Pre 45 godina prvi put je emitovana TV emisija "Kocka, kocka, kockica" koja je postala i ostala kultna i neprevaziđena dečija emisija tog formata. Glavnu reč jeste vodio Branko Milićević "Kockica", ali su junaci bili - deca.
"Tatatatiraaa", glasio je čuveni poklič Branka "Kockice", koji bi tako objavio polazak svojim malim drugarima na neku lokaciju snimanja. Taj izraz ostao je da "živi" do danas.
Branko "Kockica" Milićević (73 godine) pre tačno 45 godina počeo je da na nekadašnjoj Televiziji Beograd emituje svoju emisiju "Kocka, kocka, kockica", koja je trajala punih 20 godina. Snimljeno je 260 epizoda u raznim krajevima nekadašnje Jugoslavije, a broj dece koja su učestvovala u snimanju, verovatno niko precizno ne zna (jedan od podataka je više od 3.000 devojčica i dečaka iz cele Jugoslavije!).
Ovu emisiju obrazovno-zabavnog karaktera gledali su svi - od dece, preko njihovih roditelja, do najstarije populacije. Produkcija je bila vrlo ozbiljna - 12 ljudi radilo je na svakoj emisiji, a ako bi tema bila neka stručna, poput fizike, hemije, matematike... za scenario te epizode bili su, kao saradnici, angažovani oni koji su u određenu oblast razumeli. "Kockicu" su stvorili urednik Školskog programa Radio-televizije Beograd Ljubiša Bogićević i dramaturg i profesor na Akademiji za pozorišnu umetnost, koji je bio reditelj i scenarista, Ljubiša Đokić.
Pažljivo su birane teme i to u dogovoru sa psiholozima koji su osluškivali glas dece i njihova pitanja, i na osnovu toga su i pravljeni scenariji za epizode. Vodilo se računa o svemu - o temama za decu predškolskog uzrasta, o dečijem žargonu, pratile su se promene i trendovi, a razbijani su i tabui (o fizičkim hendikepima i nedostacima pojedinih ljudi, seksualno vaspitanje)...
Branko "Kockica" je učio decu zašto je važno da se svakog dana peru zubi, da treba prati ruke, zašto je važan sport, kako treba pravilno da idu ulicom, da se ne izlažu opasnostima, zašto nije dobro lagati...
"Ako jednom slažeš više ti niko neće verovati", rekao je on deci u jednoj od epizoda.
Snimljena je čak i epizoda, koja nikada nije emitovana, u kojoj je Branko "Kockica" decu podučavao o vođenju ljubavi, u kojoj je simulirao "one stvari" sa glumicom, a deca su to gledala.
U rad sa decom, glumac Branko Milićević "ušao" je nakon uloga u filmovima "Uzrok smrti ne pominjati", "Užička republika", "Sarajevski atentat" i "Masmediologija na Balkanu". Uhvatio se u koštac sa publikom koja je sa jedne strane najdragocenija, a sa druge strane vrlo zahtevna - odnosno onda koja ne priznaje i ne prihvata foliranje. I uspeo je!
"Ja nisam hteo da budem dečiji glumac, ali sam to jednostavno otkrio. I srećan sam zbog toga, jer ja prema deci imam neizmerno obožavanje", rekao je on u jednom ranijem intervjuu.
Javnost je odlično reagovala na prve epizode. Nekadašnje TV Novosti su pisale:
"Dogodi se da čovek u nevreme, u deset sati pre podne, u subotu, uključi televizor, nadajući se da će možda umesto dosadne jesenje kiše koju vidi kroz prozor, na ekranu ugledati makar sneg, pa neočekivano naleti na zanimljivu, privlačnu i vešto sačinjenu emisiju Školskog programa 'Kocka, kockca, kockica'. Osim što uz zabavu podučava najmlađe, ta emisija ima i vrlinu da daje maha dečijoj mašti. Nema dociranja, nema sipanja znanja u glavu devojčica i dečaka, već se zajedno s njima otkrivaju nove istine. Može se pretpostaviti da tu ima i režije pojedinih situacija ili pitanja koje mališani postavljaju. Ali, to se zaista može samo pretpostaviti, ne i osetiti. Po neposrednosti, po jednostavnosti, po tome što su i odrasli mogli da je gledaju sa uživanjem, 'Kockica' se može porediti sa onim programima zbog kojih su emisije namenjene deci nekad bile svrstavane među najuspelije programe naše televizije".
