala sam mu narav. Mene su svi gledali sa strane i - čudili se. Bili smo im nespojiva kombinacija. On i ja, njegova Sule", govorila je njegova Mirjana.
U Muzeju knjige i putovanja Udruženja "Adligat" na Banjici postoji i Legat Pavla i Mirjane Vuisić. Tamo možete da vidite testament u kojem Vuisić psuje obilno, videćete i originalne ključeve kamiona iz serije "Kamiondžije" i nežne pesme koje je pisao na salvetama... I da čujete neverovatne priče o ovom glumcu.
Pavle Vuisić je glumio u mnogim jugoslovenskim filmovima koji su se bavili Drugim svetskim ratom, partizanskom borbom (koja je u ono vreme, naravno, bila iskrena, čista i neupitna)... Ali, privatno on sve to nije podnosio, jer je bio zakleti antikomunista i bio je, valjda, jedina osoba u SFRJ koja je, bez kazne, odbijala susret sa vrhovnim vođom Josipom Brozom Titom.
Zanimljivo, Tito je naredio svojima da ga kidnapuju i dovedu pred njega kako bi ga upoznao!
O TOME ZA MONDO PRIČA PREDSEDNIK UDRUŽENJA "ADLIGAT" VIKTOR LAZIĆ:
"Kod nas se nalazi Legat Pavla i Mirjane Vuisić, ovo su sve njegovi rukopisi, pesme, scenariji za filmove... Ovde je i njegov originalni testament. Napisao je tri testamenta i sva tri su ovde. Zahtevao je dve stvari. Nije voleo nikakvu vrstu licemerstva i traži da mu šestorica popova pevaju na sahrani, ali u sebi tako da ih on ne čuje, čak ni mrtav. I da mu nikakav komunista ne drži govor. Plašio se da će komunisti od njegove sahrane da naprave spektakl, a on je bio antikomunista. To je, možda, i najveća ironija njegovog života. On je postao simbol te jugoslovenske, komunističke kinematografije, a istovremeno je bio antikomunista. Da je neko drugi bio u pitanju, glava bi mu letela davnih dana. Međutim, Josip Broz Tito je voleo Pavla i njegove šarmantne uloge i hteo je da ga upozna, ali je Pavle to odbijao. On je bio jedini koji je smeo da odbije Tita. Ali, Tito je poslao ekipu da ga kidnapuju, da ga vodedu milom ili silom. Našli su ga kako peca, u gaćama i majici i tako su ga uzeli sa čamca i odveli pred Tita. Kada su ga doveli u palatu, dali su mu da obuče odelo, što je Vuisić odbio uz reči: 'Ako ste me uzeli ovakvog, onda me u gaćama vodite kod Tita!'. Duže od sat vremena razgovarao je sa Titom u donjem vešu".
Dakle, Vuisić nije želeo na sahrani ni popove, ni komunističke govore (nije voleo komuniste jer je bio na Sremskom frontu i vieo je strahote, a i njegovog oca su progonili komunisti).
U testamentu, koji je izložen u pomenutom legatu piše (doslovce):
"Ne želim da mi nikakav komunista drži govore, jer ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već ću ustati i večno ću da morim, i ne samo njega već i sve... (pa kreću psovke)".
Vuisić nikada nije završio ni dan glumačke škole, nije podnosio Miodraga Petrovića-Čkalju, a za svoju glumu, kojom se bavio isključivo zbog novca, govorio je: "Ja ne glumim, ja se ponašam".
IZ PERA KOLUMNISTE MONDA MLADENA NIKOLIĆA:
Pavle Vuisić rođen je u Beogradu 10. jula 1926. godine. Otac Miša bio je pravnik, zaposlen u državnoj službi, majka je studirala književnost. Vuisić je svoje detinjstvo upamtio najviše po čestim selidbama, tokom tridesetih, sve do rata 1941, kada se porodica vratila u Beograd. Kao osnovac, Pavle je menjao škole, kuće, gradove... Očev posao bio je glavni "krivac" što su proveli nekoliko godina na Kosovu, u Crnoj Gori i Makedoniji. Tako se, eto, mlađi brat Dušan rodio u Prizrenu, 1929. godine.
Rat je bio teško iskustvo za celu porodicu - braća Paja i Dule jesu išli u gimnaziju ali slobodno vreme neretko su provodili radeći svakojake posliće, kako bi pomogli roditeljima da svi zajedno lakše podnesu nemaštinu.
