Postoje li pitanja koja legendarnom fudbaleru nikad nisu postavljena? Postoji li odgovor koji nikad nije dao? Pokušao je da sazna naš kolumnista Nebojša Petrović.
AMARKORD
Glavna uloga: Dragan DŽAJIĆ
PRVI DEO: PARTIZAN MI NUDIO KULE I GRADOVE
Za one koji su ga gledali uživo, najbolji svih vremena. Za one koji nisu, VEROVATNO najbolji svih vremena.
On je i zvanično najbolji fudbaler 20. veka u Srbiji. Jedinstven. Neponovljiv. Bemsrtan.
Dragan Džajić.
Postoji li pitanje koje mu nikad nije postavljeno? Postoji li odgovor koji nikada nije dao? Ima li detalja iz njegove karijere koji su ostali nepoznati široj javnosti? Saznaćemo samo uz pomoć Amarkorda.
Slike se listaju i vraćaju nas u predivnu fudbalsku prošlost.
Lopta ga je koštala prve opasnije situacije u životu. Pojurio je za njom na ulicu i umalo podleteo pod Moskvič.
Ocu nije ni rekao, jer mu se već bio zamerio. Igrao se u školskom dvorištu kada je odjednom ugledao svog Krstivoja.
Došao je u školu da prekontroliše bratove ocene. Nije bio zadodovljan i bes je iskalio na meni. Uzeo me za ruku, odveo kući i sve sličice mi bacio u vatru. Borio sam se kao lav da sačuvam bar jednu. I uspeo sam. Šta mislite koju?
Živo nas zanima?
Predraga Đajića. To nikada neću zaboraviti. Još mi je pred očima. Vrlo brzo sam obnovio kolekciju i sakupio još više nego što sam imao. Mnoge sam izgubio igrajući tapke i par-nepar.
Detinjstvo kao i svako. Nezamislivo bez nestašluka.
Jer tad, tad sam bio mlad.
Jednom sam mogao da se udavim. Ušao sam u reku sa drugom, koga sam kasnije venčao pa smo se i okumili. Nije bilo duboko, ali nijedan od nas nije znao da pliva. Počeli smo međusobno da se guramo, noge su proklizale u strmom plićaku i nastala je drama. Dreka, vriska, dozivanje u pomoć... Sreća da je na obali bilo starijih ljudi. Igrali su karte. Da nisu skočili i spasili nas ne bi bilo ni venčanja ni kumstva ni fudbala.
Ne bi bilo ni driblinga, centaršuteva, golova. Ne bi bilo vrhunskog fudbalskog majstorstva.
Priče o strašnoj levici s Uba čule su se mnogo pre dolaska u Beograd. Zahvaljujući čudnom spletu okolnosti.
U Valjevu je gostovao drugi tim Zvezde i dve selekcije mlađih i starijih pionira. Video sam plakat na Ubu i oduševio se. Kad ću da gledam Zvezdu ako ne sada. Buljio sam u plakat zajedno sa bratovim drugom kome je palo na pamet da bi Dragoljub mogao da mi sredi da odigram bar nekoliko minuta za mlađe pionire. Kada smo mu izložili ideju, brat nas je pogledao čudno i najnormalnijim glasom odgovorio ’Nemamo para za autobus’.
Nije moguće. Zar autobuska karta da pokvari životni san. Mora da postoji rešenje. Makar krenuo peške ka Valjevu.
Dragoljub je verovatno video vatru u mojim očima. Vratio se posle 15 minuta i rekao mi da je obezbedio prevoz. Zamislite moju sreću. On je poznavao valjevskog trenera Miška Lazića i zamolio ga da me ubaci na nekoliko minuta. Čisto da osetim atmosferu.
Nije sve išlo glatko. Dragan je bio samo jedan od stotine klinaca koji su baš tada poželeli da obuku dres Metalca. Ne dolazi Zvezda svaki dan u Valjevo.
Ubeđivanje je urodilo plodom i Miško je pitao brata gde se najbolje snalazim na terenu. Rekao je da dobro baratam levom nogom i da bi mi odgovaralo mesto levog krila.
