Tragedija nije slomila Vels: Sve je ovo za Gerija!

Najveći uspeh u istoriji velškog fudbala nije došao slučajno. Temelje je postavio Geri Spid, a nakon njegovog samoubistva činilo se da za njih nema nade. Međutim, Kris Kolman je uspeo da nastavi posao koji je započeo njegov prijatelj...

Teško je poverovati  da je tvoj tim, koga skoro i nije bilo na fudbalskim mapama, uspeo da savlada skupocene Belgijance.

Sasvim je razuman strah da je taj miozvuk možda samo "urlik" koji proizvodi čajnik u kom vri voda – koji si pristavio nekoliko sati pred utakmicu kako bi se malo smirio, a dremkom prekratio vreme do najvažnije utakmice tvoje zemlje u istoriji.

Srećom, nije.

Garet Bejl i njegovi saigrači u tom trenutku nisu ni pomislili da taj dvostruki zvižduk znači kraj puta. Bila je to samo jedna od rundi nakon koje je njegova ekipa nastavila da stoji, a nije se srušila na patos i jecala zbog onoga što nije uradila, a mogla je.

Valjalo je na trenutak proslaviti najveći uspeh tvog fudbala: nema bacanja u vazduh trenera, nema skakanja na fudbalere koji su postigli golove, nema pokazivanja mišića i nepoštovanja protivnika – timski smo napravili ovaj uspeh i timski ćemo ga proslaviti, kao da je bio dogovor iz svlačionice.

Okupili su se na mestu gde su i ispisali istoriju, a potom su svi zagrljeni formirali "srce". Da, kazaće zli jezici da je to samo "marketinška fora" jer najbolji fudbaler ovog tima na taj način proslavlja golove, ali biće u krivu.

Ako je nešto moglo da predstavi Vels onda je to "srce". O onome šta je moglo Belgiju – nećemo iz pristojnosti...

Tako zagrljeni nisu mislili kako će ta slika obići svet, nisu mislili kako su bolji od komšijske Engleske, nisu razmišljali o tome kako će se iskrasti iz hotela i napiti zbog pobede, a ni o tome kako su neki od njih ljubomorni na druge jer zbog žutih kartona neće igrati polufinale sa Portugalom – svi su u tom trenutku mislili na bivšeg selektora Gerija Spida koji je tragično okončao svoj život, a nadali su se da ih gleda "od gore".

Može da zvuči patetično, ali samo za neupućene koji ne znaju šta je gubitak.

Ružnog 27. novembra 2011. godine reprezentativci Velsa su se probudili uz informaciju da se njihov selektor Geri Spid obesio.

Tog jutra je policija u Hantingtonu, u Česteru, pronašla telo muškarca koji je samo nekoliko sati pre toga gostovao na televiziji i prelepo govorio o fudbalu. Čitavo Ostrvo je ostalo šokirano ovom informacijom, a ni oni koji su ga najbolje poznavali nisu mislili da je blizu takve odluke.

"Rečima se ne može opisati koliko sam tužan. Potpuno sam slomljen. On je bio jedna od najfinijih osoba u svetu fudbala i čovek koga je bila čast zvati saigračem i prijateljem", kazao je Rajan Gigs nakon što je čuo vest o samoubistvu.

Potpuno slomljeni su bili i reprezentativci Velsa koji su ostali bez selektora koji im je dao nadu.

Do njegovog dolaska niko ih nije shvatao ozbiljno, naročito oni sami, i služili su kao "topovsko meso" za raspoložene timove koji su znali da nemaju čega da se plaše kada gostuju na tmurnim stadionima u malom Velsu.

Da li je Vels potpuno briljirao za vreme Spidovog boravka na mestu selektora?

Ne, jednostavno nije, ali je on uspeo da ujedini reprezentaciju i polako je gradio njihovo samopouzdanje. Bio je to dugoročni plan koji je prekinut smrću. Počeo je sa tri poraza – Republika Irska, Engleska i Škotska. Svi oni su se poigravali sa Velsom (gol razlika 8:1), a pred svega petsto ljudi u Dablinu upisao je i svoju prvu pobedu na klupi – Severna Irska je "pala" rezultatom 2:0.

Uverio je momke da to oni mogu.

Nisu imali praktično nikakve šanse za odlazak na Evropsko prvenstvo 2012. godine, ali je on "podigao" ekipu koja je imala četiri poraza iz četiri meča. Pobedili su Švajcarsku, Crnu Goru i Bugarsku i tako popravili svoj negativni bilans, a samo je poraz od Engleske na Vembliju, u kom su igrali sjajno, malo pokvario sjajnu jesen za Velšane.

Poslednji put je svoju zemlju vodio protiv Norveške u Kardifu kada je pred 12 hiljada ljudi ostvarena najveća pobeda u poslednjih nekoliko godina: Vels – Norveška 4:1. Uspeo je da ih nauči da igraju dobar fudbal, čak je i "naterao" fudbalere da pevaju himnu...

Nada da će videti Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine bila je jača nego ikada.

