U susret derbiju italijanskog prvenstva Napoli - Juventus, kolumnista MONDA Nebojša Petrović o sjajnom golu Maradone koji je promenio istoriju. Razgovor sa Nikolom Maksimovićem.
"O mamma, mamma, mamma,
O mamma, mamma, mamma,
Sai perche’, mi batte il corazon?
Ho visto Maradona, ho visto Maradona,
Eh, mamma! Innamorato son!"
...
Napolitanstvo je poseban vid civilizacije. Rađa se i nalazi samo u Napulju. Oslikava tajnu evropskog držanja svakog Napolitanca. Ujedno opravdava prefinjenost duha u najsiromašnijim slojevima društva. A Napolitanština? E, to je već degeneracija Napolitanstva. Proizilazi iz jeftinog napolitanskog egzibicionizma.
...
Mnogo je velikih duela italijanskog fudbala. Derbi Italije (Juve-Inter), Derbi dela Kapitale (Roma-Lacio), Derbi dela Laterna (Samp-Đenova), Derbi dela Madonina (Milan-Inter), Derbi dela Mole (Torino-Juve)... Retko koji izaziva toliku dozu strasti kao dvoboj Juventusa i Napolija.
Obračun dva različita sveta. Sever protiv Juga. Pijemonte protiv Kampanje. Torinska aristokratija protiv napolitanskog plemstva. Raskoš i bogatsto protiv sokaka i sirotinje. Bufon protiv Mertensa. Anjeli protiv De Laurentisa. Alegri protiv Sarija. Nema kraja.
Za tih 90 minuta, italijanski fudbal oblači najlepši smoking. Pale se reflektori i Serija A bar na noć postaje ponovo pupak planete.
Almanahe u ruke. Mnogo je tu iskrzanih fotografija. Čuvaju sećanje na legendarne duele. Bonipertija i Jepsona. Sivorija i Altafinija. Betege i Savoldija...
Evo i onih u boji. Kakva fotka. Dve desetke. Dva totema. Platini pored Maradone. Doktore Emete Braun. Vrati me u osamdesete. U onu kišnu novembarsku noć kada ga je ’El Diez’ smestio u devedeset. Iz indirekta unutar šesnaesterca. Sa šest igrača Juvea u živom zidu. Na pet metara od lopte.
...
Treći novembar ’85. Napolitanci već godinu dana u transu zbog Njegovog visočanstva. Maradona-manija. Svuda i u svakom trenutku. Iako će tek za šest meseci postati božanstvo. Juve gazi na početku prvenstva. Osam od osam. Platini na zalasku karijere, ali i dalje sa magijom u nogama. Kaznena ekspedicija Đovanija Trapatonija stiže na San Paolo. Moćna i rešena da vrati Skudeto koji je sezonu ranije, ničim izazvan, završio u muzeju Verone.
Provala oblaka. U subotu je duvao topao jugo. Dan kasnije, kijamet. Nebo se otvorilo nad Vezuvom. Lije kao iz kabla. Na četvrt časa pre kraja meča, indirekt. U visini bele tačke, malo iskosa. Levo od Takonija. Dijego namešta loptu i šapuće sa Pećijem: "Eraldo, samo mi je bocni unazad".
Napolijev vezista ne veruje šta čuje. Gotovo je siguran da ima posla sa ludakom: "Dijego, odatle nema šuta".
"Samo je ti bocni i ne brini", uporan je Maradona.
Ostatak ekipe u neverici. Mašu rukama ka Otaviju Bjankiju i zahtevaju njegovu reakciju. Može li neko da urazumi ’ludaka’? Iz te pozicije je nemoguće šutirati preko živog zida. Bruskoloti je van sebe od besa. Maradona mu prilazi i dobacuje: "Bepe, smiri se. Dajem gol sto posto".
...
Juve i Napoli. Mnogo strasti u samo dve reči. Dva imena. Dve gromade italijanskog fudbala. Dva temelja moderne istorije Serije A. Rivali u prvoj utakmici sa novim formatom. Daleke 1929. Završilo se 3:2 za Juventus golom Muneratija četiri minuta pre kraja.