Sve posle toga je deo istorije.
Sećam se da je padala kiša pre utakmice, pa je granulo sunce. Ali uslovi za igru su bili idealni, jer je teren na Krušiku bio jedan od najboljih u čitavoj Jugoslaviji. Sudija je dao znak za početak. Dobio sam loptu i dogodilo se nešto neverovatno. Ja se tog driblinga sećam i dan danas. Prvi minut meča. Povukao sam napad i oslobodio se nekoliko protivničkih igrača. Otišao sam suviše iskosa. Pošto smo igrali u patikama, malo sam proklizao, ali sam u deliću sekunde izveo potez koji je sve na stadionu ostavio bez daha. Iako akcija nije krunisana golom, uticala je na trenera Lazića da me čitavu utakmicu ostavi u igri.
Sa brojem 11?
A kako drugačije.
Nedeljno popodne iz mašte. Zaživeo je mit o čudu od deteta sa božijim darom u levoj nozi.
Samo četiri dana kasnije, taj isti tim Zvezde je po povratku iz Valjeva svrtatio na Ub da odigra još jednu prijateljsku utakmicu. Na klupi je bio Miljanić, a na terenu Kule Aćimović, Cole Janković, Stane Karasi, Trifke Mihajlović... Na golu Nebojša Đorđević. Trener Jedinstva u to vreme bio je Rade Đunisijević. Jedan sjajan čovek kome dugujem ogromnu zahvalnost za sve što sam postigao u životu. On je i dogovorio sa ljudima iz Zvezde da svrate do Uba i odmere snage sa Jedinstvom. Čak nam je i dresove kupio, jer smo do tada igrali fudbal samo na ulici.
Pretpostavljam da sada nije bilo potrebe za ubeđivanjem?
Ha-ha-ha. Kakvo crno ubeđivanje. Rade mi je čak dao slobodu da sastavim tim. Rekao mi je ’ti najbolje znaš ko od tih tvojih drugara iz škole može najviše da pruži’. Tako sam ja bio i selektor sa 14 godina. Onaj Boba sa prethodne fotografije nije imao poj... ovaj, bio je najslabiji od svih, pa sam ga poslao da brani. Svi su se plašili katastrofe. Taj čuveni podmladak Zvezde je često igrao predigre širom zemlje i pobeđivao sa 18:0 i 22:0.
Koliko su vama dali?
Dva! I nisu pobedili. Jer sam i ja njima dao dva. Bilo je nerešeno. Posebno mi je drag drugi gol koji sam dao Đorđeviću jer je potpuno identičan kao onaj koji sam mu dao nekoliko godina kasnije u prvenstvenoj utakmici OFK Beograd – C. zvezda. Taj gol se i danas vrti na televiziji u nekim emisijama. Sećate se sigurno. Bocnuo sam loptu, prebacio golmana i onda je rutinski otpremio u mrežu.
Polako, pre toga Palilulac.
Ma to je bila jedna utakmica. Možda dve. Na molbu jednog izuzetnog stručnjaka, doktora Zlatana prihvatio sam da pojačam njegov tim na turniru u Valjevu. Ja sam tada svima izlazio u susret. Samo da igram i driblam. Poslali su čak i Mercedes po mene na Ub. Odigrao sam jednu i na igralištu Brodarca protiv Radničkog s Novog Beograda. Pobedili smo 3:0. U Radničkom je radio vrhunski trener Zvonko Lubenkov. Razumeo se u fudbal i mene je obožavao. Na tom logorovanju u Kruševcu on me je odmah prepoznao i preporučio. Očigledno me dobro zapamtio sa te utakmice.
Grabio je krupnim koracima ka Autokomandi. Bilo je samo pitanje u koju će ulicu skrenuti. Bližio se dan odluke.
Rođen sam u zvezdaškoj porodici. Od malih nogu navijam za Zvezdu, ali prvi se javio Partizan. Došli su na Ub da razgovaraju sa mojim ocem. Činjenica je da sam definitivno skrenuo pažnju na sebe nastupom za omladinsku reprezentaciju Beograda protiv selekcije Jugoslavije, kada sam zavrteo mozak beku Zvezde Žiki Jeftiću.