Selektor je napravio tim koji je znao šta treba da radi i kako da zaboravi na svoje nedostatke da bi mala zemlja po prvi put od 1958. godine videla neko veliko takmičenje. Ali, smrt je sve promenila i mogla je da ugasi tu nadu zauvek.

"Bili smo na pravom putu. Promenio je naš sistem igre i ono što je još važnije – naš mentalitet. To je neverovatan gubitak za nas, ali pokušaćemo da igramo u njegovu čast", kazao je Geret Bejl koji je u to vreme još nije bio tako ofanzivan i eksplozivan.

"Uspeo je da uveri ove mladiće da mogu da odu u Brazil. Bio je savršen primer ovim momcima i oni su bili spremni da ga prate. Stalno su sedeli sa njim i razgovarali ‘jedan na jedan’ i upijali svaki njegov savet. Jednostavno su ga svi obožavali", kazao je njegov pomoćnik Rejmond Verhajen nakon smrti svog saradnika.

Fudbaleri su bili slomljeni, ceo Vels je tugovao, a Savez nije znao koji sledeći potez da povuče.

Bilo bi nepristojno brzo imenovati novog selektora, a malo je bilo i ljudi koji bi prihvatili toliko odgovoran posao.

Nije mnogo vremena ostalo do početka novog ciklusa kvalifikacija, pa je nakon dva meseca dugih razgovora o potencijalnim kandidatima odlučeno da Kris Kolman bude taj koji će da "stisne mu*a" i pokuša da uradi ono što niko ne sme.

Da nasledi mrtvog prijatelja kojeg je poznavao trideset godina.

"Ovo je moj posao iz snova, ali u košmaru", počeo je mladi Kris Kolman na predstavljanju.

"Niko ne želi da bude ovde, a najmanje ja. Ovo mi je najteža konferencija za medije u životu. U jednu ruku je ovo najponosniji trenutak u mojoj karijeri, a u drugu ruku ja ne znam kako da se ponašam. Ne mogu da slavim", pričao je kroz zube novinarima naslednik Gerija Spida.

Pred Velsom su bile samo dve opcije:

Prva je bila da se potpuno predaju i vrate se na nivo prosečnosti na kom su bili pre Gerija.

Druga je bila da posvete vreme sebi i reprezentaciji i urade ono što je Geri hteo zajedno sa njima.

Srećom, jednoglasno su izabrali drugu opciju, iako im je bilo potrebno mnogo vremena kako bi sa novim selektorom ostvarili tu konekciju i shvatili da je i njemu podjednako teško kao i njima. Shvatili su da kukanje ne može ništa da promeni, te da je potrebno preduzeti konkretne korake kako bi ispunili zakletvu koji su u sebi dali svom preminulom prijatelju, ocu...

I nije krenulo nimalo lepo.

Rekordna poseta na "Kardif stadionu"  u utakmici protiv Kostarike završena je porazom (0:1). Navijači su se oprostile od svog heroja, kapitena, selektora, a na tribinama je bilo ispisano njegovo ime u bojama zastave Velsa. Iako je tim zvanično vodio njegov pomoćnik Roberts, Kolman je razočarao sebe, pa potom i igrače, Gerija...

Usledili su porazi od Meksika, Bosne i Hercegovine i Belgije, u kojima Vels nije dao ni gol, a potom se desila čuvena utakmica sa reprezentacijom Srbije u Novom Sadu. "Orlovi" pod vođstvom Siniše Mihajlovića i razbijeni Vels na paramparčad –  6:1!

"To je bio najteži momenat u mojoj karijeri", kazao je u kasnijem intervjuu Kolman koji je priznao da je bio blizu odluke da podnese ostavku na mesto selektora.

"Mi nismo samo izgubili u Srbiji. Mi smo se potpuno obrukali. Obrukali smo našu zemlju. Nikada se nisam osećao tako loše. Nikada u igračkoj i trenerskoj karijeri se nisam osećaoo tako loše. Sećam se da smo nakon meča sedeli u svlačionici. Stadion je bio užasan, nije bilo svetla, plafon samo što se ne sruši... Nikada nisam prisustvovao takvoj atmosferi u svlačionici. Svi smo bili potpuno skrhani...", kazao je on.

"Mislim da bih bio prava kukavica da sam tada odustao", naveo je on i kao da je u tom trenutku shvatio da grupa momaka kojima je selektor ne bi podnela da ih napusti još jedan selektor.

"Ljudi, sve je to u našim glavama. Ja pokušavam da zaboravim, ali je on još uvek tu sa mnom, svakog trenutka je sa nama. Znam da je teško, polazim od sebe, ali moramo nekako da nastavimo", govorio je Kreg Belami u svlačionici svojim saigračima.

"Nisam mislio da moji igrači nemaju živce za to. Sve je to bilo zbog mene. Nisam ih dobro pripremio, odnosno, da budem precizan, pripremao sam moj tim na potpuno pogrešan način i bio sam oprezan sa njima, umesto da sam im kazao da želim to i to da urade", požalio se Kris Kolman koji je stalno preispitivao svoje odluke, a to igrači nisu navikli da vide i osetili su njegovu slabost.