Taman kada su partizanske i sovjetske jedinice oslobodile Beograd, Pavle je postao punoletan - to je bilo dovoljno da bude mobilisan i poslat na zloglasni Sremski front, u proleće 1945. Mladić je uspeo da pregura i tu nevolju i živ se vrati u svoj rodni grad. Odmah zatim, stasiti maturant je upisao književnost. Iako je rat završen, glad i surov život nisu bili prošlost, naprotiv. Pored učenja, bio je prinuđen da se lati teških poslova kakve je jedino i mogao da nađe; radio je jedno vreme u fabrici kao monter, istovarao vagone na železničkoj stanici i tome slično.
Tokom studiranja Pavle se upustio u novinarstvo, radeći u Radio Beogradu, u gradskoj hronici. Nekako u to vreme mu se ideja o glumačkom pozivu učinila primamljivom, pa se priključio pozorišnoj grupi u Pančevu. Ipak, njegovi pozorišni dani nisu potrajali - odlučio je da batali mali lokalni teatar i pokuša da upiše Pozorišnu akademiju.
Da, Pavle Vuisić je odbijen, za njega nije bilo mesta na Akademiji. Ko bi tada mogao i da pomisli da će taj krupni mladić grubog lica i dubokog, promuklog glasa bez naročite dikcije postati jedan od najcenjenijih filmskih glumaca sa Balkana? Da će se njegovim interpretacijama klanjati filmadžije sa svih meridijana, da će ga kritičari uzdizati do neslućenih visina, rezervisanih za one najveće?
Za Vuisićevu filmsku karijeru, tačnije, za njen početak posebne zasluge pripadaju jednom od pionira srpskog posleratnog filma - Vojislavu Nanoviću. Njegova filmska bajka iz 1950. godine, antologijski "Čudotvorni mač" (sa Radetom Markovićem u vodećoj ulozi) zauvek se piše kao prvi igrani film u kojem se pojavio Pavle Vuisić, 25-godišnji naturščik, obukavši glomazni kostim viteza.
Kažu, svaki početak je težak. Ni za Paju nije bilo izuzetka od tog pravila - u ondašnjoj više nego skromnoj filmskoj produkciji nije bilo mesta za talentovanog glumca bez diplome i to je potrajalo. Tek 1955. Paja će ponovo snimati pod Nanovićevom palicom, ovoga puta u partizanskom filmu "Šolaja", sa Milivojem Živanovićem kao neustrašivim ustanikom koji predvodi oružani otpor ustaškim legijama.
Dve godine kasnije, Vuisić se, sa ulogom redara na stadionu, pojavio u filmu koji je svojom urbanom tematikom proširio ondašnje okvire jugoslovenske kinematografije - reč je o zanimljivom melodramskom omnibusu Vladimira Pogačića pod nazivom "Subotom uveče", filmu koji je i danas sinonim za prve filmske korake mnogih potonjih velikana našeg glumišta: Bate Živojinovića, Jovana Janićijevića Burduša, Bate Paskaljevića i drugih.
Naredni film u Nanovićevoj režiji, najviše je upamćen po tome što je upravo Pavle bio taj koji je dobio prednost u izboru glumca za vodeću rolu. Reč je o veoma dobroj psihološkoj drami "Tri koraka u prazno" (1958) u kojoj se Pavle doslovno razigrao, u najboljem smislu reči. Njegovog lađara Obrada koji prolazi kroz bračni brodolom kritičari su dočekali sa oduševljenjem, upotrebljavajući superlative u izobilju. Za ovu ulogu Vuisić je nagrađen i pulskom Zlatnom arenom. Bio je to prvi put da je jedan naturščik, ali kakav, dobio najveću glumačku nagradu. Te iste sezone Pavle je glumio u pet filmova!
Vuisić je na velikom platnu bio jednostavno bezgrešan. Poznato je da se filmski dublovi nikada nisu snimali zbog njega, već zbog greške nekog drugog aktera. U koju god ulogu da se ušunjao, u kakvom god kostimu se pojavio, koliko god mu replike bile kratke, a uloge sporedne, bio je vanredno uverljiv, do nivoa dokumentarnosti. Njegova gluma, iako u izvesnom smislu oskudna kada su u pitanju zanatske finese, bila je "stvarna" na način da se s punim pravom može smatrati naturalizmom.
Tokom šezdesetih godina, Pavle je ređao te svoje glumačke bisere, iz filma u film. Likovi u ostvarenjima kao što su "Bolje je umeti", "Mačak pod šljemom“, "Kota 905" i "Prometej s otoka Viševice" sjajni su primeri njegove impresivne sposobnosti da izvaja stvarne, živopisne ljude sa našeg prostora, da im udahne emociju, podari dubinu i karakter, bez obzira da li je u pitanju pozitivac, luzer ili neki mračni tip.