Partizan - Crvena zvezda 2:2, kapiteni Dragan Džajić i Vladica Kovačević, (15. jun 1969). Izvor: MN Press, T. Mihajlović
Trener podmlatka ’crno-belih’ Milomir Strizović je imao veliku želju da ga dovede na JNA. Ponudili su sobu za stanovanje, neograničen broj besplatnih autobuskih karata do Uba, džeparac...
...internat i hranu u menzi. Na sve to, moj otac je odmahnuo glavom i rekao ’njemu je ovde škola na 50 metara od kuće, a hrani se kod majke’.
Racionalno, nema šta?
Moj otac nije bio čovek iz sporta. Tek je kasnije zavoleo fudbal i počeo da ga prati sa zanimanjem. Čak mogu da kažem da se veoma dobro razumeo. Ali u početku, nije želeo da mi bilo šta odvuče pažnju od škole.
Ne verujem da je pod ’bilo šta’ podrazumevao i Zvezdu?
Tu već nije imao kud. Opet je to bio sticaj okolnosti. Generalni sekretar Zvezde Đole Mirković je bio ubski zet i pašenog sa pomenutim Đunisijevićem. Išao je na proverenu kartu zvezdaškog pedigrea. Složio je priču da za Džajinog sina ne sme da postoji druga opcija osim Zvezde.
I konačno. Marakana. San postaje java.
Našli smo kompromisno rešenje. Ipak sam ja kod roditelja imao određenu sigurnost. Nije bilo lako krenuti u nepoznato. U veliki grad. Zato smo se dogovorili da u prvo vreme putujem na treninge i vraćam se uveče na Ub. Nastavio sam sa školom. Časovi do 11.55, autobus za Beograd u 12.05. Tako je bilo 7-8 meseci. Tako sam i ušao u prvi tim.
Okrećemo stranicu u albumu. Jedna fotografija vraća sećanje na prve dane u omladinskom timu Zvezde.
Meč protiv Metalca na stadionu JNA. Vide se i moji drugovi iz Valjeva, evo ga golman Ladovac. Finale nečega, ne sećam se tačno čega. Znam sigurno da je bilo za neki trofej. U regularnom toku 1:1 i penali. Posle pet serija i dalje nerešeno 4:4. Samo sam ja promašio za Zvezdu. Očekuje se dodatna serija i Miljan mi kaže ’idi, ponovo šutiraj’. Ja ga poslušam, uzmem loptu, stavim na 11 i... Opet promašaj. Hteo sam u zemlju da propadnem.
MISTERIJA TRANSFERA U REAL
Nije ni sanjao da će tako brzo debitovati za prvi tim Zvezde:
Krstivoje došao kući i mrtav hladan mi kaže da je bio kod doktora Ace Obradovića u kancelariji. ’Svratio sam do Zvezde’, kao da je svratio do komšije. ’Poručili su ti da odmah odeš za Beograd jer u subotu treba da igraš za prvi tim’. Ja ne verujem. Rođeni otac zbija šale na moj račun.
Sve je batalio zbog fudbala. Čak i školu:
Pao sam iz biologije na popravnom. Nisam smeo ocu pred oči.
Isplatilo se. Višestruko. U maju 1962, Džaja sa 16 godina postaje član Crvene zvezde.
Poštovao sam dogovor sa ocem i vraćao se na Ub posle svakog treninga. Umeo sam ponekad da prespavam kod Dejana Bekića u Molerovoj ulici. Imao je predivne roditelje i nikada nisu pravili problem. Jedno vreme sam koristio i trosoban stan u Svetosavskoj broj 30, zajedno sa Durkovićem, Tomom Milićevićem, Milanom Čopom, Dujkovićem i Đuricom.
Društvo malo, ali odabrano.
