Priča o dva asa: FK Delije Sever i FK Grobari Jug!

"Hvala Bogu da smo bar u nečemu prvi", pomisliše oni koji na sve oko sebe gledaju sa vedrije strane, kada su u nedostatku drugih zanimljivih informacija za vreme novogodišnjih praznika, nalateli na podatak da je:

Superliga Srbije rekorder u Evropi po dužini zimske pauze!

Nažalost, situacija nije nimalo vedra i ovo je samo jedan u nizu razloga zašto se srpski klupski fudbal survao u beznađe, bez tračka svetlosti na vidiku.

Uz napomenu da mi je velika čast što ću u 2015. biti kolumnista sajta koji rado čitam i često citiram u svojim emisijama, smatram za shodno da odmah, već u drugoj kolumni (bila bi prva da nije "uleteo" Ronaldo sa "Zlatnom loptom") iznesem i argumentujem svoj stav o Zvezdi i Partizanu kao najvećem problemu srpskog fudbala i uzroku svih posrtanja u poslednje dve decenije.

Pre svega smatram da utakmica između ta dva tima nema više ništa zajedničko sa onim antologijskim duelima, vođenim sve do sredine devedestih. S punim pravom nazvanim "Večiti derbi".

Sklon sam još radikalnijoj konstataciji da danas više ne postoje Fudbalski klub Crvena zvezda i Fudbalski klub Partizan. To su sada FK Delije Sever i FK Grobari Jug. Najbitnije odluke vezane za opstanak i funkcionisanje oba srpska brenda odavno se ne donose u kancelarijama već na tribinama.

Igrači su ti koji posle svake utakmice odlaze ispod kopa, aplaudiraju i klanjaju se, umesto da budu predmet obožavanja i ličnosti sa kojima se navijači poistovećuju.

Nema više idola poput Rajka, Štefa, Šekija, Miloša, Džaje, Moce, Pižona, Mancea, Piksija, Mijata, Dekija, Save. Kako su samo odjekivala njihova imena. Bili su simbol vremena. Dragulji zbog kojih se išlo na stadion. U zavisnosti od perioda u kome su sijali, klinci su se opredeljivali za koga će da navijaju.

Oni su se za status ikone borili driblinzima, golovima, makazicama, štiklama, suvim listovima, uklizavanjem… Nikako teatralnim i usiljenim ljubljenjem grba svuda i u svakoj prilici.

Potpuno se slažem sa Ivanom Ergićem, velikim zvezdašem, koji kaže da danas više ne može da se identifikuje sa tim klubom. Slično razmišljaju i Partizanovci koji su odrastali uz bravure Ješića, Živkovića, Nenada Stojkovića, Milka Đurovskog, Kataneca, Vučićevića, Smajića…

Groteskno opterećeni prošlošću, autistično nesvesni sumorne sadašnjosti i zastrašujuće nezainteresovani za neku dalju budućnost, razmišljaju isključivo o tituli kao Svetom Gralu. Prvo mesto je smisao života i svrha postojanja. Danima se diskutuje o spornim odlukama na njihovu štetu, a svaki sudijski poklon prihvataju oberučke kao sastavni deo Pravila fudbalske igre.

Zarobljeni u auri bespomoćnosti koriste teoriju zavere da opravdaju svaki svoj neuspeh, ubeđeni da se svet vrti oko Autokomande. Zamislite da je Mažić na jednom od Derbija pokazao na centar iako je lopta prošla pored stative pa kroz bušnu mrežu završila u golu? Građanski rat! Javno vešanje arbitra na sred Terazija.

A, Feliks Brih je posle "bisera" sa Kislingom sudio finale Lige Evrope i delio pravdu na Svetskom prvenstvu. Pitanje mentaliteta.

Gospodo iz Humske i Ljutice Bogdana, da li ste svesni da je navijačima muka od glasova Milojka Pantića i Predraga Strajnića na mobilnim telefonima? Žele neke nove Pančeva i Ćirkovića. Koga više zanima titula šampiona Srbije?

Ne kockam se, ali znam da su za pobedu u pokeru potrebne četiri jake karte. Najbolje bi bilo četiri keca, ona peta i nije toliko bitna.

Od osamostaljenja Srbije, našim fudbalom vladaju dva asa. Tu je i jedna dama, ona Stara, novosadska. Tako je bar zovu oni koji pamte neka srećnija vremena kada je Vojvodina umela konkretno da zapreti beogradskim rivalima, a u dva navrata čak i da im preotme titulu šampiona.

Pojavi se, sporadično, i svake nove sezone u različitom znaku, neka desetka koja teži ka tome da postane bar pub, a sve ostalo su blede i beskorisne sedmice, osmice i devetke. I kako onda sa takvim autsajderima koje držimo u rukama da računamo na pobedu u partiji koju igramo sa evropskim klubovima, prepunim dama i kraljeva i sa ogromnim budžetom kao kecom iz rukava?

Tu dolazimo do ključnog problema. Ova naša dva "asa" ne shvataju (ili ne žele da shvate), da su nedovoljni i beznačajni kada početkom jeseni, a sve češće i zaključno sa početkom leta, kucne čas da bacimo karte na sto. Tada, kao par ne vrede ništa. Možda su bili jaki godinu dana dok su stajali jedan pored drugoga, menjali mesta, divili se svojoj moći i uživali u dominaciji nad manje vrednim kartama.

Opijeni svojom superiornošću ne podnose ni najmanji nagoveštaj konkurencije. Sa prezirom odbacuju bilo kakvu mogućnost pojavljivanja bar još jednog "keca".

Kako im objasniti da su kao triling jaki i na stolu, a ne samo u rukama? O pokeru da i ne govorim.

Na petu kartu odavno nemamo pravo. Na svu sreću, samo zahvaljujući specifičnom sistemu na osnovu kojeg UEFA formira listu učesnika u dva svoja takmičenja, verovatno nikada nećemo ostati sa samo tri karte u igri. I da hoćemo, ne možemo da budemo gori od San Marina i Andore.

Mada nam i ovako ostaje samo da blefiramo sa jadnim parom "kečeva". Pa možda nekada nekoga i prevarimo.

Na penale...