Vuisićev stil mogao bi se opisati kao sirov, nepoliran ali dubinski precizan. A to je na filmu više nego očigledno, dubina interpretacije je nešto što objektiv kamere neumitno "hvata" i prikazuje publici baš onakvu kolika i jeste; krupni plan, tu Vuisić jednostavno nije mogao da omane, nije umeo da bude neubedljiv. Neretko su ga poredili sa Spenserom Trejsijem, mada, mislim da je poređenje sa Žanom Gabenom možda umesnije. A kad opet malo razmislim, Pavle je bio jedinstven, od glave do pete, od pogleda do izgovorene reči.
Saša Petrović u svojoj ekranizaciji Bulgakovljevog "Majstora i Margarite" (1972) Vuisiću daje da odigra demona Azazela, ulogu za koju mislim da je jedan od najupečatljivijih dijabolika u istoriji filma. Sam film stigao je možda negde do pola puta u nameri da oslika satiričnu viziju velikog ruskog pisca ali zato je Pavle u "Majstoru" ostavio trag koji se meri miljama.
Iste godine, briljirao je kao legendarni profesor Kosta Vujić u TV drami koja je, 40 godina kasnije, doživela rimejk u vidu popularne serije u režiji Zdravka Šotre. Ali sve te njegove maestralne role nisu bile ni izbliza popularne kao nezaobilazni šofer Paja Čutura. U tandemu sa Čkaljom (kao kolegom Jaretom), Vuisić je direktno "odgovoran" za stvaranje najpopularnijeg filmskog dueta u istoriji jugoslovenske kinematografije. Popularnijeg čak i od Prleta i Tihog. Naravno, reč je o kultnoj TV seriji "Kamiondžije".
Iako se, mimo snimanja, Čkalja i Paja, dva potpuno različita karaktera i još različitija glumca, nisu najbolje slagali, pred kamerama bili su izvanredni i publika nije mogla da im odoli. Njihova suprotnost, nalik na Voltera Mataua i Džeka Lemona u sjajnoj "old skul" holivudskoj komediji "Neobičan par“, bila je okidač za urnebesne situacije koje su od "Kamiondžija" stvorile mitsku TV seriju na Balkanu.
Pajina supruga Mirjana posvedočila je (u knjizi "Posle fajronta" Aleksandra Đuričića) o tom antagonizmu između Čkalje i njenog supruga:
"Čkalja je često preglumljivao, a Pavle je zbog toga ključao. Kada je Televizija, desetak godina posle 'Kamiondžija' želela da snimi nastavak, on nije hteo ni da čuje“. Na kraju je ipak pristao (za pozamašan honorar) i tako je nastao film 'Kamiondžije opet voze'".
Vuisićeve glumačke minijature, uloge koje su obično zauzimale po nekoliko minuta u nebrojenim filmovima, pravi su dragulji glumačkog stvaralaštva. Ta njegova "niska bisera" koja broji više od 100 naslova jedno je od najsjajnijih blaga jugoslovenskog filma. Kreirajući brojne likove iz svih slojeva društva, iz najrazličitijih epoha, Pavle nam je ostavio vanvremenski prikaz ovdašnjeg podneblja i ljudi koji ga nastanjuju, stvaralačko nasleđe koje predstavlja mnogo više od studije balkanskog mentaliteta.
Njegov nepresušni talenat omogućio mu je i da, bez ikakvih poteškoća, glumi u filmovima i serijama u kojima je tumačio uloge Zagoraca, pričajući kajkavskim narečjem, baš kao da je rođen u Varaždinu, a ne u Beogradu. Bio je omiljeni glumac hrvatskog sineaste Vatroslava Mimice koji praktično nije mogao ni da zamisli rad na filmu bez ovog glumačkog genija. U njegovim ostvarenjima Vuisić je tumačio i uloge Dalmatinaca, bez po muke.
U američkoj melodrami "Suton" (The Twilight Time, 1982), projektu Dana Tane u režiji Gorana Paskaljevića, Pavle Vuisić bio je jedini od naših glumaca koji je glumio na tečnom engleskom jeziku (!), pa nije bilo potrebe da bude nahovan, kao što je bio slučaj sa ostalima.
