Ako ćemo realno, ono što se dogodilo u utorak uveče, 14. oktobra 2014. godine, na stadionu Partizana u prestonici Srbije, Beogradu, nije počelo sinoć...
Ni juče ujutru, ni ove godine, ni posle žrebanja za kvalifikacije za EURO, ni proglašenjem jednostrane nezavisnosti tzv. Kosova, ni NATO bombardovanjem Jugoslavije, ni tokom kratkog života tzv. "Velike Albanije" tokom Drugog svetskog rata, ni tokom stradanja srpske vojske tokom povlačenja preko Albanije u Prvom svetskom ratu, ni kada je godine 1912. evropska diplomatija stala u odbranu svojih interesa, stvorivši nezvisnu Albaniju braneći se od ruskog uticaja na Balkanu, ni 1878. godine kada su Albanci shvatili da će Sloveni srušiti Osmansko carstvo, zbog čega su osnovali "Prizrensku ligu"...
Priča je počela dolaskom Slovena na Balkan i mešanjem sa Ilirima, Dačanima i Tračanima, odnosno Grcima. Još od tada, ovaj prostor nam je tesan, pa otuda svaki narod koji danas živi ovde ima u podrumu kartu neke imaginarne teritorije, ispred koje stoji prefiks "Velika". Koncepti "Velike Albanije", "Velike Srbije", "Nezavisne Države Hrvatske", "Sanstefanske Bugarske", "Megali Grčke", itd, postojali su, postoje i postojaće.
Jedna takva zastava, sa granicama države koja nikada zapravo nije postojala, već je živela kratko tokom Drugog svetskog rata, kada su Italijani kvislinzima Albancima dali pod jurisdikciju delove teritorija današnje Crne Gore, Srbije i Makedonije, dovela je do prekida fudbalske utakmice i ne samo to, dovela je do nasilja na fudbalskom terenu, zbog čega ćemo ponovo biti tema ne samo u Nionu, već širom sveta.
I već jesmo...
Ovaj nikad sažetiji osvrt na zajedničku istoriju dva tradicionalno suprotstavljena naroda, Srba i Albanaca, nismo pomenuli tek tako, već da ukažemo na to koliko je sada teško razumeti i objasniti ono što se dogodilo u Beogradu. Drugim rečima - koliko je bilo lako predvideti šta je moglo da se dogodi!
Braneći se od optužbi da snosi deo krivice za nasilje koje je nastalo kada je naš fudbaler Stefan Mitrović pokušao mirno da spusti fašističku zastavu, kako bi utakmica bila nastavljena, zvaničnik UEFA ispričao je za engleski "Gardijan" da nisu postojali uslovi zbog kojih bi Srbiju i Albaniju, poput Azerbejdžana i Jermenije, odnosno Španije i Gibraltara, trebalo razdvojiti još na žrebanju.
On je ispričao da "postoje redovni bilateralni odnosi dve zemlje", da "ne traje oružani sukob između Srbije i Albanije", kao i da "nije postojao zahtev nijedne od strana da reprezentacije budu razdvojene".
UEFA može da se sakrije iza ovih načela, ali niko u Nionu ne može da porekne da se ovde svesno hodalo po ivici i da su dva fudbalska saveza, pa samim tim i države, dovedene u nezavidnu situaciju. To vam je kao kad roditelj, tek kada se dete povredi, konstatuje "igračke - plačke". Ljudi iz Niona, inače "zaveri sklonim Srbima", konstantno daju za pravo da razmišljaju o tome da nas, sve ovde na gomili, drže na nekom vidu posmatranja, da nas konstantno stavljaju na test, dok se u drugim krajevima Evrope čini sve da i najmanji incident bude izbegnut.
Uostalom, kada je UEFA prihvatila apel našeg Saveza da bude zabranjen dolazak gostujućih navijača, ona je na neki način priznala da je pogrešila još "onomad", na žrebanju. Iz našeg ugla, pomalo nepotrebno, dovedeni smo u situaciju da igramo sa Albancima, za koju nastupaju osmorica igrača poreklom sa Kosmeta, dela teritorije zbog kojeg je naš narod ne tako davno ratovao i bio bombardovan, dela teritorije oko kojeg se čak ni članice same UEFA ne slažu treba li da bude nezavistan i međunarodno priznat ili ne.
Holanđani su priznali tzv. Kosovo, Španci nisu. Hrvati jesu, Rumuni nisu. Itd.