Tako smo se kalili. Meni je Učiteljska bila jednu stanicu od zgrade. Spavao sam takođe u hotelu Palas i dve godine u stanu Dušana Maravića dok je on bio u Venecueli. Kasnije sam dobio svoj stan na Banovom brdu.
Odlutasmo od teme. Debi?
Protiv Budućnosti. Morao sam da prođem specijalni lekarski pregled kod doktora Bore Babića. Maštao sam o tome da samo jednom zaigram za Zvezdu, pa da batalim fudbal. Odem uveče ispred Borbe, kupim sutrašnje novine i vidim svoje ime u sastavu. Šok i neverica. I dalje mislim da sanjam. Trenirao sam sa prvim timom, oni me gledaju, ne poznaju me. Ja sve nešto stidljivo.
Dragan Džajić, u društvu Miroslava Pavlovića, Radomira Vukčevića i Branka Oblaka, u šetnji Marjanom pred prijateljski meč Hajduk - Jugoslavija (0:3) u Splitu (21. februar 1971). Izvor: MN Press, T. Mihajlović
I protiv Budućnosti stidljivo?
Ma ne. Tu se nisam zbunio. Bio je 0:0, ali sam odigrao odlično. Sećam se da sam dobio sedmicu sutradan u novinama. Bio sam jedan od retkih sa prelaznom ocenom.
Da li je to bila prekretnica?
Sticajem okolnosti, omladinska reprezentacija je imala neku turneju odmah po završetku prvenstva. Doktor Obradović mi nije dozvolio da se odazovem pozivu, jer je Zvezda imala obaveze na Rapan kupu. Miljan se ljutio, ali nije mogao ništa protiv odluke klupskog rukovodstva. Ispostavilo se da je Aca bio u pravu. Odigao sam fenomenalno taj turnir protiv poljskih i čehoslovačkih rivala. Onako mlad, bio sam atrakcija. Jedan dribling, publika već u transu. Usledile su pripreme u Nikšiću na kojima sam se definitvno izborio za status prvotimca.
Miljan Miljanić. Neraskidivo prijateljastvo veže najboljeg srpskog fudbalera svih vremena sa popularnom Čičom. Vezivalo je...
Veoma važna ličnost u mom životu. Imao je presudan uticaj na formiranje čitave moje generacije.
To je sve? Znači, ipak postoji misterija transfera u Real?
Zvezda je dobila poziv da učestvuje na turniru u Badahozu sa Granadom, Sportingom iz Lisabona i Realom. Put je bio naporan. Najpre avionom za Sevilju. Zatim, sedam sati autobusom po nesnosnoj vrućini. Stigli smo pred sam početak prve utakmice. Samo smo se istuširali i odmah na stadion. Real sa Granadom, mi sa Seviljom. Slavili smo sa 6:1. Briljirao sam na terenu. Ne preterujem, zaista.
Ne sumnjamo. Da li su čekali finale, ili su odmah bacili udicu?
Odmah su došli u hotel i izrazili želju da budem njihov gost na oproštajnoj utakmici Henta. Čelnici Zvezde nisu pravili problem. Zamolili su da se pošalje zvaničan dopis na memorandumu kluba i obećali da ću sigurno doći. Dan kasnije, pobedili smo i Real sa 2:1. Dao sam sjajan gol i dorpineo osvajanju trofeja.
Pretpostavljam da je pozivnica isto veče stigla na Marakanu?
Po povratku u Beograd, imao sam strašne bolove u leđima. Zadesio se i revanš sa Totenhemom. Jurili smo njihovu prednost iz Londona od 2:0. Jedva sam istrčao na teren, a sutradan je trebalo da putujem za Madrid. Nisam se ni zagrevao. Doktor Ercegovac mi je dao injekciju bukvalno minut pre početka meča. Pobedili smo 1:0 i ja sam rekao da nema šansi da idem u Španiju.
Real ne zove dva puta. Kao što se i Hento samo jednom oprašta od fudbala.
