U četvrtak u Helsinkiju i Tel Avivu počinje jubilarni 40. šampionat "starog kontinenta". Priča je počela 1935. godine u Ženevi...
Međunarodna košarkaška amaterska federacija (FIBA) osnovana je 1932. godine u Ženevi, gde je tri godine kasnije održano i prvo Evropsko prvenstvo, uz učešće 10 zemalja.
To takmičenje poslužilo je kao uvertira za prvi olimpijski košarkaški turnir, u Berlinu 1936, a osvojila ga je Letonija, pobedivši u finalu Španiju rezultatom 24:18.
Eurobasketom u Ženevi počeo je niz kontinentalnih šampionata na svake dve godine, od čega se odstupilo samo za vreme Drugog svetskog rata i u godinama po njegovom okončanju, kada je EP igrano 1946, pa 1947. Tom pravilu dolazi kraj upravo sada, jer će u skladu sa novim globalnim kalendarom FIBA ciklus biti produžen na četiri godine.
Dakle, idući šampionat Evrope gledaćemo tek 2021, a isto važi i za ostale kontinente.
Kao i 2015, kada je to urađeno prvi put, grupna faza će se igrati u četiri zemlje (Finska - Helsinki, Izrael - Tel Aviv, Rumunija - Kluž i Turska - Istanbul, koji će biti domaćin završnih utakmica).
Tokom osam decenija, paralelno sa samom košarkaškom igrom i njenim pravilima, menjali su se i mnogi drugi važni činioci - način na koji se dolazilo do učešća na EP, princip određivanja domaćina (nekada je novi šampion morao da preuzme organizaciju sledećeg turnira, ili vicešampion ako prvak bude ista zemlja dva puta zaredom), mesta odigravanja utakmica (u dvorane se definitivno prešlo od EP 1961, na Beogradskom sajmu, uz napomenu da su Francuzi pre dve godine priredili završnicu na pokrivenom fudbalskom stadionu i time označili početak nove ere i na tom polju), format takmičenja...
FIBA je konstantno "šarala" i što se tiče termina - isprva se igralo u maju, onda čas u junu, čas u septembru i oktobru, da bi tek 1979. godine bio uspostavljen kontinuitet, pa su se prvenstva zaključno sa 1999. održavala u junu, a od 2001. u septembru.
Od 1937. do 1953. su na šampionatima Evrope sporadično učestvovale i neke afričke i azijske zemlje, koje su u to vreme bile članice FIBA, a zbog nepostojeće organizacije na matičnim kontinentima nisu imale priliku da igraju sa svojim geografski bližim rivalima sve do početka 60-ih.
Otuda i Egipat na listi osvajača medalja.
"Faraoni" su 1947. u Pragu bili treći, a dve godine kasnije pred svojim navijačima u Kairu postali i prvaci Evrope, pobedivši Francusku 57:36 u finalnom meču. Na tom takmičenju je zbog problema vezanih za transport učestvovalo samo sedam zemalja, uključujući Egipat, Siriju i Liban.
Najtrofejnija zemlja u istoriji Eurobasketa je Sovjetski savez (SSSR) i ostaće neprikosnoven još dugo, iako ne postoji više od četvrt veka.
SSSR, koji je od 1947. do 1989. na EP dolazio sa Rusima, Litvancima, Letoncima, Ukrajincima, Estoncima i pripadnicima drugih naroda nekadašnje supersile, osvojio je ukupno 21 medalju, od toga 14 zlatnih.
Drugo mesto na "večnoj listi" zauzimaju SFR i SR Jugoslavija, kao njen sportski naslednik, sa osam zlata i ukupno 17 medalja, dok je od postojećih država najbolje rangirana Španija sa 12 medalja, uključujući tri titule.
Sovjeti su naročito dominirali od 1951. do 1971, kada su trijumfovali na 10 od 11 kontinentalnih šampionata. Samo su 1955. u Budimpešti bili treći, a slavio je domaćin. Do šest od tih 10 zlata, predvodio ih je sa klupe legendarni trener Aleksandar Gomeljski.
Sredinom 70-ih na scenu je stupila fenomenalna generacija jugoslovenskih košarkaša (Ćosić, Kićanović, Slavnić, Dalipagić, Delibašić, Plećaš...), koje su do tri uzastopna zlata predvodili selektori Mirko Novosel i Aleksandar Nikolić.
Nakon toga više niko nije uspeo da "veže" tri titule, ali je bilo nekoliko primera odbrane trona (SSSR 1979. i 1981, SFRJ 1989. i 1991, SRJ 1995. i 1997, Španija 2009. i 2011).
"Crvena furija" posle trijumfa u Lilu 2015. može da se pohvali sa tri zlata na poslednja četiri Eurobasketa, kao što je imala i SRJ u periodu 1995-2001.
Prema sastavima u kojima će reprezentacije početi predstojeće EP - mnogi će morati da nastupe značajno oslabljeni, pa i desetkovani - Španci su na svim kladionicama prvi favoriti za novu titulu.
Ostaje nam da od 31. avgusta do 17. septembra uživamo u igri koliko god to bude moguće i sačekamo odgovor na pitanje koji timovi i igrači će obeležiti kraj jedne duge i fenomenalnim uspomenama ispunjene epohe u istoriji evropske košarke.