Kris Kolman je sa reči prešao na delo i promenio kapitena.

Činilo se da je u to vreme tragedija najjače pogodila Arona Remzija koji je bio potpuno anemičan igrajući za Vels, a Kris Kolman je odlučio da je Ešli Vilijams čovek koji može da bude pravi lider na terenu i da govori kroz njega. I pogodio je, a upravo je ovaj fudbaler postigao izjednačujući gol protiv Portugala u četvrtfinalu Evropskog prvenstva protiv Portugala i tako je počeo preokret (3:1).

Usledio je period promenjivih rezultata, kvalifikacije su već bile izgubljene, ali ih je iskoristio za uigravanje tima. Dugoročni plan bio je da se reprezentacija plasira na EURO2016 i to je uspeo.

Teška grupa sa Belgijom i Bosnom i Hercegovinom , a onda i  Izraelom i Kiprom – reprezentacijama koje su bile u njihovom rangu – završena je trijumfalno. Nisu se isticali golovima, nisu se isticali ubedljivim pobedama, odbrana je primila četiri gola, ali je opet bila "lelujava" u svakom trenutku, ali bili su tamo!

Tamo gde je Geri Spid želeo da ih vidi, a koliko im je to značilo kažu nam i njihovi govori nakon plasmana.

Trener, igrači, stručni štab, doktori, funkcioneri – svi oni su priču o istorijskom plasmanu na evropsko prvenstvo počinjali rečima: "Ovo je za Gerija Spida!".

Zato, nemojte se smejati kada vam kažemo da su zagrljeni fudbaleri Velsa istorijsku pobedu svoje reprezentacije slavili i mislili kako su, negde tamo, obradovali Gerija Spida. Oni su iskreni u tome i ta ih je tragedija ujedinila, a svaku malu pobedu koriste kako bi se njemu zahvalili. I to čine zajedno sa trenerom.

"Dižem čašu za mog velikog prijatelja Gerija Spida koji nije više sa nama, ali će zauvek biti u mojim mislima... U našim mislima. Geri je odigrao neverovatnu ulogu u ovom uspehu i siguran sam da se večeras osmehuje zbog nas", kazao je Kolman na svečanoj večeri povodom pred odlazak u Francusku.

Kris Kolman je sa reprezentacijom Velsa napravio najveći uspeh u karijeri. Kada su se zaputili u Francusku bilo mu je jasno da njegov tim nije favorit ni za plasman u nokaut fazu, ali je obećao da ne idu tamo da uživaju – već da nanesu štetu drugim reprezentacijama. Simpatije su pokupili i zbog toga što nisu došli samo da se brane – jer ionako nemaju šta da izgube.

Bez najvrednijeg su ostali.

"Mislim da ga nikada nećemo preboleti. Kako vreme prolazi naučiš da živiš bez njega, da kontrolišeš emocije i to sve bolje radimo. Mislimo da njega sve vreme. Svaki put kada se mi kao reprezentacija okupimo nekako se desi da počnemo da pričamo o njemu i pričamo o uspomenama na njega", ispričao je emotivni Kris Kolman.

Malo po malo – eto ih u polufinalu.

Slovaci su "pali" u Bordou, Englezi su se izvukli u Lansu, ali je zato sve to naplaćeno protiv Rusije, Severne Irske i na kraju protiv Belgije. Baš se u utakmici protiv tima koji je, kazaće analitičari, imao "očišćen put" do finala takmičenja, pokazalo koliko je sloga važan faktor u reprezentativnom fudbalu, ali je i Kris Kolman "očitao lekciju" iz taktike Marku Vilmotsu.

Znao je da će u slučaju nepovoljnog rezultata Belgija pokušavati da pogodi Felainija i Lukakua u glavu, a opet je na umu imao to da se nijedan od veznih fudbalera Marka Vilmotsa ne veseli kada mora da se vrati u odbranu i pokrije igrača koji ga je sve vreme držao u džepu. Znao je koliko su nestrpljivi i koliko je u nokaut utakmica važno strpljenje i sve je uspeo da okrene u svoju korist.

Šta je ono što je najvažnije za ovu reprezentaciju Velsa?

Koliko god se pričalo o Geriju Spidu i koliko god ga njegovi fudbaleri posmatrali kroz bivšeg selektora – Kris Kolman ni u jednom trenutku se nije osetio ozlojeđeno i nije mu palo na pamet da forsira priču da je uspeh reprezentacije isključivo njegova zasluga. Njegova skromnost ujedinila je i zvezde poput Gereta Bejla iz Real Madrida i Arona Remzija iz Arsenala da ih nije briga što centarfor za koga se žrtvuju čak i nema klub, nego je samo važno ono zbog čega i koga su oni tu došli.

Oni su bili Gerijeva deca, ali ih je Kris usvojio i napravio ljude od njih.

(Milutin Vujičić - MONDO)