On je velikom humanitarnom aukcijom za pomoć maloj Nađi Novaković podigao sve na noge još 2014. godine. U 2016. organizovao je dve uspešne akcije i nema nameru da stane
Jovan Simić pokrenuo je Srbiju 2014. godine, kada je na veliku aukciju stavio sve svoje dresove koje je godinama sakupljao, sa ciljem da sav novac od prodaje pokloni u humanitarne svrhe, za Nađu Novaković, devetogodišnju devojčicu, kojoj je bila neophodna transplantacija koštane srži.
Jovan, koji je tada imao 23 godine, nije poznavao Nađu, išla je u njegovu Osnovnu školu "Ivo Andrić" na Kanarevom brdu i on je samo želeo da pomogne. Kaže da je tada shvatio kolika je moć medija, koji su "pogurali" njegovu divnu priču, vrlo brzo mnogo ljudi uključilo se u akciju i na aukciji koja je organizovana "ad hoc" prikupljena su sredstva za Nađinu operaciju.
Momak sa velikim srcem nije se zaustavio na tome. Organizovao je nakon toga još četiri uspešne humanitarne akcije - za opremanje specijalizovanih učinioca u Osnovnoj školi "Radivoj Popović" za decu koja imaju smetnje sa govorom, sluhom i vidom, potom za lečenje devojčice Nine Spremović, u 2016. utakmicu "Asovi za decu" na stadionu Partizana za pomoć za izgradnju kliničkog odeljenja u Nišu za decu obolelu od raka, a onda i još jedan sportski bazar početkom decembra zajedno sa udruženjem Nurdor, sa istom namerom, na kojem su poznate ličnosti prodavale svoju opremu, rekvizite, majice i šolje, i družili se sa prisutnima.
On nema nameru da stane. Već ima nove planove, preduzima nove korake i razmišlja o novim akcijama.
"Bolnica u Nišu mi je opsesija... Nedostaje još 250.000 evra. Želimo da uspešno okončamo tu priču, da se alarmira još ljudi, kako bi se sakupio sav potreban novac", priča za MONDO Jovan Simić.
To je samo početak...
"Želim i da organizujemo fudbalsku utakmicu u Užicu. Želim da to bude meč zvezda Zapadne Srbije, da se skupe ljudi koji su iz Užica, Bajine Bašte, Požege, Čačka... Odatle potiče dosta igrača - Lane Jovanović, Radiša Ilić, Milivoje Vitakić, Ljubinko Drulović, da se pokrene i taj deo Srbije i da se stvari malo izmeste van Beograda", poručuje Jovan, koji je međuvremenu započeo saradnju sa EXIT fondacijom.
On je na poslednjem EXIT festivalu u Novom Sadu već napravio prve korake za veliku, globalnu humanitarnu akciju.
"Sakupljao stvari na Exitu od muzičara koji su nastupali - Dejvida Gete, Viz Kalife, Eli Guldin, Prodidžija, od gotovo svih koji su bili, pa uz pomoć fondacije sada tražimo partnere da te stvari, koje imaju veliku vrednost kod kolekcionara, iznesemo na neku globalnu aukciju".
Dvadesetpetogodišnji Jovan nastavlja vredno da radi, iako ne krije da ga je prva akcija promenila.
"Sazreo sam mnogo. One večeri kada je bila aukcija za Nađu u mozgu mi se promenila cela postavka", napominje Simić, ali dodaje da nema nameru da odustane, iako je nekada veoma zahtevno i naporno.
"Ne žalim uopšte što se sve ovako dogodilo, svi ti psihički pritisci nekad, svi ljudi koji dolaze do tebe i pokušavaju da to zloupotrebe, a ti to sve treba na odradiš na najbolji način, ponekad me nateraju da kažem sebi da ne mogu više, ali kada se osvrnem i vidim šta je sve urađeno i kakav je rezultat, setim se te povratne reakcije, pozitivne reakcije od Nađinih i Nininih roditelja, ljudi iz te škole, Nurdora... To nema cenu. Zapravo trebalo bi da me bude sramota da kažem ja ne mogu više, neću dalje. Ja sam se profilisao sada u ovome, sada sam već dužan da taj kredibilitet koji imam kod ljudi, sportista, novinara, da usmerim u nešto još veće, bolje i pametnije i da ta priča se nastavi dokle god je moguće".
Ipak, morao je, ipak, malo da "prikoči".
"Morao sam u jednom trenutku da se malo distanciram od svega, sa ugasim Facebook.. Shvatio sam da nemam taj kapacitet, a ljudi u tebi vide nekog ko može da pomogne, ali to je teško izdržati", navodi Jovan i dodaje i da ga ljudi samostalno kontaktiraju i da on nesebično pokušava da im preko ostvarenih veza pomogne da prikupe sredstva za pomoć, ili im daje ideju o tome šta bi mogli da organizuju.
Humanitarni rad je odredio njegov životni put.
Jovan je mnogima ispunio najveće želje. A njegova je...
"Ja sam veliki fudbalski fanatik i ako nekad sakupim pare imam samo jednu želju - da gledam Mančester junajted na Old Trafordu", kao iz topa je poručio Jovan.
Ali, uprkos bogatom iskustvu, uspešno organizovanim akcijama, velikim prikupljenim novčanim sredstvima i brojnim kontaktima i vezama koje je ostvario, Jovan Simić i dalje smatra da nije došlo vreme da krene samostalno da radi. U šali kaže da ostaje "čovek-fondacija".
"Osnivanje fondacije je logični sled događaja u narednom periodu, jer moram da opravdam poverenje ljudi, ali mislim da sam još mlad za tako nešto. Do tada mislim da mogu da napravim još dobrih stvari, da postavim još jače temelje za tako nešto u budućnosti, sada mislim da je još rano za to", kaže mladi Beograđanin.
Ipak, on već razmišlja i ima definisan smer po kojem bi funkcionisala njegova buduća fondacija.
"Kada razmišljam o nekoj svojoj budućoj fondaciji želeo bih da se sredstva iz nje dodeljuju i za donaciju nekih dobrih stvari za decu, i za talentovanog mladog fudbalera, ili nekog ko dobro svira violinu, ili da se obezbedi školovanje u inostranstvu za nadarenu decu, dakle, da ima mnogo širi opseg delovanja od prikupljanja sredstava za lečenje".
Jovan može biti zadovoljan učinjenim u 2016. godini. A u novoj, 2017. ima nove želje i poruku za sve u Srbiji.
"Želim da nova godina bude bolja nego 2016, da ljudi skapiraju da ljudi ne treba da se pozivaju na sistem i državu, ili na otkazivanje koncerata za Novu godinu... To su šuplje priče. Treba da napraviš sam svoj sistem, koji funkcioniše, koji je sposoban da napravi neke stvari, da povučeš još neke ljude, da ih animiraš i onda stvarno možeš da napraviš neku promenu. Koliko god ovo zvučalo kao fraza, ali mislim da ljudi moraju da se okrenu jedni drugima, da se ne pozivamo na prazne priče, gluposti i izgovore, jer kad god se udružimo sve možemo, sami, bez pomoći države. Ljudi kad se dobro organizuju mogu bukvalno sve da urade", poručuje Simić.