Između ljudi dobre volje ne postoje granice i predrasude. Opet smo dokazivali ovu tezu.
Neispavani zbog iščekivanja, jedan po jedan, skupljamo se na dogovorenom mestu, kod Sava centra, na autoputu prema Zagrebu.
Trebalo je da nas pokupe Bugari u "pola devet", ali već sat vremena ih nema . Vođa puta, u kontaktu je sa busom, koji je pred zoru krenuo iz Sofije i upravo saznaje da ćemo još čekati. Carinici prave problem.
Sportski novinari iz Srbije su na broju i spremni su za fudbalski turnir - sada već tradicionalni šampionat selekcija iz jugoistočne Evrope. Pored nas, učestvuje još osam timova: domaćin Hrvatska, Crna Gora, Makdeonija, Bosna i Hercegovina, Mađarska, Rumunija, Bugarska i Moldavija. Grci i Turci nemaju ekipe.
Konačno, negde posle 11, vozilo kumanovskih tablica uleće u stanicu, užurbano nas "pakuje" i bez dužeg zadržavanja započinje put ka konačnom odredištu - ostrvu Ugljan kod Zadra.
Pozdravljamo kolege iz Bugarske, očigledno umorne od višečasnovne vožnje. Iza njih je 400 kilometara, a ispred još oko 700.
Zvučnike "cepa" srpski melos. Pomisao da su hitovi Cece, Ace Lukasa i drugih zvezda domaće estrade znak dobrodošlice i da će ih ubrzo zameniti neki drugi zvuk i stih rasprišila se istog trenutka kada je "majstor okrenu ploču". Za ljubitelje drugih nota usledio je put u beskonačnost.
SNIMAK SOS KANALA
Jedni su uživali, drugi ćutali i trpeli.
Već kasnimo, pa nema vremena za duge pauze. Tek da se smene vozači, svrati do toaleta, izduvani cigareta, kupi voda. Državna granica, Zagreb i već hitamo ka severnoj Dalmaciji - Zadru.
Davno je bilo, pre 26 godina, kada sam poslednji put bio na ovom delu hrvatskog primorija i skoro da sam zaboravio taj snažan, skoro opojan miris borovine. Možda i zbog toga što je već počela jesen, temperature su u padu, jugo zamenio maestral, pa su svežina i moćmirisa neopisivi. I svima je to prvo na pameti.
"Mmmmmm", duboko udišemo slani vazduh pomešan borovinom, dok prilazimo recepciji da se "čekiramo" i odemo u sobe na tuširanje i spavanje. Tako smo, barem, mislili...
Kako smo se samo prevarili.
U restoranu uveliko traje žurka, još jedan susret novinara, sportskih. Hrvati, kao domaćini, vode feštu. Tu su i Bosanci, Crnogorci, Makedonci... Jugoslavija u malom. Drugi su još rezervisani. Srdačno se pozdravljamo i skoro naređivački dobijamo ponudu da se pridružimo.
"Neće ovde biti spavanja", prolazi mi kroz misli.
Nisam ni svestan koliko sam u pravu. Ne stižemo ni stvari da odnesemo do obližnjih apartmana, a pred nama su već krigle pune do vrha. Dalmatinci i ovi bliže moru ispijaju belo vino, a mi, kontinentalci, ipak smo više za pivo. U ovom slučaju "Karlovačko", a kada njega nema dobar je i "Pan". Travarica, pelinkovac, medovača, orahovača... Nema samo sokova. Možda i ima, ali to ih vređa.
"Srbi, dajte neku pesmu. Ma, šta vam je? Pevajte...", zahtevaju domaćini.
"Neka, 'ajde vi, pa ćemo mi za vama", odgovaramo.
Zapevala je, čini se, cela Kukljica.
Klasično turističko mediteransko mestašce sa tek nekoliko stotina stanovnika (većina ih nije tu preko zime), koje je tek danulo dušom od radne sezone. Kažu, skoro nije bilo bolje. Oni koji nisu uspeli na vreme da se sklone i trajektima Jadrolinije prebace na kopno, prinuđeni su da od novinara, većine slabijih pevačkih sposobnosti, slušaju hitove "Kazališta", "Balaševića", "Dugmeta", ali i Tozovca, Harisa, Tome Zdravkovića...
Pred zoru napokon krećemo na spavanje. Teturamo se do apartmana, a pred njima sledi nova pesma i, zamislite, prepirka zbog fudbala.
Neizbežna tema, "velika četvorka", a tu su još Željo i Sarajevo. Sve sami šampioni. Dinamovci priznaju da je Mamić napravio ozbiljne rezultate i "modre" učinio moćnima, ali njihovo protiv je večno. Nisu ni svesni šta bi drugi dali za jednog Zdravka. Mislim da se ni Splićani ne bi bunili. .
Na sreću, veliki derbi hrvatskog fudbala završen je bez pobednika. Oslobođeni smo pritiska međusobnog prozivanja hrvatskih kolega i sada, posle naših utakmica, možemo da se posvetimo još jednom druženju. Svi sa prostora SFRJ (možda je neko prećutao), čak i Bugari, slažu se da je ideja Jadranske lige u fudbalu spas i da bez nje neće biti pomaka.
Usledilo je još jedno, pa još jedno ludo veče. Svako luđe nego prethodno. I sve ponovo. Pesma, vino, pivo, pesma, vino, pivo, pesma, vino, pivo...Kad svane, vreme je za fudbal. Ako se probudimo.
Na kraju, Crnogorci slave trofej, prvi od osnivanja takmičenja. Sada njihovi apartmani grme od pobeničke pesme. Kažu da su izmirili neke nerasčišćene račune sa Hrvatima od prošle godine. Zasluženo su ih dobili 2:0. Ali, od rezultata je, ipak, mnogo više bilo bitnije druženje. U tom slučaju - svi smo pobednici, veliki šampioni.
Završno veče. Mi napuštamo ostrvo i krećemo, sa Bugarima, Crnogorcima i Makedoncima. Ostaje žal jer smo pomerili polazak za ponedeljak uveče, usred završne žurke. Dobro, žalimo (malo) jer smo poslednji na fudbalskom terenu. Puni utisaka vraćamo se za Srbiju sa željim da sledeći turnir organzujemo na Zlatiboru.
Kažu da su novinari prvi kuvari rata. Da se sportski pitaju, bilo bi svega, samo ne toga!