"For political reasons", stoji kao objašnjenje kada čitate zbog čega Azeri i Jermeni nisu mogli jedni protiv drugih, kao i Španija i Gibraltar.
"For political reasons", trebalo bi da stoji i na stolu Disciplinske komisije UEFA kada koliko sutra budu njeni agenti počeli da raspravljaju o tome ko je kriv ili ko je više kriv ili... Konstatovaće da je sve počelo političkom (ili fašističkom?) provokacijom Albanca, ali to nije tačno. Počelo je na žrebu...
Krive su sve tri strane, ali hronologija nepobitno kaže sledeće: Prvo je grešku napravila UEFA, potom je svesno grešku napravila albanska strana, a onda je preterano reagovala srpska strana. Da li će adekvatno tome biti i poslagane kazne narednog četvrtka? Ne, neće...
Mi sad moramo da budemo pametni. Da imamo dve strategije, jednu spoljnopolitičku, drugu unutrašnjepolitičku. Prema Evropi i spolja da delujemo zajedno, da svuda i uvek ističemo činjenice koje idu u našu korist, a činjenica je da smo mučki isprovocirani i da ta zastava predstavlja fašističko obeležje. Važno je da svi sa strane primete da iza jedne ideje stojimo skupa. Svi.
Međutim, između sebe, morali bismo da priznamo da nas je ovaj udarac bacio u "nokdaun", da i država i policija i FSS uoče svoje (brojne) propuste i možda prvi put posle xy godina preuzmu odgovornost za iste, kako se ništa slično, nikada, nigde ne bi ponovilo. Ne samo da je sramota, već je i opasno.
Ovaj problem suviše je složen da bi o njemu pisala samo jedna osoba. To bi bilo pretenciozno. Zbog toga sam razgovarao sa nekoliko prijatelja i kolega, čija mišljenja izuzetno cenim. I sa svakim od njih u potpunosti, ili delom, slažem se. Nekada je pametnije zaćutati i pustiti druge da pričaju.
Za kraj, ja ću samo primetiti sledeće... Kompletnu akciju koju su izveli Albanci, bez obzira na to ko je sve osmislio, ko izveo, a ko podržao, doživljavam isključivo kao demonstraciju kompleksa niže vrednosti i potrebe za neprestanim dokazivanjem. Mislim tako, jer očekujem da (ukoliko ne budemo izbačeni iz kvalifikacija), naša reprezentacija ode tamo i na provokaciju odgovori pobedom od 0:3, uzimanjem tri boda i odlaskom na EURO. To bi uradio onaj ko je iznad svega.
Kao recimo kada dođe na red susret Fiorentina - Juventus, koji je u Firenci označen kao "meč sezone", a Juve dođe mirno, dobije 0:2 i prišije 30 i koju zvezdicu na dres, dok rivala ostavi sa... Koliko? Dve? Tri?
Prepuštavam vas ostalima, a imaćete šta da pročitate!
Vladimir: "Muči? To nije neizvesnost oko kazne, jer sam ubeđen da ćemo mi izvući deblji kraj. Kazna UEFA se nameće po političkom 'difoltu'. U profesionalnom sportu odavno nisu zdravi ni telo, ni duh. Muči me pitanje koliko smo mi zaista bezbedni na sportskim događajima visokog rizika. Kako je moguće da se dogodi ovakva provokacija pored svih snaga bezbednosti? Kažu da su je Šiptari sedam dana pripremali! U glavnom gradu? U Beogradu? Pored 4.000 policajaca? Šta ako se neko u budućnosti odluči za neka estremnija dela, pa umesto krpe na dron okači eksplozivnu napravu? Najjači utisak je definitivno dron sa zastavom (priznajem, odlična je fora), ali i reakcija naših fudbalera, od Stefana Mitrovića (hrabar, ali nepromišljen potez, upravo zbog gore navedenog) do Branislava Ivanovića. Za razliku od njih, za vreme i posle incidenta ponašali su se kao gospoda, sportisti!"
Ana: "Meni je utisak da se i pored tolike provokacije nije dogodio i neki veći sukob, da niko nije poginuo, što govori da smo ipak (mislim na navijače na stadionu) ostali prisebni i normalni. Utisak mi je i da se ministar policije posle svega oglasio samo o prenosu RTS, tokom kojeg je neki navijač izvređao premijera Vučića. Utisak je i da premijer Vučić kaže da je tri sata ranije znao da će biti incidenata i da je o tome obavestio zvaničnike EU, možda je nešto moglo da se učini preventivno? Na kraju - impresionirali su me Albanci sa genijalnom idejom, tj. žao mi je što mi nismo bili pametni da smislimo neku takvu zlobu".
