Napadač Fulama i srpske reprezentacije Aleksandar Mitrović sa setom o danima u Partizanu. "Nadam se da ću ponovo da obučem crno-beli dres i da uživam na terenu", kaže on.
"Ova glava luda, pratiće te svuda, nikad nećeš biti sam...", reči su navijačke pesme koja se peva na stadionu Partizana.
Najviše je voleo Aleksandar Mitrović dok je nosio crno-beli dres i uveseljavao navijače golovima, neretko i ludim frizurama.
Bio je mnogo mlad kada je ušao u prvi tim Partizana, ali i danas se seća svakog trenutka provedenog na terenu u dresu beogradskog kluba.
Na početku intervjua za TV Partizan, portparol kluba Biljana Obradović pokazivala je Mitroviću fotografije iz vremena kada je igrao za Partizan i njegove proslave golova.
"Da, sećam se svake. Ova je protiv Jagodine, a ova prvi derbi, kad sam dao gol u 9. minutu, to mi je svakako najlepši trenutak u karijeri. Sećam se svake utakmice i svakog gola za Partizan", kaže Mitrović.
O Partizanu mu nisu bila potrebna potpitanja...
"To su bili najlepši trenuci u mojoj karijeri. Taj osećaj ne može da se kupi, kad izađeš na teren, pa vidiš navijače, daš gol... ti momenti ti ostaju za ceo život. Uživao sam, nije bilo sve u novcu. Samo si na terenu i živiš svoj dečački san. Svi u porodici su mi bili i jesu veliki partizanovci - pokojni deda i stric, moj otac... Nadam se da ću još jednom da iskusim to, da ponovo obučem crno-beli dres, i da samo uživam da igram fudbal", rekao je sada napadač Fulama.
Nada se da će ponovo osetiti isto.
"Nekad me tako pukne nostalgija kad gledam Partizan, kad se setim... To je nešto što voliš. To ne može da se kupi. Ne postoji cifra koja može to da kupi. Svi klinci koji su prošli Partizanovu školu znaju o čemu pričam".
Mitrović je u Partizan došao sa 9 godina. Svakog dana je dolazio na trenige iz Smedereva. Otac i majka mu nisu dali da odustane.
"Ti momenti su me činili jačim, usadili su mi tu upornost, da nikad ne odustajem... I danas su mi u glavi reči oca: 'Posle kiše, uvek izlazi sunce'", kaže Mitrović i dodaje: "Sad kad bi neko rekao da idem svakog dana na treninge iz Smedereva... uf... Svaki fudbaler ima neku svoju priču, neke teške trenutke, ali imao sam sreću da sam imao podršku porodice, koja me je uvek gurala napred, govorili su mi da treniram više nego drugi".
Posle Partizana otišao je u najveći belgijski klub - Anderleht, odatle u Njukasl.
"Anderleht je u odnosu na Partizan mali klub. U Partizanu kad se izgubi jedna utakmica to je kao bomba, haos. Tamo kad izgubiš - ma, nema veze. Najveći pritisak je u Partizanu, svaka utakmica je na nož, svi protiv Partizana hoće da izginu na terenu. Zato je Partizan naš najveći klub. Nije isto igrati u nekim manjim klubovima i u Partizanu", kaže Mitrović.
Epizoda prelaska iz Njukasl u Fulam je filmska. Mitrović se bio najpre dogovorio sa Bordoom, potom je bila opcija da se vrati u Anderleht, što je prihvatio, jer je znao i klub i kako funkcioniše. Hteo ga je i Partizan...
"Ja sam bio u toliko glavi izgubljen. Rekao sam - ako ne nađem klub vraćam se za Srbiju i neću igrati 6 meseci. Stvarno sam razmišljao tako. Što se kaže prs'o sam. Ivica (Iliev) me je zvao raspitivao se. Ja sam hteo da se vratim, ali nije bilo moguće zbog novca. 'Ajde moja plata na stranu, nego je Njukasl tražio par miliona za pozajmicu, ali nije bilo realno da se to izvede", priča Mitrović.
Bio je već dogovorio transfer u Bordo, ali onda se pojavila opcija da se vrati u Anderleht. Rekao je da želi. Ali, bio je i na vezi sa Slavišom Jokanovićem, tada trenerom Fulama.