Beše to Stara Dama sa Kombijem, Rozetom i Kaligarisom. Šetali su se šampionatom pet sezona za redom. Tek će im Bufon i kompanija srušiti rekord.
Godine su prolazile. Trofeji se množili na severu Italije. Iz pepela briselskog masakra donet je i Kup šampiona.
Napoli se sve to vreme gušio u prosečnosti i borio sa kompleksom provincije. Nekoliko drugih i trećih mesta. "Porca miseria". Ozbiljan šamar za vatreni napuljski temperament. Oni nisu kao svi drugi. Imaju nešto posebno. Nešto nedokučivo. Nešto što drugi ne mogu da shvate.
Kako je to Dima lepo objasnio. Napolitanski narod nije nesrećan, zato što su njegove potrebe u skladu sa njegovim željama. Šta mu treba da bi jeo? Jedna pica i parče lubenice da stavi pod zub. Šta mu treba da bi spavao? Kamen da metne pod glavu. Njegova golotinja, koju mi zamenjujemo za bol, jeste naprotiv radost u vrućoj klimi gde sunce oblači svojom toplotom.
"Njih moraš da prihvatiš onakve kakvi zaista jesu. Ako ne uspeš, onda si u problemu", kaže za MONDO Nikola Maksimović, prvi Srbin još od Damira Stojaka u dresu Dijegovog kluba.
"Dovoljno je jedan da te prepozna na ulici. Odmah se oko tebe stvori još njih 100. I svako ima neku želju. Ovaj bi samo da se slika. Za svoju dušu. Onaj tamo hoće da iznenadi ženu za rođendan, pa te moli da snimiš video poruku. I ti svakome moraš da izađeš u susret. Sa osmehom na licu. Nije mi teško. Štaviše, uživam u tome".
Tu je i mračna strana Napulja. Tamo gde je država slaba, mafija se formira kao paralelna struktura i uživa veliko poverenje većine. Čuvena napolitanska Kamora širila se po zatvorima i u vojsci. Danas je sastavni deo života u Kampanji:
"Nisam imao za sada ni najmanji problem. Izbegavam opasne delove grada u koje ne možeš tako lako ni da uđeš. Uvek je njih 10-15 u izvidnici. Čim vide novi auto, odmah javljaju šefovima da se sumnjivo lice šeta po kraju. Postoji toliko lepih mesta u Napulju u kojima žive normalni ljudi. Poput Posilipa. Ima mnogo fudbalera, restorani su fenomenalni i zašto bih zalazio u divlje zone i izazivao sudbinu. Bilo je u prošlosti igrača koji su dolazili u sukob sa mafijom, ali samo zato što su želeli da budu viđeni u njihovom društvu. Ako nemam dodirnih tačaka sa njima, ne vidim kako mogu da uđem u problem".
Oprezno Makso. Nije Napulj slučajno raj u kome đavoli obitavaju. Ali pored đavola i mnogi anđeli svetske kulture. Pisci, umetnici, filozofi, naučnici. Grad koji treba znati napamet, jer je lišen bilo kakve građevinske logike:
"Ulice su uske kao u Bajinoj Bašti. Parkiraju gde stignu i za tren oka naprave haos u saobraćaju. Klinci od 14 godina voze neke automobile na struju i baterije. Skupi se društvo i počnu da ti sviraju da se skloniš. Pa ti gledaj da ne poslušaš. Zato vozim 'smart'. U Napulju je svaki auto polupan i spreda i otpozadi. Kada parkiraju, prvo udare onog ispred, pa malo onog iza. I eto slobodnog mesta".
Napolitanstvo podrazumeva redak smisao za humor i ironiju. "Previše lepote, previše poezije, previše mora, previše Posilipa, previše Vezuva, previše ljubavi".
Buntovništva iznad svega.