Marko: "Provokacija je albansko maslo, u kom su učestvovali i njihovi zvaničnici, a gotovo sam siguran da će to istraga i dokazati. Običan navijač ne može to sam da organizuje. Odgovornost za izazivanje incidenta snose isključivo oni, ali... Trebalo bi da se pogledamo u oči i da priznamo da su potom na površinu isplivale mnoge naše slabosti, pre svega slabosti Saveza i policije. FSS je katastrofalno organizovao utakmicu, bez obzira na to ko su bili gosti. Da navijači nisu utrčali na teren, kažnjena bi bila samo Albanija. Na kraju, krivicu snosi i država... Kako neko može da te natera da pustiš nekoga na svoju teritoriju, ako postoji osnovana sumnja da će te taj provocirati i dovesti u nezavidan položaj?"
Peđa: "Samo ponavljamo greške, hoćemo li nekad nešto i naučiti?"
Mladen: "Utisak koji mi se od sinoć vrzma je to odsustvo straha i svega kod igrača Albanije, koji pred punim stadionom skaču da se biju za svoju zastavu, koju niko i ne dira i ne cepa, niti bilo šta slično planira sa njom. Taj njihov patriotizam ili šta je već... To mi je najjači utisak".
Danijel: "Utakmica Srbija - Albanija bila je sve samo ne fudbalska utakmica. Bio je to još jedan autentičan festival balkanske mržnje i slika bušnog državnog aparata. Fudbal u Srbiji odavno postoji mahom zbog organizovanih navijačkih grupa, jer praktično samo oni dolaze na utakmice. Standardna slika srpskog stadiona je - tri prazne tribine, i nešto mladih ljudi koji pevaju sa kapuljačama na glavama na jednoj tribini. Običan svet je odavno pobegao sa stadiona, kako zbog profesionalnih navijača, tako i zbog kvaliteta klubova, Saveza pa i samog fudbala".
Uroš: "Smatramo ih zaostalim, primitivnim, a oni nas prečesto nadmudre. Iz Prizrena sam, bezbroj puta sam prošao pored zgrade Prizrenske lige, oni već 130 godina imaju napisane svoje ciljeve i strplivo se bore za njih, a nadmudrivali su nas u savremenoj istoriji lažnim trovanjem dece u Podujevu, strpljivim profesorom Rugovom, Račkom, ponovo utopljenom decom u Mitrovici pre deset godina. I znali smo da će ovo za njih biti više od sporta. Dron koji je nosio crvenu zastavu koja boji teritoriju iscrtanu davno bio je očekivano za nas kao crvena marama".
Mirjana: "Najjači utisak? Kako je letelica uspela da se nađe iznad stadiona i ono što me plaši je razmišljanje da li na sledećim masovnim (sportskim) skupovima možemo da očekujemo da će neki novi dron doneti eksplozivnu napravu? I zašto se niko iz MUP ne oglašava nakon što su danima brujali da 'muva neće moći da proleti', a proleteo je dron? Ko će sledeći put pozvati roditelje s decom da dođu i podrže Srbiju? Šta bi bilo da je Stefan Mitrović skinuo zastavu, a da je tu bilo nešto što je, realno, moglo da mu odnese ruku, ili ne daj Bože, da ga oskati za ceo život ili ubije?"
Ivan: "Pitanje koje u poslednje vreme najčešće sebi postavljam, a nemam odgovor na njega jeste: 'Zasto uvek mi najebemo?' I još nešto, verzija prema kojoj je brat premijera Albanije upravljao dronom iz VIP lože podelila nas je, kako drugačije, na one koji u to veruju i one koji u to ne veruju. Hipotetički, da je policija odradila svoj posao dobro, prozrela nameru, zaplenila dron i zastavu i uhapsila grupu ljudi koja je nameravala da izvede ovu akciju, opet bismo se podelili na one koji bi verovali i one koji bi rekli: 'Ma, dajte, molim vas... Ko još u to može da poveruje?' To je, jednostavno, tako zato što smo milion puta obmanuti".