Miljan nije hteo ni da čuje. ’Obećali smo i ne smemo da ih prevarimo’. Lomio sam se čitavu noć i na kraju odlučio da krenem. Nisam se pokajao. Doček je bio vrhunski. Kako i dolikuje velikom klubu. Hento me je lično sačekao na aerodromu i poklonio mi ručni sat Roleks. Po dolasku na stadion, imao sam zakazanu masažu. Ugostio me je i Kubala, ne sećam se da li je u to vreme bio trener ili neki funkcioner u klubu.
Nije ni bitno. Nas zanima koliko ste prostora dobili?
Mnogo. I to na kakav način. Hento je napustio igru već u petom minutu. Prišao je aut liniji, skinuo dres sa brojem 11, podigao mi ruku i ustupio mesto na terenu. Ima li lepše simbolike? Odigrao sam izvanredno.
I ostali u Madridu?
Ne. Vratio sam se za Beograd i čekao novi poziv. Bio sam spreman da se zakunem da će uslediti svaki čas. Miljan je išao sa mnom na taj spektakl. Na neki način, ja sam njega upoznao sa Realom.
Telefon nikada više nije zazvonio?
Jeste. Ali zbog poziva u vojsku. Dok sam ja odsluživao dug otadžbini, Miljan je otišao u Real.
Povređeni Dragan Džajić, pored trenera Miljana Miljanića, posmatra 52. "večiti derbi": Partizan - Crvena zvezda 1:1, 2. maj 1973. Izvor: MN PRESS
Bez Vas?
Meni se u međuvremenu pojavio Atletiko Madrid sa basnoslavnom ponudom. Zovem ga telefonom i pitam ’Čiča, dokle smo stigli sa ovim? Došli su ljudi i nude mi gomilu para’. On kaže ’Dragane, ništa ne potpisuj. Ja uskoro završavam sve formalnosti i ti dolaziš kod mene u Real’.
Da li je zvučao ozbiljno?
Apsolutno. Još je dodao ’Ovde su Amansio, Velaskez, Santiljana i Roberto Martinez. Nedostaješ samo ti za idealan napadački kvintet’. Ja mu pomenem još jednom za ponudu Atletika, on uporan da ništa ne potpisujem.
Poslušali ste ga?
Naravno. I nije mi se više javio! Nikada ga nisam pitao zašto mi je to uradio.
Niste ni naslutili?
Deset godina posle svega, bili smo gosti u nekoj emisiji na RAI UNO u Italiji. Bilo je mnogo asova u studiju. Faketi, Arigo Saki, Vujadin Boškov, Bata Bulatović, Dejan Savićević... Sa mnom je bila i moja supruga. Bio je i Miljan. U jednom trenutku, Čiča otvori dušu i prizna pred svima da se ogrešio o mene. Kao, plašio se reakcije španske javnosti ako dovede još jednog Jugoslovena u Real. Ostala je žal za sva vremena. Bio sam u vrhunskoj formi i maštao o tome da bar jednu sezonu provedem u dresu Kraljevskog kluba.
Žal koja je definitivno narušila odnose između dva velika prijatelja?
Ne mogu ja da se ljutim na Miljana. Nikada. Za mene je Čiča najbolji trener sa kojim sam sarađivao u svojoj karijeri. Može samo da me čudi taj njegov potez. Uvek sam mu bio pri ruci. Gasio sam požare u Zvezdi i trudio se da njega zaštitim u svakoj situaciji. Poštovao sam ga kao oca. Cenim ga i danas kao stručnjaka. Nije smeo to da mi uradi. Žao mi je, priznajem. Ne zbog finansija, već zbog privilegije da obučem dres najslavnijeg svetskog kluba. To ostaje za sva vremena. Na kraju krajeva, oni su mene zvali. Nisam se ja nudio. Ne ljutim se na Miljana, ali smem bar da mu zamerim.
Iskrice u Džajinim očima. Ne ljuti se. Ali pamti. I žali. Iskreno, žali.
U četvrtak, 14. januara čitajte DRUGI deo: Umesto premije, cela Knez Mihailova, "večiti derbi", po jutru se dan (ne) poznaje, Pele mu je tražio televizor "Rudi čajevac"...