"Odletim u Brisel, budemo tamo brat, otac i ja oko 18 sati. Stigli i papiri, čekaju nas novinari, žena iz kluba... Kad sam ušao u trening centar, pozdravim se sa svima, ali mi direktor kluba kaže: 'Imamo problem. Trebalo je da prodamo napadača u Atalantu, ali nismo i sad nemamo para da platimo transfer'. Šta ćemo, zovemo Njukasl, oni ni da čuju da se plati transfer naknadno. Haos! Posle 45 minuta, stiže mi poruka. Njukasl se dogovorio sa Midlsborom. OK, nisam baš bio zagrejan, ali bar ću da igram više. Utom, listam telefon i vidim Jokana. Pošaljem mu poruku: 'Šefe, šta radiš?'. On mi kaže da je načuo da nešto nije u redu sa mojim transferom'. Ja mu kažem da pita u Fulamu da li hoće da plate", priseća se Mitrović i nastavlja:
"Kada su u Fulamu rekli da hoće, sad je trebalo obaviti pregled, a ja u Briselu. Sačekao sam lekara iz Anderlehta, koji mi je pregledao svaku koščicu. Nikad više papira u životu nisam video. Onda su sve to poslali Fulamu i kad je lekar Fulama pregledao, rekao je: 'OK'. Bukvalno je bilo 23.30, a prelazni rok traje do ponoći. Nisam mogao da zaspim do 5 ujutru".
Da je u dobrim odnosima sa mnogim srpskim fudbalerima, uključujući i bivše i sadašnje igrače Crvene zvezde, pokazuje i primer Luke Milivojevića.
"Zove me Luka, ja mu kažem za Fulam, a on: Tooo, brate, dolaziš kod mene u London".
Osim fudbala, Mitrović voli da igra i tenis. I to sa zvezdašima.
"Ma, imam dosta prijatelja zvezdaša. Nisam se još oženio, ali kum će mi biti zvezdaš - Fulip 'Žule' Stojković. Mi se intenzivno družimo od 15, 16 godine, Mi smo fenomenalni drugari, on je strašan momak", kaže Mitrović i ističe da uvek ima "peckanja" kad je "večiti derbi".
Uključujući ovaj poslednji, koji je završen 1:1.
"Ćuti, nemoj da mi staješ na ranu...", rekao je Mirović, ne dovršivši misao.
Fudbalski uzori su mu bili napadači - Alan Širer i Didije Drogba. Ali i još jedan.
"Širera i Drogbu sam uvek voleo da gledam, pogotovo pred moje utakmice. A ne mogu da ne pomenem Sašu Ilića. On mi je stvarno bio dečački idol i uzor. Za 90% dečaka on je bio uzor. Ne znam ni kako bih ga opisao, divan čovek. Dokle god je on u klubu, Parizan će ići napred", kaže Mitrović i dodaje:
"Često slušam to poređenje Toti, Bufon... Jeste, ali taj Toti je za romu igrao za višemilionske ugovore. A Saša u Partizanu nikada nije igrao za te pare, igrao je za minimalne i zbog toga mu skidam kapu".
Bio je poznat po ludim frizurama i tetovažama.
"Ma, to me je prošlo. Kad sam bio mlađi, svaki dan sam znao šta bih voleo da nosim, koju firzuru. Sad me je prošao taj period. Svakog vikenda sam hteo menjam frizuru", rekao je Mitrović, a kada ganje Biljana podsetila na tačkastu frizuru, prasnuo je u smeh:
"Kao da sam imao tifus, hahahaha".
O trenerskom poslu ne razmišlja (rekao je da bi voleo da bude kuvar).
"Sad sam opterećen igranjem fudbala. Kad si igrač misliš samo na sebe, a kao trener razmišljaš o 22, 23 igrača, da li je spavao, da li je umoran, da li ga boli noga".
A kada bi bio trener i pojavi ti se neki Mitar sa 14, 15 godina i "onom glavom"?.
"Hahaha, ma imao bih strpljenja, koristio bih iskustva koje sam imao sa trenerima, da ga uputim na pravi put. Imao bih razumevanja... iako bi bilo teško (smeh)".
CEO INTERVJU