Vojvodinu je kao funkcioner vodio do prve titule SFRJ. Sampdorija ga slavi jer joj je doneo prvi Skudeto. Novi meč ta dva kluba, na krcatom Karađorđu, biće još jedna prilika za sećanje na velikog Vujadina Boškova.
"Hvala čika Vujo", pisalo je na velikoj paroli prošle nedelje u Torinu. Istakli su je navijači Sampdorije.
Kao i u proleće 2014, kada je slavni Vujadin Boškovpreminuo u 83. godini, Đenovljani su i na Olimpiku posvetili pažnju srpskom treneru, koji je životna dela stvarao radeći u Vojvodini i Sampdoriji - klubovima koji će se sastati i ovog četvrtka.
Nekadašnji fudbaler, reprezentativac Jugoslavije (57 nastupa) bio je i igrač i trener novosadske "Stare dame" i đenovljanske "Dorije". Srpski tim je kao tehnički direktor (1964-1971) vodio do prve titule, a italijanski do prvog i zasad jedinog Skudeta - 1991.
Osim u "svoja" dva kluba, Boškov je značajan trag ostavio i radeći kao selektor velike, pa manje Jugoslavije (1971-1973, 1999-2000). Trenersku klupsku karijeru počeo je u Holandiji, po odlasku iz SFRJ, a vodio je Den Hag (1974-76), Fejnord (1976-78), Saragosu (1978-79), Real Madrid (1979-82), Sporting Hihon (1982-84), Askoli (1984-86), Sampdoriju (1986-92), Romu (1992-93), Napoli (1994-96), Servet (1996-97), Sampdoriju (1997-98) i Peruđu (1999).
Mnogi su ga slavili, svuda su ga upamtili, a najzahvalniji su mu ostali u Bačkoj i Liguriji, iako je sa Realom bio osvajač "duple krune" i vicešampion Evrope, pa vlasnik trofeja Kupa Holandije sa Den Hagom, prvak Serije B sa Askolijem...
A, počeo je da se bavi fudbalom odmah posle Drugog svetskog rata.
Bio je jako uspešan igrač - vezista, reprezentativac, koji je "pola beli, a pola crveni" dres Vojvodine obukao 1946, u mlađim kategorijama i nosio ga čak 14 godina. U njemu je nastupio na 512 utakmica. Bio je deo ekipe Vojvodine koja je igrala prvo finale Kupa protiv zagrebačkog Dinama 1951, pa bila vicešampion Jugoslavije 1957, a zatim i finalista Srednjoevropskog kupa 1957.
Taj sastav Voše (Boškov, Veselinović, Krstić, Rajkov) nazivan je i "zlatnom generacijom", a navedeni kvartet "četvoricom musketara".
Ipak, prvi šampionski dani kluba svanuli su kada se Boškov vratio iz Švajcarske i seo u direktorsku fotelju. U sezoni 1965/66 osvojena je titula, a naredne godine "lale" su stigle i do četvrtfinala Kupa šampiona, gde ih je eliminisao Seltik, prvak Evrope za tu sezonu.
"Pamtim da smo pred susret sa Partizanom ispali iz Kupa, od četvrtoligaša Smederevske Palanke. Direktor Boškov hteo je da nas kazni, pa smo sastavili delegaciju koja je otišla kod Vujketa i pitala ga da li bi na njegovu odluku (o kazni) uticalo to ako pobedimo Partizan. Složio se, a mi smo u Beogradu izborili pobedu 3:2 i ušli u seriju od čak devet vezanih trijumfa. Tada smo shvatili da imamo tim za velika dela i titulu, što se potvrdilo i posle druge utakmice u Novom Sadu, u kojoj smo pobedili 1:0", govorio je o istorijskoj - šampionskoj sezoni legendarni golman Ilija Pantelić, član zlatne generacije Voše, koji je takođe preminuo 2014.
U Novom Sadu, Boškov je šezdesetih okupio šampionski tim (Brzić, Nikolić, Sekereš, Takač, Trivić, Pantelić, Pavlić...) i podigao letvicu na visinu koju je Vojvodina opet dostigla tek 1989. i nikad posle. Nakon uspeha sa matičnim klubom, posvetio se isključivo trenerskom poslu.
Karijera ga je vodila širom Evrope, a vrhunac je dostigao u Italiji, gde se 1984. preselio na klupu Askolija.
U prvoj sezoni rada na Apeninima nije imao uspeha. Preuzeo je ekipu smeštenu u donji deo tabele i sa njom ispao u niži rang. Neuobičajeno za tadašnje italijanske uslove, uprava je verovala u Boškova i zadržala ga na klupi i naredne sezone, tokom koje je pronašao pobedničku formulu, osvojio Seriju B i otišao kao pobednik.
Istovremeno, u Đenovi je već počelo stvaranje najmoćnije Sampdorije u istoriji.
Gazda milioner Paolo Mantovani okupljao je na Marasiju talente kao što su Roberto Manćini, Đanluka Vijali, Đanluka Paljuka, Pjetro Vjerhovod... Bio mu je samo potreban pravi učitelj i brzo ga je našao.
Boškov je preuzeo Sampdoriju 1986. Prve sezone osvojio je Kup Italije i izveo ekipu u Evropu, u Kup pobednika kupova, gde se domogla finala i u njemu izgubila od Barselone. Isti uspeh ponovila je i 1990, ali je u novom pokušaju ipak osvojila trofej, pobedivši Anderleht, 2:0.
Evro trofej izmakao je čika Vujketu sa Vošom i Realom, ali ne sa Sampdorijom.
Nije bilo jače lige od Serije A tih godina. U Juventusu se završavala era Mišela Platinija, Silvio Berluskoni kovao je velike planove i stvarao u Milanu prve galaktikose, sa Arigom Sakijem na klupi i njegovim visokim presingom, dok je Napoli sanjao otvorenih očiju gledajući Maradonu u plavom. Naravno, bio je tu i Inter, koji je sa tradicionalno skupim pojačanjima (Mateus, Breme, Berti) 1989. osvojio titulu.
U takvoj - malo kada pre ili posle viđenoj konkurenciji, timu stručnjaka iz Begeča nije bilo ravnog u takmičarskoj 1999/91.. Na startu sezone, dodao je mladim talentima Srećka Kataneca, Atilija Lombarda i iskusnog Bepea Dosenu, pa prvi prošao kroz cilj, sa 51 bodom, ispred Milana (46), Intera (46), Đenove (40)...
Pored ogromnog fudbalskog znanja, Boškov je posedovao i bezgraničnu harizmu, pa je posebno italijanskim novinarima dugo bio omiljeni sagovornik. Veliku pažnju posvećivali su njegovim konferencijama, sa kojih se citati i danas prepričavaju i ponavljaju, poput onih: "Bolje izgubiti 4:0, nego 5:0", "Kraj je kada sudija odsvira kraj", "Penal je kada sudija dosudi penal"...
Novinar Gazete delo Sport napisao je u aprilu 2014: "Čika Vuja voleo je da naširoko koristi ironiju, retku 'robu' u današnjem fudbalu, ali je bio maestro sporta i pretvarao se u zabavljača da bi tako smanjivao tenzije".
Pročitajte neke od legendarnih poruka čika Vujketa, kome će se Vojvodina i Sampdorija još jednom pokloniti u četvrtak uveče na "Karađorđu", nakon što istog dana delegacije dva kluba obiđu i njegov grob u rodnom Begeču.
