"U Švajcarskoj se podrazumijeva da, ako te komšija ili kolega pozovu na roštilj, poneseš svoje meso koje ćeš da jedeš. Zato što je meso skupo!"
Rubrika beogradske ''Politike'' pod nazivom ''Moj život u inostranstvu'' objavljuje iskustva i priče naših ljudi koji žive širom svijeta. Autorka koja se potpisala kao Marija podijelila je dio svojih utisaka o životu u Švajcarskoj.
Negdje iza gora i mora, tačno u podnožju i na obroncima najviše planine u Evropi, leži mala, bajkovita, alpska zemlja.
Ako dodam da svako pomisli na nju kada sve zamiriše čokolada i sir, onda ste pogodili - Švajcarska, skoro pa savršena.
Zemlja u kojoj vozovi i ljudi nikad ne kasne. Zato što se to ne događa.
Zemlja u kojoj u restoranu svako plaća svoj račun, pa i supružnici.
Zemlja u kojoj supružnici ne znaju koliko njihova ljepša ili jača polovina zarađuje. Zato što je plata tabu tema.
Zemlja u kojoj fizička distanca usljed pandemije nije nikome teško pala.
Zemlja u kojoj je dosta hladno, a ni ljudi nisu mnogo topli.
Zemlja u kojoj ljudi tiho hodaju i još tiše pričaju. Zato što je tako kulturno.
Zemlja u kojoj se biciklom ide na posao. Zato što je tako ekološki prihvatljivo, a ne zato što se nema para.
Zemlja u kojoj se podrazumijeva da, ako te komšija ili kolega pozovu na roštilj, poneseš svoje meso koje ćeš jesti. Zato što je meso skupo.
Zemlja u kojoj su vikendom penzioneri opremljeni štapovima za planinarenje i punom planinarskom opremom. Zato što je to sasvim normalno.
Zemlja u kojoj se ne čeka na šalteru i ne fali ti taj jedan papir.
Zemlja u kojoj ništa nije sramota i ništa se ne podrazumijeva.
Zato što Švajcarci drugačije drugačije ne znaju.