Ono što je Branka "Kockicu" učinilo omiljenim likom među decom jeste njegova neposrednost u odnosu sa njima, ali i to što im se obraćao kao "odraslim" ljudima. Nije im tepao, kerebečio se, već im je na jednostavan, zabavan, ali i ozbiljan način otkrivao razne oblasti, "tajne", istorijske podatke...
U sećanju su mnoge epizode "Kockice", a jedna od najupečatljivijih je iz 1984. godine, dakle sedam godina pre početka raspada bivše Jugoslavije, rata i užasa, kada je dečici, odevenoj u nošnje bivših jugoslovenskih republika, objašnjavao zašto je važno da se sve republike drže zajedno i pomažu.
"Drugari, mi smo mala, siromašna zemlja, moramo biti zajedno, jer neka jaka, ekonomski silna zemlja može da nas pregazi, da nas zgromi, da nas slomi... Ako se sve naše republike čvrsto zajedno, ako se svi mi držimo jedan uz drugoga, ako se pomažemo, onda smo jaki, onda smo čvrsti, nesalomivi", rekao je okupljenim klincima Branko i potom je jednom od njih dao da proba da polomi spojene grane koje su simbolizovale Jugoslaviju, odnosno republike koje se drže zajedno.
Deca nisu uspela, a potom je nastavio, odvajajući spojene grančice:
"Ali, ako nas zavade, pa nas razdvoje, onda jaoooo, onda kuku, onda lele, onda mogu da nas slome kao od šale, da nas skrckaju".
Bilo je i ideja, recimo, 2003. godine da se ova emisija obnovi, ali Branko Milićević nije prihvatio, jer je smatrao da se ne bi radilo kvalitetno kao nekada.
Postojale su razne negativne priče o Branku Milićeviću. Jedna od njih je da uopšte nije voleo decu. Evo šta je o tome rekao u intervjuu za list "Ekspres" pre 15-ak godina:
"Čuo sam za te priče i dugo vremena sam se nervirao zbog toga, a onda sam shvatio u čemu je 'caka'. Zapravo, sve je krenulo od slučajnih prolaznika koji su se zaticali na raznim mestima dok smo snimali 'Kockicu'. Dešavalo da natrče baš u trenutku kada smo se spremali da snimimo neki kadar, a kako to obično biva, uvek bi se našao neki od klinaca kojem nešto nije po volji. I onda ja tu zaurlam na njih, ali je to dranje bilo više 'u drugarskom smislu'. Ono, kao ja sam sad njihov 'šef bande' i onda niko nije dobar, treba da vičem na njega i lupam mu čvrge. Sem slučajnih prolaznika, bilo je i vaspitača koji nisu blagonaklono gledali na taj moj rad iz prostog razloga što sve vreme ne sede na snimanju, već se smucaju levo-desno, pa se baš zateknu u susednoj sobi kad ja vičem na decu a dešavalo se da nekad ne primim neko njihovo dete na snimanje, pa im i tako malo stanem na žulj, ili da mi oni nešto predlože, a ja ih ne 'šljivim'. I tako je to krenulo. Bilo je i plakanja, kukanja, telefonskih poziva, pogotovo od strane majki. Očevi to nisu radili, ali majke su intervenisale i-ha-haj".
PODSETITE SE MONDO TV INTERVJUA SA BRANKOM MILIĆEVIĆEM