Međunarodni tim škotskih i slovenačkih naučnika otkrio je gen za vitkost, koji bi mogao biti uključen u tretmane za sprečavanje epidemije gojaznosti.
U ovoj studiji stručnjaci su pokušali da pronađu gene odgovorne za gojenje, koji bi mogli objasniti zašto su neki ljudi skloni tome da ostanu mršavi dok se drugi koji poštuju isti režim ishrane - brzo goje.
U prvoj fazi obavili su genetsku i molekularnu analizu miševa podeljenih u dve grupe - onih koji su kroz 60 generacija bili skloni gojenju i drugih koji su bili izrazito mršavi.
Analize su pokazale da su najmršaviji miševi imali vrlo visoke nivoe proteina TST /triosulfat-sulfur-transferaza/.
Taj protein, čije stvaranje podstiče istoimeni gen, pomaže da se iz masnih ćelija uklone štetni produkti nastali konzumacijom visokokalorične hrane. Neke ranije analize pokazale su da i vitki ljudi imaju više nivoe TST-a, baš kao i miševi.
Studije sprovedene među populacijama Austrije, Škotske i Islanda utvrdile su da su nivoi TST-a visoki kod vitkih i zdravih ljudi, a niski kod gojaznih i bolesnih.
U drugoj fazi studije tim naučnika je gojaznim miševima dao lek koji aktivira TST. Pokazalo se da on nije podstakao smanjenje telesne mase, ali je ipak pomogao da se smanji ozbiljnost dijabetesa.
Naučnici tvrde da postoji farmakološka mogućnost da budu napravljeni lekovi koji bi efikasnije povećavali nivoe TST-a u masnim ćelijama. Oni bi mogli da poboljšaju metaboličko zdravlje masnih i mišićnih tkiva kako bi prihvatali veće količine šećera i snižavali njihove nivoe u krvi.
Razvoj takvih lekova, pre nego što dođu do tržišta, obično traje do pet godina.
Slovenački tim je već prijavio evropski projekat "Artemida", koji bi trebalo da omogući da se slične studije sprovedu i na ljudima. U tom projektu, u kliničkim istraživanjima, naučnici će pokušati da potvrde efikasnost TST-a, ali i da istraže moguće nuspojave.
Naime, dijabetes tipa dva je vrlo složena bolest, pa ne treba očekivati da će biti lako naći lek koji će odjednom rešiti sve probleme, napominju naučni portali.
TST je kod ljudi otkriven još 1945. godine. Naučnici su utvrdili da ima važnu funkciju u razgradnji otrova cijanida, pa se protein koristio kao protivtrov kod trovanja ovom supstancom.