"Nije nam svirao čist penal posle kornera, a već u sledećem je svirao nepostojeći za Juventus. Reina je zahvatio loptu i Kvadrado je pao preko njegovih ruku. Cela Italija je videla da to nije penal. Ne može golman u toj situaciji da sakrije ruke. Naši navijači su napravili transparent ’Rigore per la Juve’ i nose ga na svaku utakmicu. Kako neko padne u šesnaestercu, oni ga rašire na tribini. Nije bitno ko je pao. Sad su im svirali u 96. minutu protiv Milana. Nešto tu nije u redu. Ti da se pobuniš na terenu, dobio bi još i crveni karton. Zato je naš predsednik digao frku i u naredne tri utakmice su nam dali četiri penala. Pa, zar je to rešenje?", priča Maksimović.
Bilo je nepravdi i ranije. Sirotinja uvek plaća. A prazna se šaka lako zgrči u pesnicu. Sivori je iz Juventusa prešao u Napoli. ’El Kabezon’. Oprostio se od fudbala posle drakonske kazne zbog psovanja sudije. Na utakmici protiv... Pogodite koga!
Mnogo patnje. Mnogo bola. Propalih ambicija i fatalnih epiloga.
Sve do tog sumornog nedeljnog popodneva.
...
Peći nije imao kud. Bocnuće je pa šta bude. Srećom, ima još da se igra. Daj samo što pre da se izvede. Da "ludaka" želja mine.
Sudija daje znak. Lopta ide unazad. Kratka je i spora. I sama se koleba. Strepi od narednog koraka. Uplašena zbog puta u nepoznato. Sve se odigralo u deliću sekunde.
Dijegov pokret, šut, parabola, Takonijev let, sudar sa stativom, epilog... GOOOL!!!
Pokušaće mnogo godina kasnije da opiše momenat. Zvanično, najlepši slobodnjak u istoriji italijanskog fudbala:
"Sećam se da Peći nije želeo da mi je doda. Jedva sam ga ubedio. Kratko mi je gurnuo, ja sam je šutnuo i ona je išla ovako...", rukom pokazujući putanju kojom se lopta spustila u mrežu. Dijego, batali skicu. Dovoljan je gest. Slika koja ostavlja bez reči. Bez daha.
Neponovljivo.
NAPOLITANSKI!
GOOOL!!! Iz te pozicije. Zbogom razume! Zbogom zakoni fizike!
GOOOL!!!
San Paolo u delirijumu! Svi su sklopili kišobrane. Niko više ne mari za pljusak. Mokri su od euforije.
80.000 duša! Za njih taj gol ima podjednaku vrednost kao za Argentince onaj u Meksiku protiv Engleske. Simbolizuje osvetu. Surovi odgovor decenijskoj dominaciji. Pobunu. Početak revolucije.
Ništa posle toga nije bilo isto. Sezonu kasnije, Napoli slavi usred Torina. Pred 15.000 svojih navijača. Osvaja titulu pobedom u Firenci. Uskoro će stići još jedna. Pa Kup i Superkup Italije. I Kup UEFA.
Zahvaljujući Njemu. Če Gevari svetskog fudbala. Zahvaljujući potezu koji je razbio maler. Indirektu koji je srušio stereotipe. Paraboli koja je izmenila istoriju.
Niko mu nije verovao. S razlogom. Odatle se zaista ne može preko zida.
Nemoguće je. Neizvodljivo. Van svake pameti. Ljudi moji, možda ga on nije ni dao. Možda je sve iluzija. Ne smeta. Predivna je i služi suštini.
Verujmo da se dogodila. U režiji neshvaćenog genija.
Levicom. Ne rukom, kao na Acteki. Sve je čisto i regularno.
Veličanstveno. Da, Božijom levicom.
Iz žive kaljuge San Paola, izvukao je najlepši grumen blata i poslao ga u mrežu.
Čudo prirode. Za Napolitance poput sasušene krvi Svetog Đenara. Koja se tri puta godišnje pretvara u tečnost.
’O mamma, mamma, mamma.
O mamma, mamma, mamma,
Sai perche’, mi batte il corazon?
Ho visto Maradona, ho visto Maradona,
Eh, mamma! Innamorato son!’
----------------------------------------