Ako bih poželeo da nekom strancu koji o nama ne zna ama baš ništa pokažem nešto što bi mu približilo naše rezone, narav, našu logiku, pokazao bih mu Pajine filmske likove. I još bih mu pomenuo da je, jednom davno, veliki Orson Vels (pretpostavio bih da taj stranac zna ko je dotični) izjavio kako je, za njega, Pavle Vuisić čovek kojem se iskreno divio i za koga je mislio da je jedan od najboljih glumaca koje je video u karijeri.
Silne su to uloge. Prostodušni domar osnovne škole u Markovićevoj satiri "Majstori, majstori", dvolični kondukter Krstić, "šef parade" u antologijskoj Šijanovoj komediji "Ko to tamo peva" ili možda (meni jedan od omiljenih) ponositi gazda kafane i gospodin od reči u "Petrijinom vencu" Điđe Karanovića? Pravdoljubivi i strogi Milutin u urnebesnim "Maratoncima" ili, opet, gazda kafane (koristoljubivi ulizica) u drami "Život je lep" Bore Draškovića?
Kao veliki boem, ponekad je voleo da ode i do Sarajeva, do Baščaršije. Jedan od tamošnjih prijatelja sa kojima je obilazio kafane bio je i Murat Kusturica, Emirov otac. Tako je, sticajem okolnosti, Pavle upoznao budućeg režisera dok je ovaj još bio momčić. Godinama kasnije, Emir je, po povratku sa studija u Pragu, kontaktirao Vuisića sa namerom da ovaj prihvati ulogu u filmu "Sjećaš li se, Dolly Bell" (1981).
Emir mu je rekao otprilike: "Znaš ti mog babu? On mi je rekao da ćeš pristati da igraš u mom filmu!".
I Pavle je pristao, glumio je tetka (teču). Nedugo posle premijere, glumac je hvalio mlađanog Kusturicu (a pohvalama na račun filmadžija nikada nije bio sklon), govoreći kako će ovaj postati veliki jugoslovenski reditelj, uprkos tome što, kako reče, "niko u mahali nije verovao da će taj mali postići nešto".
Taj "mali" je četiri godine kasnije pokupio Zlatnu palmu na Kanskom festivalu sa filmom "Otac na službenom putu". Fantastičan glumački ansambl ne bi bio kompletan i praktično savršen za ovaj film da nije bilo Paje Vuisića, u ulozi namćorastog ali simpatičnog Malikovog daidže koji ne voli da se kupa i prezire politiku.
Pavle nije baš naročito uživao u profesiji kojom se bavio. Moglo bi se reći da su ljudi bili ti koji su činili ceo taj posao ne baš lako podnošljivim. Presavesne kolege, one koje obično nazivaju perfekcionistima Paja nije "mirisao", baš kao ni intelektualce, ljude od karijere, a naročito političare. Jednostavno, sa ljudima koji na život gledaju preozbiljno, uz gomilu ambicija, a sa manjkom skrupula, Vuisić nije delio mišljenje, najblaže rečeno.
Važio je za čoveka koji je uglavnom mrzovoljan, nezainteresovan za ogromnu većinu tema koje se drugim ljudima čine važnim; govorili su da je težak (ne samo po kilaži, dabome), da je namćor, da nema strpljenja ni želje da se dopadne drugima. Najviše od svega je prezirao udvoričko ponašanje i lažnu ljubaznost.
Vuisić je bio suvi profesionalac u svom poslu. Nikada nije pristajao da glumi na veresiju, honorar je morao da bude isplaćen u celosti; važio je za skupog glumca, njega imati u glumačkoj postavi nije bilo jeftino.
U jednom od samo dva intervjua koje je u svojoj karijeri dao, Paja je govorio i o svom stavu prema glumačkoj profesiji, prema samoj glumi, na štur ali zanimljiv način, kroz pitanje koje je postavio samom sebi:
"Dokle ćeš, Pajo, dozvoljavati sebi da se baviš poslom, odvratnim i ponižavajućim? Zbog love, od koje, ustvari, nikakve koristi nemaš, dokle?".
O kolegama, glumcima, baš kao i o njihovoj profesiji, uglavnom je imao slično, ne baš pozitivno mišljenje. Izdvajao je nekolicinu ali o većini nije želeo ni da govori.
A šta je voleo, u čemu se pronalazio? Pavle je bio strastveni zaljubljenik u splavove na Savi (ne ove današnje, razume se), za njega je boravak na reci ili pokraj nje bio melem za dušu. U letnjim mesecima umeo je da boravi kod svojih pajtosa na reci nedeljama, pa su mnogi reditelji bili prinuđeni da ga traže po savskim brodovima i među alasima kad god bi imali u planu da ga pridobiju za svoje filmove.
Umetnik, bez kompromisa, do koske.