Danijel: "Zašto se zgražavamo nad dronom koji leti sa zastavom Velike albanije, kada ceo stadion peva pre toga 'Ubij, zakolji'? Da li i jedno i drugo nije OK ili samo jedno nije OK? Sve dok prećutkujemo svoju sramotu, dešavaće nam se ovo što nam se dešava. A, šta se zapravo dogodilo - navijačka sabotaža. Nije ni prva, ni poslednja u svetu organizovanih navijača... Ta sabotaža dovela je do haosa, koji je Srbiju ponovo predstavio svetu u negativnom kontekstu, iako smo bili ozbiljno isprovocirani, udarcem ispod pojasa".
Jovan: "Najjači utisak mi je neizvesnost oko kazne, pošto mislim da će baš da nas odvale, a žao mi je da se to dogodi, jer smo isprovocirani. Da su navijači sami uleteli i krenuli da biju, onda OK, ali u ovakvom slučaju će mi biti baš krivo. To me muči... A, jak utisak mi je da još niko nije podneo ili bar ponudio ostavku od FSS, do policije..."
Milutin: "Meni je jedna stvar, koja se tiče naših navijača jako zasmetala. To je navijanje. Gledao sam Bosna - Belgija, to je bio pravi fudbalski ambijent. Kod nas se navijanje tih 40 minuta svodilo na samo: "Ko ne skače...", "Ubij, zakolji". Dakle nije bilo jedne reči o Srbiji, reprezentaciji... Išli smo u negativnu kampanju, bolje da navijamo protiv protivnika nego za sebe".
Danijel: "Nažalost, tako je i sa reprezentacijom Srbije, u koju više niko ne veruje. Nemojmo se zavaravati. Stadion je sinoć bio pun samo zbog Albanije. Prava slika ljubavi prema Banetu Ivanoviću i momcima, i fudbalskoj igri videla se pre par nedelja, kada je na isti stadion došlo 10.000 ljudi da gleda utakmicu sa jednom Francuskom. Dakle, neki drugi motivi doveli su 30.000 ljudi na JNA u utorak uveče. Trebalo je da se istresemo na Albance, zbog političkih poraza koje smo kao nacija i država doživeli na Kosovu. I svi se prave ludi. Komentatori državne televizije i njihovi gosti koji sve vreme pričaju o sjajnoj atmosferi iako ceo stadion peva: 'Ubij, Šiptara'. Zašto se onda zgražavamo nad ustašom Šimunićem? Gde smo mi to bili bolji sinoć?"
Uroš: "Vujaklija kaže: Provokacija je (izazivanje, draženje...) navođenje na protivzakonito delo, prouzrokovanje istih. Njihova je ponovo uspela. Mi smo učnini protivzakonita dela. Naš poraz je taj, jer smo postali deo njihove igre. Brata premijera ne spominjem, jer još ne shvatam da li je i u kojoj meri istina sve u vezi njega".
Danijel: "Taj udarac otkrio je sve naše slabosti. Još jednom se pokazalo da je u Srbiji mnogo toga na ivici amaterizma i da ovde retko ko svoj posao obavlja odgovorno i organizovano. Da nije tako, sinoć na stadion ne bi uleteo dron, Ivan Bogdanov bi bio u kućnom pritvoru, RTS bi imao normalan prenos, a Bane Ivanović i dobri momci bi verovatno pobedili Albaniju. Utakmica bi bila završena".
Milutin: "Tu je odlična paralela sa porukom 'Kosovo je Srbija', jer je vrlo slična politička konotacija, kao i ona diskvalifikacija Milorada Čavića".
Uroš: "Igrači su mirno odreagovali. Oni nisu pristali da budu deo smišljene igre u kojoj nismo mogli da pobedimo. Da je ostalo samo na napadu albanskih fudbalera na Stefana Mitrovića i međusobnom sukobu naših i njihovim igrača Etkinskon bi podelio veliki broj žutih kartona, možda neki crveni, zastavu i dron bi sačuvao delegat, Albanci bi bili kažnjeni, meč bi bio nastavljen. Ovako redari koji malo čemu služe na srpskim stadionima dopustili su da dovoljan broj 'navijača' uđe na teren i napadne albanske fudbalere. Tu je bio kraj. Tvitnuo sam: Pobedili su. Jer je to nedopustivo, sukob lica sa strane sa sportistima. Oni tad postaju heroji u svojim glavama, brane svoju zastavu i povlače se, u trku, pognutih glava jer ih gađaju svim i svačim i iznova ih udara još jedan 'heroj' sa južne tribine, ali uspeli su u svom naumu, pobedili u svojoj igri u koju su nas ne prvi put uspešno uvukli".
DA SE VIŠE NIKAD NE PONOVI!